Nobelova nagrada za književnost 2012. – Kad pisac mora da bude samo pisac

Piše Vladislav Panov

Književni Nobelovac za ovu godinu, kineski pisac Mo Jan, sada je omiljeni autor kineskih vlasti i omražena osoba njegovih kolega, disidenata

Za neke skandalozno, za druge pravično, treće snishodljivo, kako god, u dvanaest godina razmaka, Švedska akademija je odlučila da svoju prestižnu nagradu koja proslavlja altruističke porive izumitelja dinamita, Alfreda Nobela, u oblasti književnosti dodeli nekom kineskom piscu Mo Janu. Doduše, onaj prethodni, Gao Singđijan, formalno nije Kinez pošto je disident i živi van zemlje, s francuskim državljanstvom, odnosno vlasti protiv koji se posebno istakao u svojim kritikama ga više ne smatraju svojim. Čak su i zabranile njegova dela. Kada je njemu, upornom borcu protiv pošasti komunizma u svojoj otadžbini i šire, dodeljena ova nagrada kineske vlasti su reagovale burno, ne krijući da su takvu odluku shvatili kao provokaciju i krajnje diskutabilan politički potez kojim se ulazi u unutrašnje stvari njihove države. Zapravo, shvaćeno je to kao svojevrsni zapadni politički šamar upućen kineskim vlastima. Kao teška uvreda.

PALJBA DISIDENATA Danas, međutim, taj zapad, oličen u komitetu za dodelu Nobelove nagrade za književnost, odlučuje da ispravi nepravdu i da svoje prestižno i lukrativno (preko milion evra vredno) priznanje dodeli u Kini etabliranom i režimu nesuprotstavljenom piscu, Mo Janu. Sada je rafalna paljba osuda okrenuta prema Švedskoj iz pravca kineskih disidenata. Njihov je stav da je Mo Jan previše „crven“ i da je zapravo potpuno otvoreno to oduvek i bio. Mržnja prema ovoj, sada za njih provokativnoj odluci komisije za dodelu Nobelove nagrade, ujedinila ih je u stigmatizovanju „režimskog pisca“ kome su kao veliko zlo uzeli i naklonost prema liku i delu Mao Cedunga, pa su zaključili da je ovoga puta odluka da baš ovaj pisac postane laureat Nobelove nagrade za književnost tragikomična s obzirom o kakvoj se osobi radi!

[restrictedarea] Zapad je svakako zadovoljan što je pronašao način da uzburka strasti ispred, a još više iza, komunističke zavese u Kini. Zemlja koja postaje svetski lider i jedna od najsnažnijih ekonomskih sila na svetu ima ogromni disidentski potencijal na zapadu. Ti izbegli i odbačeni građani, uglavnom umetnici, sada služe kao municija za dalje rešetanje za njih i zapad koji im je kalkulantski pružio utočište preterano crvene Kine. Nagrađivanje tako značajnim priznanjem nekoga ko je, kako upućeni protivnici Mo Jana tvrde, proveo život dodvoravajući se komunistima, istupajući javno u njihovu zaštitu i korist, čak je prepisivao govore Mao Cedunga(!), je travestija s obzirom da je Kina od koje su se sklonili zemlja u kojoj se ljudi osuđuju na dugogodišnje zatvorske kazne zbog svojih demokratskih ideja. Uvek, a posebno sada, se kao ilustracija kineske rigidnosti i instalirane neslobode tog društva navodi primer pre dve godine Nobelovom nagradom za mir nagrađenog Lia Siaoboa koji je kineski establišment, protiv koga se on hrabro borio celog radnog veka, uvek, razume se, nenasilnim idejama, i svakako sve vreme dobro medijski podržan „spolja“, osudio na čak jedanaestogodišnje tamnovanje. Tada su kineske vlasti Nobelov komitet zbog dodeljivanje njihove nagrade za mir Siaobou deklarisali kao skandalozne provokatore i klovnove! Taj isti komitet je, doduše, u mnogo navrata, upravo dodeljujući nagradu u ovom ogranku, zaista ispoljavao neobjašnjivo klovnovske i u svakom smislu sporne izbore laureata. Aktuelni američki predsednik Obama je svakako jedna od tih „čudnih“, političkim motivima obojenih odluka čija je besmislenost i skoro bezobrazna ciničnost nadmašena ove godine kada Nobelovu nagradu za mir dobija Evropska unija!? Rekoše za napredne demokratske tekovine i borbu za ljudska prava, slobode, prosperitet i koješta drugo. To je Nobelovac koji je nelegalno učestvovao u bombardovanju naše zemlje, instalirao banditsku kvazidržavu u srcu Evrope, podrškom novog svetskog poretka i pljačkaškog liberalnog kapitalizma doveo do ruba propasti bar pola Evrope…

