Milan Rakić 1912. – Pesnik i diplomata, dobrovoljac u Prvom balkanskom ratu

Piše  Jovan Pejčić

Hiljadu devetsto dvanaeste godine Milan Rakić, kao četnik u četi Vojvode Vuka, prelazi granicu na Merdarima. Bivši konzul u Prištini, sa redenicima prekrštenim preko kožuha i šubarom na glavi, ulazi na čelu kolone u Prištinu… Setio se svog prijatelja iz Skulanova. Do njega gotovo nisu ni dopirali zvuci kosovskih okršaja… – Slobodan si, došla je Srbija! – uzviknuo je Rakić bolesniku

 

Godine 1898, odmah po dolasku u Pariz, na studije prava, Milan Rakić je u prvom pismu iz Francuske poverio majci Ani razgovor s dedom Milanom Đ. Milićevićem: „Deda mi je dan pre moga polaska rekao samo: Vladaj se dobro i ne zaboravi svoju otadžbinu. A ja sam tek sad osetio koliko je to velika reč otadžbina…“
Osam godina kasnije, 1906, na Svetoj Gori, ponesen doživljajem Hilandara, carskih povelja i žitija svetih srpskih kraljeva koja je u rukama držao, Rakić će s uzbuđenjem zapisati da „čovek nije jedan“, da „mi nosimo u srcu nekadašnje ljude“, da se „misli i osećanja predaka produžuju… u nama“.
Desetog oktobra po starom, 22. po novom kalendaru, Rakić javlja supruzi Milici prvu vest iz oslobođene Prištine: „Juče, utornik, na čelu jedne kolone uđoh u Prištinu. Još sad ne mogu da se stišam i da mirno pišem o svemu što se za ovo nekoliko dana dogodilo. Glavno je da je sve bilo dobro i da je Kosovo osvećeno. Ja sam vrlo dobro, bolje nego u Beogradu… Ovakve događaje što sam video smatram kao naročito dobročinstvo nekog proviđenja.“

SOLDAČKO SANDUČE

Svaka priča pripoveda se iz perspektive njenog kraja. Priču o učešću Rakićevom u oslobađanju Kosova i Metohije, kolevke Srpstva, ja ću upravo tako početi, od njenog kraja:
Godina je 1912, sredina meseca decembra. Milan Rakić,
šef Konzularnog odeljenja Ministarstva inostranih dela Kraljevine Srbije, polazi iz oslobođene Stare Srbije za Beograd – završena je treća njegova misija na Kosovu i Metohiji (prva misija je Rakićevo službovanje u Srpskom konzulatu u Prištini 1905–1911; druga, njegovo dobrovoljačko učešće u ratnim operacijama za oslobođenje Stare Srbije). U salonskom vagonu koji im je za tu priliku stavila na raspolaganje srpska vlada, društvo mu čine austrougarski izaslanik Teodor fon Edl, poslat iz Beča na Kosmet da bi dve zemlje utvrdile istinu o takozvanom incidentu „Prohaska“, i – u svojstvu zvaničnoga državnog
prevodioca s nemačkog – germanist i pesnik Milan Ćurčin, lični prijatelj. Za tačno poimanje, za prostiranje Rakićeve ličnosti u vremenu i među ljudima, zapis Ćurčinov s ovog putovanja ima simboličan značaj:
„Tek što voz stade na prištinskoj stanici, diže se Rakić i izađe napolje. Pogledah kroz prozor kamo će, i videh ga gde se, čim siđe s kola, zagrli i poljubi s nekim ostarijim čovekom u pohabanu komitskom odelu. Ovaj mu dade nešto što Rakić, okrenuvši se, ubaci u mrežu našeg salona. Beše to malo soldačko sanduče, koje je čudno odudaralo svojom sirotinjom od gospodske okoline i prtljaga u kolima. Posle nam je Rakić rekao da je u tom sandučetu
bilo sve što je poneo kad je pošao u rat, da ga je posle ostavio u konzulatu, i da je sad javio gavazu da će proći ovud, te da mu ga donese, za uspomenu.“

