Naša velika, mrsna, umetnička pljačka

Piše Miodrag Zarković

„Pečat“ je zamolio Ministarstvo kulture za spisak novčanih dotacija u četvorogodišnjem mandatu prethodne vlade. Spisak nam je ubrzo i dostavljen, sa podrobnim opisom svake isplate. Čitajte, i krstite se

Znate li kakva se to društveno korisna delatnost podrazumeva pod pojmom „Praćenje aktivnosti Evropskog filmskog fonda za evropske koprodukcije“? Trebalo bi da je prepoznajete: vi je plaćate. I to je plaćate iznosima koji ne bi bili nimalo naivni, ni u nekakvom državnom blagostanju, a kamoli u okolnostima opustošenih državnih kofera. Zajedno sa izvesnom „godišnjom kontribucijom“, opisana delatnost koštala vas je u tekućoj 2012. više od 120.000 evra.
Tačnije, pun iznos je 121.875 evra, isplaćen iz dva navrata. Najpre je, u martu, Evropskom fondu za podršku koprodukcije i distribucije kreativnih kinematografskih dela i audiovizuelnih dela „Eurimaž“ („Eurimages“) – što je telo pri Savetu Evrope – na ime naknade za navedenu delatnost i „godišnju kontribuciju“ plaćeno okruglo 40.000 evra, odnosno prema tadašnjem kursu 4.414.248 dinara. Četiri meseca kasnije, „Eurimažu“ je plaćen i drugi deo, tj. preostalih 81.875 evra, što je zahvaljujući „efektu Dejana Šoškića“ u tom trenutku vredelo 9.585.250 dinara (evro je, dakle, od marta do juna skočio sa 110,35 dinara na 117,07 dinara).
GROZOMORNA ISTINA To čudo neviđeno od društvenog značaja, ta nasušna delatnost „praćenja aktivnosti Evropskog filmskog fonda za evropske koprodukcije“, plaćena je sredstvima državljana Republike Srbije, odlukom Ministarstva kulture u prethodnom sazivu, u Kabinetu Mirka Cvetkovića, dok je dotičnim ministarstvom rukovodio Predrag Marković, pošto je marta prošle godine na položaju zamenio Nebojšu Bradića. I, za nevericu, ovo čak i nije najcrnji podatak do kojeg je „Pečat“ došao u potrazi za otetim kulturnim blagom.
Naš časopis se, naime, obratio sadašnjem Ministarstvu kulture i informisanja, sa molbom da nam bude dostavljen što iscrpniji spisak isplata koje je ministarstvo izvršilo u prethodnom, četvorogodišnjem roku. Spisak nam je ubrzo dostavljen, a u njemu su vrebali ne baš neočekivani, grozomorni podaci o svojevrsnoj pljački države Srbije i njenog naivnog stanovništva, sasvim neupućenog u to kolika se sredstva izdvajaju za neometan rad umetničkih stvaralaca, stvarnih ili navodnih (mada su ovi drugi neuporedivo češći i zahtevniji, da ne kažemo – skuplji; u svakom smislu).
To je pljačka o kojoj neće biti nikakvog „Insajdera“, uprkos tome što materijalne razmere pljačke dostižu desetine, pa i stotine miliona evra, dok u moralnom i, naročito, uglednom smislu, Srbija od delatnosti navedenih u dotičnim spiskovima ima neposrednu, vrlo opipljivu štetu. To je jedan od suludih primera razbojništva, u kojem žrtva sve vreme posmatra kako joj otimaju njeno, ali ništa ne preduzima, nadajući se valjda da će otimačina prestati sama od sebe. To je, u krajnjem slučaju, dokaz da ovdašnji samoproglašeni umetnici i kulturni radnici, inače spremni da i u pola noći ganuto naklapaju o sopstvenoj važnosti i sposobnosti, ipak poseduju određenu kreativnost; doduše, odmetnutu na neočekivanu stranu; nije bilo lako, naime, osmisliti sve ove farse namenjene čistoj grabeži.