POPULARAN U SVOJOJ ZEMLJI Da se vratimo kineskom „crvenom Nobelovcu“. Otkud on, kao crna, babaroga-mačka, u džaku predivnih evropejskih belih maca s demokratskim pedigreom? Nobelov komitet je kratko objasnio da je reč o piscu magičnog realizma od koga svet ima mnogo toga da nauči o modernoj, ali i Kini iz prohujalih dana. Na njegov izbor su oduševljeno reagovali zvanični kineski mediji prenoseći utiske „naroda i vlasti“ da je prepoznat talenat i vredna književna zaostavština autora koji pomaže da svet shvati kakvim je sve teškim i poštovanja vrednim izazovima izložena Kina na svom istorijskom putu u bolje, bogatije i srećnije sutra. Svi srećni i zadovoljni? Verovatno. Nobelovska zlatna prašina je konačno izravnala tasove na vagi pravičnosti i političke korektnosti. Barem kada je Kina u pitanju. Da li su, međutim, odgovorni u Švedskoj imali u vidu ispravljanje nepravdi iz prošlosti ili su na poseban način upravo s ovakvim izborom dodali gas u ciničnom političkom provokativnom delanju protiv nepodobnih, još demokratski neupakovanih zemalja, pokazaće vreme. Možda je čak u pitanju i prepoznavanje nove sile na svetskoj političkoj sceni. Pametan kalkulantski potez bi u tom slučaju bio upravo izbor ne preterano crvenog pa samim tim i za Zapad prihvatljivijeg kineskog autora kome niko ne zamera ništa bitnije, a posebno ne vlasti u njegovoj zemlji. Jer on, talentovani Mo Jan (57), tvrdi da ne piše za politiku i političke poene, ne udvara se vlastima, već je oduvek bio odlučan da prikaže kakav je zaista svakodnevni život njegovih sunarodnika, odnosno kakvi su oni sami kao ljudska bića, a ne kao figure u nečijoj velikoj igri šaha. Mo Jan je, inače, veoma popularan u svojoj zemlji. Piše i objavljuje poslednjih trideset godina. Jedan je od najviše prevođenih kineskih književnika, posebno na engleskih jezik. U početku su ga zanimale istorijske teme, ali je ubrzo počeo da se bavi multižanrovskim strukturama u pisanju, insistirajući na magičnom predstavljanju svakodnevnog, prevashodno seoskog, života u savremenoj Kini. Njegov najpoznatiji roman, komplikovana istorijska priča koja prati jednu porodicu kroz više decenija, „Crveni sirak“, ekranizovan je od strane najčuvenijeg kineskog sineaste Zanga Jimoja i bio je kod Kineza vrlo popularan i u formi književnog i filmskog izdanja. Za razliku od svojih radikalnijih kolega koji su se suprotstavili vlastima Mo Jan sebe ne vidi kao političkog pisca:
– Svakako da sam zainteresovan za politiku – rekao je britanskim novinarima posle vesti da je postao Nobelovac. Ali, sebe ne vidim kao političkog pisca. Ono što me je oduvek interesovalo je da u svojim delima govorim o stvarima koje su loše i koje valja promeniti. Ali to ne znači da mislim da je pisac u obavezi da bude bilo čiji politički aktivista. On pre svega i iznad svega mora da bude samo to što u suštini jedino jeste i može da bude – pisac!

[/restrictedarea]