ELITNI ČOVEK

O Milanu Rakiću kao čoveku i kao pesniku, o izuzetnosti njegove pojave u srpskoj književnosti i srpskoj diplomatskoj istoriji razasuta su po uspomenama savremenika i dokumentima nacionalnih ustanova istorije i kulture brojna svedočanstva.
U razgovoru koji je sa Rakićem imao Branimir Ćosić u Ženevi 1928. godine, dosad najknjiževnije sačinjenom intervjuu s jednim srpskim piscem, čitamo: „Gospodina Rakića sam video svega dva puta – utisak koji sam dobio bio je: nadmoćnost reči nad telesnim utiskom, nadmoćnost jedne unutrašnje snage koja je utoliko jača, snažnija, ukoliko je skrivenija, povučenija pod uzdržanim pokretima jednog diplomate.“
Rakić je, po svemu, bio „čovek u sebe okrenute ambicije“ (Isidora Sekulić), „sav integralan, sav zatvorena linija“, što znači ličnost u kojoj nema ničeg „napolovičnog, uslovnog, konvencionalnog“ (Jovan Dučić), jedna „obuhvatna i harmonična zgrada, u svemu gospodin starog kova, grand seigneur“ (Stanislav Vinaver), čovek „svetog i svesnog poimanja dužnosti, i u privatnom i u javnom životu“ (M. Ćurčin), „elitni čovek“ (Todor Manojlović).
Pojam gospodina, kad je o Milanu Rakiću reč, vodi ka upečatljivom sećanju Borislava Mihajlovića Mihiza vezanom za Ivu Andrića. Na jednom od njihovih susreta Mihiz je pisca znamenite rasprave „Njegoš kao tragični junak kosovske misli“ upitao: „Kako ste to Vi, polazeći i dolazeći iz najdonjeg bosanskog karakazana, uspeli da postanete takav Gospodin?“ Na to se Andrić samo osmehnuo i odgovorio: „Niste vi poznavali Milana Rakića. On je bio gospodin!“
U jednom pismu – napisao ga je 13. septembra 1912. godine – sâm je Rakić ispovedio svoj moralni vjeruju: „Ja sam se uvek starao da onome što osetim dam karakter opštosti, i ima mnogo ljudi, s kojima sam odličan prijatelj, a koji ne samo da od mene nisu čuli ništa o mojim osećanjima, nego nisu mogli ni naslutiti da li se u opšte što u meni i šta dešava, toliko mi je nelagodno uplitati sebe i upoznavati druge sa stvarima koje se mene tiču.“
„Ponosit i povučen“, tako je o Rakiću 1929. godine napisao Rastko Petrović.
Sa te osobine: da o sebi ne govori, Milan Rakić jedva da je kad odstupio. Ako je, ipak, ponekad ponešto i kazao o sebi, bilo je to nekako zakrivljeno, suvo tako reći, kao da se na njega i ne odnosi, a kamoli da se dotiče njegovog života, njegovih osećanja i misli. Da li stoga što je, kako će Milan Čemerikić, jedan od Rakićevih saboraca sa Kosova zabeležiti, „njegov rad, kao i opšti rad toga doba, bio u senci“. Rakić je u tom pogledu sledio, po svemu, Cvijićev asketsko-monaški ideal rada na velikim nacionalnim ciljevima: „Ličnost ili ličnosti koje rade, ne smeju da se vide, no rad i rezultati rada.“
Uostalom, ondašnjem srpskom svetu, pa i šire, u evropskim političkim i diplomatskim krugovima, ova osobina Rakićeva bila je naveliko poznata. Ali, kada bismo pred sobom imali osobu čije zvanje ne postavlja „granice oko njegove ličnosti“ i čiji se pogled na svet morala i politike tako mnogo, toliko elementarno ne razlikuje od „očekivanog“ – kakvu bismo povest čuli od slavnoga tvorca pesničkog ciklusa „Na Kosovu“?