POMOZIMO BOGATIMA Kako drugačije, osim pljačkaškom farsom, nazvati to što muzički festival „Egzit“ svake godine dobija novčanu pomoć iz Ministarstva kulture, i što ta pomoć iznosi deset miliona dinara?! (Godine 2011. ukupna dotacija bila je čak 12 miliona, pošto je novosadskom udruženju „Egzit“ odobreno dodatnih dva miliona dinara, za sufinansiranje „Egzit muzičke konferencije“). U svakoj od tih kalendarskih godina, izdvajanje za „Egzit“ bilo je ubedljivo najveće u konkurenciji muzičkih događanja i ustanova, izuzev 2009. godine kada je više od novosadskog festivala dobila jedino Beogradska filharmonija (19 miliona dinara).
Nekoliko je osnova po kojima su ova saznanja zaprepašćujuća, odnosno po kojima je nečija odluka da novosadski festival dobija novčanu pomoć – čista sramota. Najpre, od „Egzita“ teško da postoji komercijalniji poduhvat u današnjoj Srbiji; počev od paprenih cena ulaznica, pa do još skupljih reklamnih prostora i sponzorstava, ceo „Egzit“ je osmišljen i postavljen kao smotra koja je sasvim okrenuta ostvarivanju zarade. Zatim, festival je već dotiran iz budžeta grada Novog Sada, kao i iz budžeta Vojvodine, a te dve dotacije iznose ukupno, prema ranijim saznanjima objavljenim u medijima, više od pola miliona evra; plus su, kako je takođe bilo objavljivano, organizatori „Egzita“ oslobođeni plaćanja zakupa Petrovaradinske tvrđave, što je basnoslovna, verovatno i presudna olakšica za održavanje festivala; zbog čega je onda „Egzitu“ potrebna pomoć i sa treće slavine, iz Ministarstva kulture?! Takođe, sporna je i konačna brojka dotacije iz republičkog budžeta: deset miliona dinara je, u vasioni u kojoj postoji „Egzit“ – a to je vasiona industrije zabave – jedva dovoljno i za kusur; teško da može da se nađe iole viđeniji, popularniji rokenrol izvođač, koji bi za stotinak hiljada evra pristao da doputuje u Novi Sad i nastupi na festivalu; dakle, dotičnih deset miliončića dinara savršeno su nevažni za konačan oblik „Egzita“, koji bi i bez tog novca izgledao skoro identično kao i sa njim. Utoliko je manje shvatljivo kako je uopšte došlo do potražnje od Ministarstva kulture u svrhu održavanja „Egzita“. Dogovoren iznos, naprosto, čak ni kada se pogleda iz ugla stvarnih potreba nema logično objašnjenje i utemeljenje, pa je stoga samo još uvredljiviji ako se osmotri u sklopu izdataka koje Ministarstvo kulture preuzima u ime stanovništva Srbije.
Moguće je da ovdašnji poreski obveznici više neće finansirati „Egzit“ iz jednostavnog razloga što tog izvikanog muzičkog tuluma možda više i ne bude. Kako je novosadski list „Dnevnik“ objavio proteklog vikenda, organizatori festivala, trojka u sastavu Bojan Bošković, Dušan Kovačević i Ivan Milivojev, zacrtali su da do sredine oktobra donesu odluku o daljoj sudbini festivala, pri čemu je jedna od opcija da bude ugašen. Nabrojana trojica nisu poricali takvu nameru – doduše, nisu je ni potvrdili – ali, ukoliko se to dogodi, količina održanih „Egzita“ ostaće na broju 13. Taj broj, međutim, organizatorima festivala sigurno nije bio malerozan, s obzirom na silnu pomoć kojom su bili zasipani, a koju su plaćali svi građani Srbije (oni iz Novog Sada ponajviše, pošto su pomagali „Egzit“ trostruko).
Biće zanimljivo videti i u čije će ime Bošković, Kovačević i Milivojev doneti odluku. U spiskovima dostavljenim iz Ministarstva kulture, naime, kao korisnik novčane pomoći ranije je bilo navođeno udruženje „Egzit“, ali je u izveštaju za tekuću godinu, za to, je li, malerozno 13. izdanje festivala, navedeno da je korisnik fondacija „Egzit“. Da li je reč o aljkavosti u evidentiranju isplata ili su organizatori „Egzita“ odistinski promenili vid pravnog lica u kojem su okupljeni (pri čemu se iznos od deset miliona dinara nije izmenio ni za decimalu!) – možda bi nove vlasti, na rečima posvećene borbi protiv korupcije, mogle da ispitaju.

