Natašin REKOM proizvodnja lažne istorije

Piše Stefan Karganović

Hoće li komesari REKOM-a preuzeti faktografske nalaze i pravne zaključke Haškog tribunala kao „presuđene činjenice“ ili bi se sve pojedinosti vezane za sukob na prostoru bivše Jugoslaviji razmatrale de novo? Srpska javnost ima pravo da insistira na dobijanju nedvosmislenog i iskrenog odgovora

Pre neko veče, sedeo sam sa prijateljem na palubi jednog broda-restorana na Ušću. S pogledom na Kalemegdansku tvrđavu, poveo se razgovor o prekrajanju istorije, što nas je neizbežno dovelo do REKOM-a i gospođe Nataše Kandić. Moj sagovornik (koji ne živi u Srbiji) upitao me je: „Zar je inicijativa za REKOM još živa?“ Morao sam da mu saopštim istinu: „Ona nikada nije ni umrla.“
Mada je kolega Nikola Vrzić u „Pečatu“ naizgled davne 2011. godine prirodu i ciljeve tog projekta izvanredno analizirao („REKOM: pošto žrtve?“, 18. jul 2011), od tada je ovo važno pitanje uklonjeno sa radarskog ekrana javnosti. Međutim, to ne znači da je skinuto i sa dnevnog reda gospođe Nataše Kandić, njenih „NVO“ saradnika i zainteresovanih stranih ustanova i finansijera.

DRŽAVNI KOLAC Delajući po načelu „tiha voda breg roni“ (sasvim racionalno, kada ste nepopularni i sumnjivi javnosti, ali imate nalog da joj nešto podmetnete), promoteri REKOM-a su diskretno i bešumno prikupili potpise podrške svih marionetskih vlada sa prostora bivše Jugoslavije, sa izuzetkom – za sada – Srbije. Ne moramo se upuštati u komentarisanje te anomalije; dovoljno je konstatovati činjenicu. Značaj te činjenice istakla je sama gospođa Kandić: „Da bi inicijativa imala moć, snagu – potreban je državni pečat.“
Da li će dobiti taj državni pečat – ili glogov kolac – to sada zavisi isključivo od građana Srbije, stepena njihove osvešćenosti i sposobnosti da politički efikasno reaguju na projekat krivotvorenja njihove nedavne (a potencijalno čak i drevnije) istorije.
U zvaničnoj redakciji gospođe Kandić, REKOM je predstavljen kao plemeniti apel predstavnicima „svih država koje su nastale na području bivše Jugoslavije, da je njihova obaveza da porodicama žrtava, društvu i budućim generacijama i dalje duguju činjenice o tome šta se dogodilo u nedavnoj prošlosti, javno priznanje i poštovanje svih žrtava, nezavisno od vere i nacionalne pripadnosti“. Gospođa Kandić dodaje da je „uverena da vlast Srbije i predsednik države imaju posebnu obavezu da zbog srpskih žrtava inicijativi pridaju najveću pažnju“. Nadamo se da predsednik Nikolić čita ovaj tekst.
Ali odmah posle primamljive udice „javnog priznanja i poštovanja svih žrtava“ (i to, kako gospođa Kandić sada ističe, iznenada i upadljivo menjajući ploču, posebno „srpskih“) saznajemo da se radi o još nečemu, a to je „javno saopštavanje o tome šta se dogodilo u proteklim ratovima“. Nema dileme da svi želimo da saznamo šta se dogodilo u proteklim ratovima. Ali kada nam se gospođa Kandić i njena ekipa nude da nam to „saopšte“, to je razlog ne za uobičajenu intelektualnu radoznalost već za opštu, svenarodnu uzbunu.
Kolega Vrzić je u prošlogodišnjem tekstu naveo dovoljno razloga sa uzbunu. Podrobnom analizom REKOM-ovog predloženog Statuta pokazao je da ova organizacija, u funkciji ostvarenja svojih ciljeva, prisvaja upravna ovlašćenja koja pod sličnim okolnostima, uvažavajući Ustav i druge zakonske odredbe, ne bi imali državni organi Srbije. „Reč je“ – da se podsetimo na zaključak g. Vrzića – „o pokušaju nevladinih organizacija da postanu institucija države ili, preciznije, naddržavna institucija za čitav prostor bivše SFRJ.“
Za preostali prostor moglo bi se reći da je nebitno ili u svakom slučaju da je to njihov problem, ali – u Srbiji? Da li smeju predsednik i vlada tako nešto da dozvole? Mogu li građani to da tolerišu?