SLUŽBA U SRPSKOM KONZULATU U PRIŠTINI

Milan Rakić rođen je 30. septembra 1876. godine u Beogradu. Pravni fakultet započeo je u Beogradu, završio ga je u Parizu 1900. godine, 1904. postavljen je za pisara u Ministarstvu inostranih dela Kraljevine Srbije. Od sredine maja 1905. Rakić je u Srpskom konzulatu u Prištini, u svojstvu pisara druge klase. Pet meseci docnije vidimo ga kao vicekonzula u Skoplju, gde će ostati do oktobra 1906, pa se vraća u Konzulat u Prištini i tu radi do sredine iduće godine. Diplomatski predstavnik Srbije u Solunu Rakić je od jula 1907. Na Kosmet po treći put dolazi u septembru 1908. i u Prištini provodi tri naredne godine: isprva, godinu i tri meseca, u ranijem zvanju, zatim kao šef Konzulata. Oktobra 1911. Rakić je dobio unapređenje i krajem decembra iste godine iz Prištine je premešten u Ministarstvo inostranih dela u Beogradu.
Grigorije Božović, koji je prilike u Staroj Srbiji poznavao sa samog njihovog izvora i kao starosedelac osećao ih duboko i bolno, ostavio je kratak zapis: „Srpskom narodu u carstvu se smrkavalo. Bila je na pomolu bliska samrtna noć… Takvo je stanje zatekao na Kosovu Milan Rakić.“
Sredinom oktobra 1911. srpska Kraljevska vlada unapredila je Milana Rakića i postavila ga za šefa Konzularnog odeljenja u Ministarstvu inostranih dela Srbije. Znači, prelazak u Beograd. Ali njemu se Kosovo nije napuštalo. Kako, inače, shvatiti reči Milana Ćurčina iz pisma Rakićima od 5/18. marta 1911, u kojem on, među ostalim, kaže: „Čujem da sad volite Prištinu više svega.“ Ipak, nalog je stigao i Rakić se, polovinom decembra, naveliko sprema za povratak u Beograd. Neraspoložen je i potišten. U pismu od 1/14. decembra, poslednjem iz Prištine u Beograd, tu selidbenu atmosferu opisuje kao neprijatnu i krajnje mučnu: „Dok oko mene čekić bije u čamovu dasku – ukucavaju se sanduci – ja se od jutra do mraka bavim suvim računima.“
Kud odvode ovi redovi?
Skoro bi se moglo pomisliti kako iz njih probija strepnja da je svršeno s Rakićevom kosovskom misijom.

[restrictedarea]