[restrictedarea]
GDE SE SNIMA, TU SE I PROSIPA Ma kakav se utisak nametao posle ovakvih podataka, festival „Egzit“ ipak nije najveći korisnik „dobrote“ i „širokogrudosti“ Ministarstva kulture u protekle četiri godine. To su, bez sumnje, ovdašnje filmadžije, apsolutni šampioni teške kategorije u sportskoj disciplini otimanja novca na lepe oči.
Pre nego što se upustimo u čaroban svet razmatranja budžetskih sredstava izdvojenih za pojedinačne filmove, valja napomenuti da, u odnosu na sva ostala izdvajanja za kulturu, filmska delatnost odista predstavlja posebnu planetu. Dotacije iz ministarstva koje su otišle na filmske poduhvate, u zbiru su višestruko veće od izdvajanja za sve ostale oblasti kulture zajedno (muzika, slikarstvo, muzejske aktivnosti, književnost…) Ostali kulturni delatnici mole za desetine ili stotine hiljada dinara, vrlo retko se u njihovim zahtevima prema ministarstvu pominju milionski iznosi. Nasuprot tome, u filmskom svetu maltene nema iznosa koji sadrži manje od sedam cifara, a vrlo često je reč o desetinama miliona dinara. Savršena ilustracija ovog odnosa može da bude rešenje od devetog septembra 2010. godine, kojim je ministar Nebojša Bradić odobrio Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu dodelu sredstava u iznosu od 5.023.248 dinara, što je u tom trenutku vredelo nešto manje od 50.000 evra: sredstva su odobrena na ime sufinansiranja dugometražnog diplomskog omnibus filma „Oktobar“, studenata četvrte godine režije!
Razlika u odnosu na ostale kulturne oblasti sama po sebi ne mora da bode oči, pošto filmska industrija jeste upravo to što joj naziv i govori – industrija, i to industrija koja upošljava mnogo ljudi. Ulaganja u film stoga su uvek i bila veća nego u drugim kulturnim poduhvatima. Ipak, sama priroda filmskog posla ne bi smela da bude opravdanje za promašena ulaganja; a u spiskovima dostavljenim „Pečatu“ iz Ministarstva kulture, teško je pronaći makar jedno korisno, razumno ili u nekom drugom smislu opravdano ulaganje.
Ministarstvo je za vakta Nebojše Bradića, na primer, 15. oktobra 2009. godine donelo odluku o novčanoj pomoći za nekoliko filmskih poduhvata. U toj raspodeli, dva najveća iznosa pripala su ostvarenjima o kojima je „Pečat“ u više navrata pisao: film „Šišanje“ Stevana Filipovića dobio je 13 miliona dinara, dok je „Plavi voz“ Janka Baljaka potpomognut sa 12 miliona dinara. U to vreme, ukoliko je neko zainteresovan za malo matematike, evro je vredeo oko 93 dinara.
Da se podsetimo: „Šišanje“ je uvredljiva bruka od filma, kvazidramska podvrsta „Peščanikovog“ sajta mestimično dopunjena otužno amaterskom akcijom, dok je „Plavi voz“ svakako najnegledljivije igrano štivo ikada, nazovi komedija neprevaziđenog besmisla od koje je smešniji i zabavniji prosečan telefonski imenik. Na takve dve budalaštine, Ministarstvo kulture je spiskalo više od 250.000 evra našeg novca!
Vredi napomenuti da se u rešenju o ovoj novčanoj pomoći navodi da su sredstva izdvojena zarad postprodukcije. Koliko li smo ova ostvarenja novčano pomogli kao država dok su bila u fazi snimanja, nije poznato na osnovu izveštaja dostavljenog „Pečatu“, pošto su oba snimanja ugovarana (a i završena) pre 2008. i, samim tim, pre vremenskog perioda obuhvaćenog ovim spiskovima.