REKOMOVA OVLAŠĆENJA Da se podsetimo, član 11. Statuta REKOM-a državama učesnicima nameće obavezu „da sarađuju sa Komisijom i omoguće joj delotvorno izvršavanje zadataka“. Ko je kome ovde šef? Od koga su gospođa Kandić i njene drugarice dobile ovlašćenje da državnim organima nameću uslove saradnje? Komisija takođe „može podneti krivičnu prijavu mesnom nadležnom tužilaštvu“ (čl. 17, stav 8) protiv nekooperativnih građana, a po članu 48, vanpravosudnim spajanjem funkcija tužilaštva i suda, Komisija REKOM-a sebi dodeljuje pravo da za „ometanje“ njenog rada (što se nalazi isključivo u domenu REKOM-a da definiše) građane kazni „kaznom zatvora do jedne godine ili novčanom kaznom u ekvivalentnom iznosu do 5.000 evra“. Ne navode se procesne pojedinosti postupka za utvrđivanje „krivice“, niti mere pravne zaštite na raspolaganju „okrivljenim“ građanima, kojima bi se izricale ovako drastične kazne.
Da li je potrebno da idemo dalje? Ako bi trebalo, možemo.
Mogli bi, pre svega, da našim državnim organima na razmatranje stavimo nekoliko jednostavnih pitanja. Zašto bi jedna ozbiljna država poslove iz svog delokruga rada prepuštala privatnim organizacijama koje finansiraju i na koje utiču – stranci? Da li je utvrđivanje i tumačenje istorijskih činjenica u domenu politički motivisanih „komisija“ ili – profesionalnih istoričara? Kada je u pitanju popisivanje srpskih žrtava, kakva će metodologija biti korišćena? Da li državni organi mogu ozbiljno da očekuju od gospođe Kandić da savesno evidentira žrtve uživo vađenja organa na Kosovu, kada je prilikom proglašenja secesije ona delila tribinu sa naručiocima tih zverstava? Ne postoji li tu izvestan sukob interesa?
Što se tiče prikupljanja objektivnih dokaza o ratnim zločinima sa drugih kriznih područja bivše Jugoslavije, da li iskustvo sa pripremom lažnih svedoka Haškog tužilaštva (u postupku protiv Vojislava Šešelja) gospođu Kandić kvalifikuje za sakupljanje i obradu istorijske građe takve vrste?
Ceneći sav šarm i ubedljivost gospođe Kandić, ipak, sme li predsednik Nikolić, u ime države koju predstavlja, da pristupanjem REKOM-u – kao što od njega traži Nataša Kandić – stavi traženi pečat na dokument kojim bi se organi srpske države odrekli kontrole, pa čak i učešća u istraživanju u vezi sa pitanjem od tako vitalnog nacionalnog interesa?