AKCIJE NA TLU STARE SRBIJE

Napisati kakvu predstavku, pa staviti njenu kopiju u arhivu radi ličnog opravdanja, to nije bio Rakićev manir. Zabluda je, stoga, misliti da je odlaskom s Kosova Rakić zaboravio na Kosovo. Naprotiv, tokom čitave 1912. godine, sve do izbijanja rata s Turskom, činilo se da je pravo središte upravljanja zbivanjima na Kosovu preseljeno u Beograd i da se nalazi u Konzularnom odeljenju u kojem je gospodovao Milan Rakić.
Mnoga rukopisna i javna svedočanstva – neobjavljena pisma, dnevnici, sećanja, kao i članci u periodici, spomenicama, zbornicima arhivske građe – podrobno osvetljavaju upravo taj pravac Rakićevog nacionalnog radeništva za stvar Stare Srbije. Prvorazredan je dokument Božina Simića: „Nije bilo učitelja, ni profesora, nije bilo sveštenika, nije bilo jednog otresitijeg meštanina u Staroj Srbiji koji ne bi pominjao ime Milana Rakića sa najvećim uvaženjem. U Srbiji, takođe, nije bilo nijednog predratnog oficira koji, kad god bi došao u dodir sa Konzularnim odeljenjem – bilo kao četnički vojvoda ili pogranični oficir – ne bi osetio veliku radost što je, u teškim danima po naš narod, odbrana Srpstva u Turskoj bila poverena čoveku kakav je bio Milan Rakić.“
Tako je zaista i bilo. U Beogradu su se u to vreme držali redovni nedeljni sastanci sa stranim diplomatama, i Rakić je ne jedanput bio prinuđen da odgovara na neugodna pitanja o borbenim i obaveštajnim akcijama koje su na tlu Stare Srbije preduzimali srpski četnici i pogranični oficiri.
Međutim, takva pitanja, sročena vrlo često kao optužba i provokacija (uvek u austrijsko-turskom dvoglasu), Milana Rakića nisu zaticala nespremna. Nisu ga ni brinula: to je politika, a zar Austrijanci i Turci da mu pričaju kakvu politiku Turska i Austrija sprovode u Staroj Srbiji, i kako je sprovode. Po završetku jednog od sastanaka, pred starijima od sebe mirno je rekao: „Kad ovi ljudi (nacionalni radnici na Kosovu, obaveštajci, četnici – J. P.) rizikuju svoj život, vala možemo se i mi lako preznojavati na zamerke Bal-placa ili Bosfora.“
Na drugoj strani, stoji činjenica da je Milana Rakića, po povratku u Beograd, zbunilo promenjeno stanje duhova: onespokojila ga razvejanost nacionalne misli, uznemirilo ćiftinsko držanje i egomanija stranačkih prvaka; mučninu je u njemu izazvalo defetističko praznoslovlje kvaziinteligenata i novinarskih sveznadara – „projektanata srpske sutrašnjice“. Slušao je te „slobodoumne“ ljude obuzete nevoljama i slobodom tuđih i dalekih naroda, i s gorčinom u duši pitao se: Zar nije prirodnije da misle i rade na olakšavanju beskrajne bede svog naroda u Staroj Srbiji, izloženog nečuvenoj anarhiji i divljaštvu Turaka i Arbanasa?
Rakićevo pismo od 26. decembra 1911, napisano odmah po dolasku sa Kosmeta, nosi svu ironiju toga njegovog susreta s rodnim gradom: „Dok sam bio u Turskoj – smešno je reći, ali je istina – čeznuo sam za Beogradom. Sad se počinjem razočaravati. Svet se proćiftio, poznanici se izmenili, nastalo neko drugo vreme, i ja se sad osećam u Beogradu kao u nekoj stranoj nepoznatoj varoši.“

VAZDUH MIRIŠE NA BARUT

Milan Rakić – tvorac nedostižnih kosovskih stihova, Rakić – publicist čiji pogledi i radovi o društvenim komešajima na prostoru Stare Srbije dižu na noge diplomatske korove evropskih prestonica… – to su aktivnosti koje ispunjavaju tek jednu, literarnu, intelektualnu, državno-političku ravan njegovoga rada na zaštiti pravoslavnog srpskog naroda u Kosovskom vilajetu.
Postoji i druga, manje vidljiva strana, koja čuva neposredan, životno-praktičan karakter Rakićeve ličnosti. Pesnik, diplomata i novinar ovde ostaju u senci – pojavljuje se Rakić ratnik, dobrovoljac u redovima najodlučnijih oslobodilaca Stare Srbije (komitâ, učiteljâ, studenata i đakâ), koji prednjače u borbama za oslobođenje Prištine.
Izvesnost skorog rata video je Milan Rakić sa svog položaja bolje no književni prijatelji s kojima se susretao u redakciji Srpskog književnog glasnika, u pozorištu, uz popodnevnu kafu u „Ruskom caru“ i „Srpskoj kruni“, jasnije no političari beznadežno okrenuti stranačkim sukobima i provizijama, slepačkoj borbi za golu vlast. Rakić se, dakle, mirno spremao za rat. U pismu od 13(26) septembra 1912, on Desanki Živadinović poverava: „Sablje sve više zveckaju i vazduh sve više miriši na barut.“
Rakić se, kao što je poznato, kratko vreme zadržao na mestu šefa Konzularnog odeljenja u Beogradu. Kad je buknuo Balkanski rat, napustio je ministarstvo odmah po oglašavanju mobilizacije i, ne javljajući se nikom od pretpostavljenih, pridružio se kao prost borac dobrovoljcima pukovnika Alimpija Marjanovića, čuvenog starosrbijanskog četnika, ovčepoljskog vojvode.
Milan Grol se seća: „Hiljadu devetsto dvanaeste godine Milan Rakić, kao četnik u četi Vojvode Vuka, prelazi granicu na Merdarima. Bivši konzul u Prištini, sa redenicima prekrštenim preko kožuha i šubarom na glavi, ulazi na čelu kolone u Prištinu.“
Sve se odvijalo munjevito. U Prokuplju je Rakić prošao oštru dvonedeljnu vojnu vežbu pod Tankosićevom komandom, pa se s prvom četom Vojina Popovića – Vojvode Vuka uputio pravo na srpsko-tursku granicu, na onaj njen odsek sa kojeg se otvarao put prema Prištini. Izabrao je baš taj pravac, kaže Božin Simić, zato da bi najbrže stigao na Kosovo i na Gazimestan.