DVA GORANA UBIŠE BUDŽET Teško razumljivo je i rešenje izdato 25. januara tekuće, 2012. godine, na osnovu kojeg bi se jednokratna pomoć od po pet miliona dinara trebalo isplatiti nekolikim filmovima, a sve na ime „sufinansiranja proizvodnje manjinskih koprodukcija“. Među pomognutim filmovima nalaze se i „Svećenikova djeca“, u produkciji „Zilion filma“ (kompanije u vlasništvu poznatog glumca Lazara Ristovskog): režiser „Svećenikove djece“ je Splićanin Vinko Brešan! Možete li, poređenja radi, barem da zamislite hrvatsko Ministarstvo kulture kako finansira film u režiji nekog od srpskih autora?! Čak i da manemo poređenje, zbog čega bi srpsko Ministarstvo kulture finansiralo film čiji je režiser prilično etablirani – dakle, nimalo jeftini – splitski stvaralac.
U stvari, prethodno poređenje čak i nije preterano teško zamisliti, s obzirom na to da srpske filmadžije jesu srpske samo po zemlji iz koje potiču i čiji budžet neumorno sisaju; ne i po tome čiji ugled brane, a ciljeve ispunjavaju. Teško je, zaista, u filmovima prema kojima je Ministarstvo kulture bilo najizdašnije u protekle četiri godine pronaći makar tračak srpskog, nacionalnog ili patriotskog (što, naravno, samo pojačava mučan utisak koji ostavljaju navodni umetnički „dometi“ tih ostvarenja, pri čemu ti dometi nisu nužno vezani za rodoljublje autora, mada bi se rodoljublje valjda moralo podrazumevati u izvesnoj količini, s obzirom na izdašnu novčanu pomoć države).
Razmotrimo li pojedinačne filmove, ministarstvo je najizdašnije bilo prema projektima dvojice Gorana, dva neumorna pregaoca protiv svakog oblika srpstva, dvojice neumornih galamdžija na temu srpskih krivica – Paskaljevića i Markovića. Prvom je ministarstvo zasulo novcem film „Kad svane dan“, nedavno određen i da predstavlja Srbiju u trci za predstojećeg „Oskara“ za strani film: pod „Protokoli 2011.“ zavedena je i isplata 40 miliona dinara preduzeću „Nova films“, koje stoji iza Paskaljevićeve „tople ljudske priče“ o tome kako su Srbi krivi za stradanje Jevreja tokom Drugog svetskog rata. Nešto kasnije, februara ove godine, na ime postprodukcijskih troškova Paskaljevićev film dobio je još pet miliona dinara.
Nije to sve. Lako je snimiti film, trebalo bi ga posle i izreklamirati. A i za tu rabotu dobro dođe Ministarstvo kulture, pogotovo ako u njemu već godinama vedre i oblače kadrovi iz stranke G17 (u novom životu: Ujedinjeni regioni Srbije), sa kojom je Paskaljević neobično blizak. Tako je Ministarstvo kulture preduzeću „Nova film“ van konkursa dodelilo 1.100.000 dinara, u svrhu „sufinansiranja učešća filma ‚Kad svane dan‘ na Međunarodnom filmskom festivalu u Torontu“. Što će reći, bezmalo deset hiljada evra. Nesumnjivo je taj novac rezonski potrošen: Paskaljevića su, posle prikazivanja filma, kanadski Srbi oštro iskritikovali, što je on iskoristio ne bi li se tamošnjoj štampi predstavio kao žrtva „ekstremnih srpskih nacionalista“, o čemu je „Pečat“ takođe pisao pre nekoliko brojeva.
Zbilja, pored takve podrške države i naroda koje blatite, kome je pa potreban famozni „jevrejski lobi“, na čiju podršku Paskaljević i njegov tim dodatno računaju u vezi sa trkom za „Oskara“?!