OPASNI CIRKUS PROPAGANDE Pored ovih prostih, mogli bi da postavimo nekoliko drugih pitanja složenijeg karaktera.
Pod pretpostavkom da bi država Srbija zvanično ušla u REKOM, kakav je mehanizam gospođa Kandić predvidela da se proces „suočavanja sa činjenicama“ ne pretvori u propagandni cirkus? Kakvi su istraživački kapaciteti „Koalicije REKOM“, za koju nam je samo rečeno da se sastoji od „1.800 nevladinih organizacija“, ali nam ta impozantna cifra ne govori apsolutno ništa o njenom sastavu u kvalitativnom smislu. Hiljadu osamsto nula i dalje je jednako nuli. Kakve su kvalifikacije osoblja tih organizacija (uključujući Fond za humanitarno pravo) da se bave jednim visoko stručnim poslom? U slučaju nesuglasica prilikom „utvrđivanja činjenica“, čije će mišljenje prevagnuti? Sudije Haškog tribunala slove za vrsne profesionalce, ali nam je svima poznata katastrofalna neutemeljenost i politička motivisanost njihovih „procena“ činjeničnog stanja.
Što nas dovodi do jednog od ključnih pitanja. Hoće li komesari REKOM-a preuzeti faktografske nalaze i pravne zaključke Haškog tribunala kao „presuđene činjenice“ ili bi se sve pojedinosti vezane za sukob na prostoru bivše Jugoslaviji razmatrale de novo? Ovo je jako bitno pitanje za gospođu Kandić, i srpska javnost ima pravo da insistira na dobijanju nedvosmislenog i iskrenog odgovora. U prvoj varijanti, glumljenje o istraživanju prošlosti i „suočavanju sa činjenicama“ svodilo bi se na besmislenu lakrdiju, a pritisak na srpsku državu da stavljanjem svog pečata na REKOM pristane da u toj lakrdiji odigra ulogu klovna – predstavljalo bi akt ciničnog nepoštovanja i neoprostive građanske nelojalnosti.
Za predsednika Nikolića, avantura ovakve vrste bila bi čin moralnog i političkog samouništenja, uporediv sa sličnim fijaskom bivšeg predsednika Republike Srpske Dragana Čavića, 2004. godine. Kao što se tada pokazalo u vezi sa nametnutim Izveštajem Komisije Republike Srpske o Srebrenici 2004. godine, i danas u slučaju REKOM-a važi isto pravilo. Kada se država odrekne svog suverenog prava da odlučuje o tome šta će se utvrđivati i kakvi će se zaključci donositi u njeno ime, jedina preostala nepoznanica je obim neizbežne štete. Izveštaj o Srebrenici, koji je 2004. u ime Republike Srpske potpisao neodgovorni Dragan Čavić, pruža odgovor na pitanja zašto je njegova politička budućnost zauvek zapečaćena i zašto će njegovo ime doveka ostati sinonim za infamiju. Po obimu i štetnosti, Čavićev debakl se ne bi mogao meriti sa katastrofalnim konsekvencama koje bi usledile ako bi Nataša Kandić i njena ekipa dobile istorijski carte blanche. Oni bi ga iskoristili da krivotvorenu istoriju ratova devedesetih u svom stilu prekroje i – zloupotrebom zvaničnog pokroviteljstva – da je zatim legitimizuju na neuporedivo širem planu.
Privatno pisanje tendencioznih „istorija“ samo je čin intelektualnog nepoštenja, ali nije krivično delo. Gospođa Kandić i njeno društvo korumpiranih šarlatana imaju pravo da sastavljaju kakvu god žele istoriju, po ideološkom ukusu i prema političkim potrebama stranih naručilaca koji ih nagrađuju za njihov trud. Ali za takvu nečasnu rabotu oni ne bi smeli da dobiju imprimatur države i naroda koji su već dvadesetak godina na meti njihovih kleveta i provokacija. Nedostatak zvaničnog pečata činiće njihovu balkansku slagalicu trajno nedovršenom. Njima je neophodno da se unapred određeni „krivci“ pokorno solidarišu sa lažnom „istorijskom presudom“ koju će im komesari REKOM-a sa pakosnim zadovoljstvom izreći, čim sve kockice dođu na mesto i oni zauzvrat za to dobiju bakšiš od dva i po miliona evra. Ali bez prethodne moralne kapitulacije žrtve, njihov grandiozni projekat ostaje politički abortus od samog početka.
Neprestanim pritiskom na svoje izabrane predstavnike, građani Srbije moraju obezbediti da tako i bude. Predsednik Nikolić i Vlada Srbije moraju bezuslovno odbiti svaki zahtev i svaku ucenu da postanu pasivni saučesnici u diskreditovanju svoje države i svoga naroda pružanjem zvanične podrške pisanju jedne lažne istorije.