ODJEKNULO JE CRKVENO ZVONO NA KOSOVU

Bivalo je časova kad je Milan Rakić odstupao od svoje nadaleko znane navike: da o sebi ćuti. Tada se, ne uspevajući da priguši ponos, poveravao o sudbini koja ga je pratila pri oslobađanju grada u kojem je doskora konzulovao. Ta je priča uistinu zanosna. Sastoji se od tri epizode, na koje se može gledati kao na činove jednog istog dramskog zbivanja.
Prvi deo priče dolazi od Milana Ćurčina.
Po ulasku u Prištinu, Rakiću je prva misao bila da s oslobodiocima što pre dođe u Konzulat. Otišao je pravo u konzulat i potražio je u podrumu zvono što ga je kao konzul nekad, prilikom posete sultana Mehmeda V Rešada juna 1911, prokrijumčario da bi ga obesio u zvonik pravoslavne crkve „pozdravljajući“ sultana. Nadao se tada – veli Ćurčin – da će sultan, „ganut“ takvom pažnjom, „zatvoriti oči pred svršenim činom, i dopustiti da opet zvona, posle više stotina godina, zazvone sa hrišćanskih crkava i manastira… Ali su ga tada potkazali turskim vlastima, te mu ove, u poslednjem času, osujetiše nameru i pokvariše radost“.
Sada je s vojnicima zvono izneo i okačio ga o granu u porti crkve Sv. Nikole, jedine srpske crkve u Prištini. Prvi je povukao uže, pa ga je predao onom do sebe, da i on zazvoni. Narod i vojnici pristupali su zvonu jedan po jedan, skidali kapu, krstili se i povlačili za uže – čitav taj dan zvonilo je opet zvono u Prištini, oglašavajući oslobođenje i ispunjenje zavetne misli srpskog naroda.