PUT PUTUJE SRĐANE DRAGOJEVIĆU Paskaljevićev imenjak Marković prošao je skoro jednako dobro sa svojim još nezavršenim filmom „Falsifikator“, koji je iz Ministarstva kulture potpomognut sa 40.250.850 dinara. A to je, opet, koju stotinu hiljada manje od iznosa koji je dobio film „Tuđini“ Olega Novkovića, takođe još nedovršen.
Što neko reče, ovako nedovršeni još i mogu da deluju kao poduhvati vredni finansiranja; onog trena kada ih pogledate, shvatate da je novac po ko zna koji put otišao u džepove autora vrlo sumnjivih sposobnosti, a često i veoma zlobnih namera.
Kakvu li je nameru 31. januara tekuće godine imao tadašnji ministar kulture Predrag Marković, nije teško zaključiti, na osnovu rešenja koje je potpisao, a kojim se beogradskom preduzeću za proizvodnju i distribuciju filmova „Delirijum“ dodeljuju sredstva u visini od 2.230.000 dinara. Ovaj novac izdvojen je na ime „sufinansiranja troškova putovanja reditelja Srđana Dragojevića i promocije filma ‘Parada’ na festivalu u Berlinu“. To stoji u obrazloženju ministrovog potvrdnog odgovora na molbu. Za pretpostaviti je da je reč o onom, nemačkom Berlinu, a ne kakvom marsovskom naselju istog imena; zašto je onda Dragojeviću bilo potrebno preko 20.000 evra da bi stigao do Berlina i boravio u njemu tih nekoliko dana, ostaće tajna sve dok dotični iznos ne bude preispitao neko kome je stalo da stane za vrat ne samo očiglednijim vrstama korupcije, već i raznoraznim drugim, pa i navodno kulturnim, društvenim zloupotrebama.
Dragojević je značajno manje zahtevan putnik, kada ima saputnika. Tako je, na primer, na festival u Helsinkiju, takođe radi promocije „Parade“, putovao sa Majom Miloš, koja je predstavljala i reklamirala svoj film „Klip“ – troškovi njihovog zajedničkog putovanja i boravka u finskoj prestonici iznosili su „skromnih“ 69.600 dinara. Ovaj broj je, naravno, pravo osveženje u odnosu na prethodni podatak, mada ostaje nejasno u kakvom je to interesu Srbije da plaća putne troškove „svojih“ filmadžija po kojekakvim opskurnim festivalima, makar i konačni troškovi putovanja ne bili rogobatni. Čudnovato je, primera radi, to što Ministarstvo kulture sa 143.060 dinara plaća put Želimira Žilnika u Berlin i njegovo tamošnje gostovanje u okviru retrospektive filmova dobitnika nagrada na „Berlinalu“ – ponovo je reč o nemačkom Berlinu, a ne nekom drugom, daljem i skupljem; pošto je destinacija ista, a troškovi se upadljivo razlikuju, troškovnik boravka Srđana Dragojevića samo može da bude još neshvatljiviji.
Postoje ovde brojni problemi i u načelnom smislu. Da li je gostovanje Želimira Žilnika u Berlinu ili Srđana Dragojevića i Maje Miloš u Helsinkiju, toliko neophodno državi Srbiji, pa da im i plaća takve pustolovine? Kakvu su korist Srbija i Srbi imali od ovolikog šetkanja „naših“ filmadžija po belom svetu? Kako neko ko im neposredno plaća ta šetkanja, zar ne bi bilo prirodno da zahtevamo neku korist iz svega toga? Ili, barem, da zahtevamo da prestanu da državi i naciji nanose štetu kakvu nanose?

Neki od podataka u spiskovima dobijenim iz Ministarstva kulture, naprosto su toliko sumanuti da izmiču uobičajenim predstavama o bizarnostima vezanim za državnu upravu. Među takvim primerima, upada u oči filmski festival „Merlinka“, za koji je i prošle i ove godine Ministarstvo kulture izdvojilo po 200.000 dinara kao pomoć: suma je relativno beznačajna, u poređenju sa činjenicom da je reč o „internacionalnom festivalu gej-lezbijskog filma“! Kao korisnik ovog isplaćenog iznosa naveden je Regionalni info centar iz Smedereva, a prošle godine je u beogradskom „Domu omladine“ zaista održana smotra filmova opisane tematike, tako da je za pretpostaviti da će isto biti i predstojećeg decembra.
Natprirodno zvuči i podatak da je Ministarstvo kulture sa 350.000 dinara pomoglo i „Sedmi festival srpskog filma fantastike“, u organizaciji udruženja „Mladi kadrovi“ iz Beograda. Eto, ako niste znali, srpska kinematografija pravi fantastične filmove, a ima ih toliko da su zaslužili i poseban festival, koji novčano pomaže država.