TO JE GAZIMESTAN

Drugu epizodu zabeležio je Mladen St. Đuričić i ona se tiče doživljaja o kojem će Milan Rakić mladom prijatelju reći: „To mi je bio najveći dan u životu.“ Đuričić ne prepričava događaj nego se u potpunosti prepušta Rakićevom kazivanju:
„Dakle izbismo na samo mesto Kosovske bitke. S desne strane gudio je Lab, pun nove snage od jesenje kiše, i žurio da odnese veliku vest. S leve, na brežuljku, slegalo se zamišljeno Muratovo turbe… Postrojiše nas. U pratnji štaba pojavi se komandant: Junaci moji, znate li gde se nalazite? Znate li kako se ovo mesto zove? U zbijenom stroju lupkarala je puška o pušku, zatezale se remenjače. Ovde, gde mi sada stojimo, na Vidovdan 1389. godine, istog dana i istog sata, poginula su oba cara!… To je Gazimestan, na kojem je Obilić… Oko mene popadali vojnici. Pogledam: ljube zemlju!
Valjda sam se i ja bio sagnuo, kad nisam primetio otkud izađe mlad oficir s isukanom sabljom. Stade pred komandanta, pozdravi, raportira nešto, pa se okrete stroju. Diže sablju i poče gromko: Na Gazimestanu, od Milana Rakića!
Prvo me izdade sluh, pa onda i vid. Ispred mene se podiže breg sa turbetom, zavi u crveno i ostade viseći kao plamena zastava… Iskaza me celog – planina!… Od uzvika se lomilo nebo. Nova i mlada Srbija slavi Vaskrs, a ja? S mukom sam se držao na nogama. Više osetih, no što videh, kad se neko odvoji iz moje jedinice i, u trku, stiže pred komandanta: Gospodine pukovniče, taj koji je ispevao ovu pesmu ovde je s nama… Evo ga pozadi, s bombama… u odredu Vojvode Vuka! I odmah odjeknu komandantov glas: Dobrovoljac Rakić, napred! Čuo sam sve, ali nisam mogao ni da koraknem. Čak ni da otvorim usta. Rukavom od šinjela zaklonio sam lice i pustio suze… prvi i poslednji put tada.“
Dobrovoljca Rakića kralj Petar Prvi uzdigao je u red velikih junaka Prvog balkanskog rata: odlikovao ga je „Zlatnom medaljom za hrabrost“.

DOŠLA JE SRBIJA

Treći čin, svedočanstvo Milana Čemerikića o Rakićevom prijateljstvu s njegovim dedom Stojanom-Vanetom Džokle-Čemerikićem, dostojan je antičke tragedije:
„U selu Skulanovu, na Kosovu, živeo je jedan handžija, Stojan Džokle-Čemerikić, rodom iz Prizrena. Rakić je od njega napravio sebi ne samo čoveka od poverenja, nego i najodanijeg prijatelja. Pred odlazak za Beograd, Rakić se oprostio sa tim svojim prijateljem, koji je bio oronuo i oboleo: Neću, ne mogu da umrem pre nego što vidim srpskog vojnika na oslobođenom Kosovu – rekao mu je prijatelj pri opraštanju…
U srećnu jesen 1912. godine, Milan Rakić, četnik u prethodnici pobedničke srpske vojske… bivši konzul, s fišeklijama i bombama ulazi na čelu jedne kolone u mesto u kojem je toliko godina službovao… Vane, Mane i toliki mali ljudi bili su njemu u mislima kada se svetilo Kosovo.
Rakić se setio i svog prijatelja iz Skulanova. Jednog dana povede (sa) sobom nekoliko vojnika, i na čelu ove neobične čete, sa šubarom na glavi, naoružan, uputi se u selo. Njegov prijatelj Džokle ležao je na svojoj gruboj postelji, živi leš, strašniji nego Rakićev Hristos u usamljenoj crkvi u Metohiji. Do njega gotovo nisu ni dopirali zvuci kosovskih okršaja… – Slobodan si, došla je Srbija! – uzviknuo je Rakić bolesniku. Iako u polusvesti, Džokle je poznao glas. Pogledao je Rakića, pogledao je naoružane vojnike pod šajkačom oko njega, i razumeo je. U magnovenju pribrao je svu svoju snagu, ustao iz postelje, mršav, dug, nezgrapan, i poljubio svoga oslobodioca u čelo. Zaljuljao se i pao. Džokle je mogao ispustiti dušu tek kada je njegov zavet bio ispunjen.“

„PRIZRENSKA AFERA“

Po oslobođenju Prištine, Rakić je skinuo oružje. Pokazaće se da ga je, sada u oslobođenoj Staroj Srbiji, čekao drukčiji, ne manje složen zadatak – diplomatski.
U moćnom naletu vojske oslobađani su selo za selom, grad za gradom u Staroj Srbiji. Srpska komanda ulazi u Prizren 22. oktobra (5. novembra) 1912. godine. General Božidar Janković odmah obaveštava ruskog i austrijskog konzula da je odsad on komandant Prizrena, da znaju da su odsad, ponovo i konačno, na teritoriji Kraljevine Srbije, i da bi turska zastava na njihovim konzulatima trebalo odmah da se zameni srpskom trobojkom.
Austrijski konzul, međutim, odbija da se povinuje naredbi generala Jankovića. Oskar Prohaska, štaviše, ide toliko daleko da hvata srpsku državnu zastavu, pored austrougarske tek istaknutu na zgradi bečko-peštanskog konzulata, i sa besom je, ne obzirući se na prisutne, skida, uz bujicu psovki i pogrda na Srbe. Za srpskog oficira, postavljenog da austrijski konzulat nadgleda i obezbeđuje, to je bilo previše – uvreda preko kakve se ne prelazi. Grubo je prišao Austrijancu, ošamario ga i vratio zastavu na njeno mesto.
Od toga časa otvara se spor između generala Jankovića i Prohaske, poznat kao „Prizrenska“, kao „Prohaskina afera“ – takva i tolikog zamaha da se odmah izobrazila u međunarodni problem. Za samo nekolika dana napetost među Srbijom i Austro-Ugarskom narasla je do pucanja. Ugron fon Ugronfalfa, bečki poslanik – čiji prvi zadatak, od stupanja srpske vojske na zemljište Stare Srbije, bejaše da bez prestanka zasipa Dvorsku kancelariju u Beogradu prigovorima, zamerkama, protestima, najčešće najneverovatnijim – nije birao ni sredstva, ni način da „prizrenski konflikt“ naduva do vojnopolitičkog i međudržavnog skandala zbog kojeg bi Srbiju trebalo kazniti.
Na sve strane huktala je propagandna mašinerija Austro-Ugarske – još od početka rata ona je otvoreno krenula u frontalnu ofanzivu protiv Srbije i svega srpskog. „Fall Prohaska“ dočekala je trljajući ruke, taj „slučaj“ pao joj je kao ulje što se beskrajno može dolivati na vatru. Opšta kampanja zahvatila je najviše krugove austrijskog, mađarskog, nemačkog javnog života: diplomatske, političke, vojne, čak privredne i kulturne.
U takvoj pomami, razglašena bečka Neue Freie Presse proširuje Evropom optužbu koju je na susretu s inostranim poslanicima digao protiv Srbije graf Leopold Berhtold, ministar spoljnih poslova Dvojne monarhije. Na takav istup – naglasio je tom prilikom Berhtold – gone ga neodgovarajući, zapravo osioni i samouvereni, za Austro-Ugarsku i njene podanike omalovažavajući i uvredljivi postupci srpskih zvaničnika prema njihovom konzulu u Prizrenu.
Jovan M. Jovanović, tih meseci srpski poslanik u Beču, ostavio je sažet komentar Berhtoldovih optužbi: „Izvesni vojnički krugovi i bečki Literarni biro mislili su da od ove afere naprave jedan elegantan povod za rat.“
Nikola Pašić, predsednik srpske vlade, brzo je shvatio kuda može odvesti takvo i toliko pregrevanje „Slučaja Prohaska“ i već 7(20) novembra daje nalog da se svim srpskim diplomatama i generalima na Kosovu uputi depeša s upozorenjem koje se bespogovorno mora poštovati.