 

BAŠ SKUP „BAŠ ČELIK“ Matematički je najviše novca iz Ministarstva kulture ipak dobio neko ko se ne zove Goran i ko nije studirao režiju u Pragu. Više od ostalih dobila je beogradska produkcijska kuća „Baš Čelik“, doduše, kroz mnogobrojne projekte, a ne kroz samo jedan.
Tako je film „Krugovi“, u njihovoj produkciji, potpomognut sa 34.300.000 dinara. Film, inače, još nije završen, a scenario je, prema najavama, napisan prema istinitoj priči o Srđanu Aleksiću, trebinjskom mladiću koji je za vreme rata u BiH branio prijatelja muslimana od lokalnih napasnika i bio ubijen u sukobu koji je izbio. „Baš Čelik“ je septembra 2010. dobio i osam miliona dinara na ime sufinansiranja proizvodnje filma „Stanje šoka“, slovenačkog reditelja Andreja Košaka. „Prednost ulaska u ovakvu koprodukciju producenata iz Srbije je višestruka. Pre svega, zbog značaja filmskog opusa i najviših nagrada reditelja, a sa druge strane zbog značajne političko-socijalne komponente ovakve koprodukcije“, navedeno je u obrazloženju odluke ministarstva. Na kakav je to znameniti opus i nagrade reditelja mislio pisac obrazloženja, nije baš najjasnije. U zvaničnim biografijama Andreja Košaka navedena su samo tri filma, zaključno sa navedenim „Stanjem šoka“, zvanično izdatim prošle godine. Ni za jedan od svojih filmova Košak nije dobijao neke iole značajnije nagrade – tačnije, u biografijama nije navedeno nijedno priznanje koje mu je pripalo, što ne znači obavezno i da nije baš ništa osvojio na kakvom opskurnom festivalu (pogotovo ako je putovao sa Dragojevićem), ali svakako znači da se na uglednijim filmskim smotrama nije ovenčao nikakvom slavom.
„Baš Čelik“ je bio producent i filma „Klip“ Maje Miloš, za koji je značajna novčana sredstva dobio u dva navrata: sufinansiranje proizvodnje filma „Klip“ Ministarstvo kulture je, odlukom Nebojše Bradića iz juna 2010, pomoglo sa 12 miliona dinara, a u sufinansiranju troškova postprodukcije istog dela je, odlukom Predraga Markovića iz decembra 2011. godine, isto ministarstvo učestvovalo sa četiri miliona dinara. (Što će reći da je država Srbija taj film besmislenog zapleta, priprostih dijaloga, pornografskih minijatura i amaterskog sveukupnog izgleda, platila više od 150.000 evra; to je svakako jedan od glupljih načina da se potroši ta količina novca).
Kuća „Baš Čelik“ pojavljuje se i kao producent „Bese“ Srđana Karanovića, što je film za čiju je postprodukciju novembra pretprošle godine dobila tri miliona dinara (osnovno snimanje, avaj, novčano je zaokruženo pre perioda obuhvaćenog istraživanjem, tako da o iznosima kojima je Ministarstvo kulture pomagalo početke stvaranja „Bese“ za sada ne posedujemo verodostojne podatke).
Pored nabrojanih ostvarenja, „Baš Čelik“ figuriše kao nosilac projekta i u raznim drugim, mahom manje skupim poduhvatima. Po pukom broju poduhvata u kojima je novčano pomognuta od strane ministarstva, ove kuća je bez premca u srpskoj kinematografiji. Reklo bi se da je država Srbija spremno uletala u svaki bogovetni poduhvat „Baš Čelika“. Ako za takvu blagonaklonost postoji kakvo nefilmsko objašnjenje, ono je možda sadržano u činjenici da je glavni rukovodilac „Baš Čelika“ Srdan Golubović, reditelj i „Klopke“ i pomenutih „Krugova“. Upravo je Srdan Golubović režirao spotove Borisa Tadića u predsedničkoj kampanji 2008, što je, možda, produbilo bliskost reditelja i političara, i što, možda, baca dovoljno svetla na činjenicu da je, za vreme Tadićevog režima, upravo Golubovićeva producentska kuća dobila najviše novca iz budžeta.

Nastaviće se

[/restrictedarea]