NAMETANJE ISTRAGE

Pašićev telegram bio je precizan: „Kako dišu i šta nam žele austrougarski konzuli u okupiranim zemljama, znamo. Ali se od njih možemo braniti samo sa dokazima u ruci. Zato bi trebalo obratiti svu pažnju na tu stranu i pribirati dokaze, ali takve koji se ne mogu obarati, pa ćemo se moći odbraniti. Međutim, kad se što čuje da nameravaju činiti, da se preduzmu mere za odbranu.“
Dan kasnije, srpska vlada zatražila je preko svoga bečkog poslanika od grafa Berhtolda da hitno opozove konzula Prohasku kako bi se izbegli daljni neželjeni incidenti. Ali Balhaus-plac ne mari za srpski zahtev. Srbija za Franca Jozefa, Berhtolda i austrougarsko Vojno ministarstvo nije sused već protivnička strana: oni ne samo što, držeći se u svemu Prohaskinih izmišljotina, dojava i kleveta, otvoreno staju na tursko-arnautsku stranu, nego sve čine da sličnu aferu raspire još s mitrovičkim vicekonzulom Ladislavom Tahijem fon Tahvarijem, a onda, u izvesnom prilično mutnom smislu, i sa generalnim konzulom u Skoplju Marjanom fon Hajmrotom.
U takvim okolnostima, sve trudeći se da do kraja zaoštreni odnosi sa Bečom ne prerastu u sukob širokih razmera, srpske vlasti pristaju da Austrija pošalje na Kosovo svoga zvaničnog izaslanika koji bi, zajedno s odabranim srpskim diplomatom, u detalj istražio Prohaskin slučaj i utvrdio šta je u toj aferi prava istina.
Leopold Berhtold odredio je da austrougarski izaslanik bude Teodor fon Edl. Za diplomatskog predstavnika Srbije koji će s Edlom raditi, Nikola Pašić izabrao je Milana Rakića.
Vlada u Beogradu videla je u nametanju istrage o „Prohaskinoj aferi“ ne toliko austrijsku potrebu da se dođe do prave istine, koliko povod za novu diplomatsku provokaciju s nepredvidljivim političkim posledicama. Stoga je ona, po brižljivoj analizi mogućnih islednih i svih drugih radnji spremljenih za fon Edla na Balhaus-placu, dala Milanu Rakiću precizna ponašajna uputstva. Zadaci Rakićevi bili su: da, najpre, sâm ispita na čemu se zasnivaju i srpske i austrijske žalbe; zatim, da ne pušta iz očiju fon Edla, pošto se sumnjalo da on nosi izvesne tajne poruke arnautskim prvacima i glavarima (Isi Boljetincu, Jahja-begu, Riza-beju, Bajramu Curi, Hasan-beju u Prištini); da, najzad, ublaži utiske fon Edla ako se uveri da su oni nepovoljni po postupke srpskih vojnika.

PROHASKA – ŽRTVA SOPSTVENE AFERE

Šta je, po završenom postupku, istraga utvrdila? Sistematisani, nalazi Teodora fon Edla i Milana Rakića izgledaju ovako:
Prohaska je, kao prvo, pred dolazak srpske vojske proturao među narod svakovrsne uznemirujuće glasine, širio izmišljotine i strah da Turke i Arnaute očekuje krvava srpska odmazda; išao je čak dotle da je pustio vest kako je Austro-Ugarska zauzela Beograd. Drugo, naoružavao je Arnaute i pripremao ih da se odupru srpskoj vojsci. Treće, na dan ulaska srpske vojske u Prizren, sa krova austrougarskog konzulata pucano je na oslobodioce. Četvrto, nije hteo da se predstavi i iskaže dužno poštovanje generalu Božidaru Jankoviću kao komandantu Prizrena, dok je ruski konzul Emeljanov to učinio. Peto, odbio je da prisustvuje svečanoj službi koju je, povodom oslobođenja grada, priredila prizrenska opština. Šesto, srpska konjička patrola jeste zaplenila Prohaskinu poštu; međutim, patrola je time izvršila svoju dužnost, koja se u svakom ratu pokazuje kao neophodna, a da je pravo postupila izašlo je na videlo kad su zaplenjena pisma objavljena u beogradskoj i moskovskoj štampi – to nije bila privatna prepiska. Sedmo, oko konzulata je bila postavljena srpska straža, ali ne zato da bi samo motrila ko u konzulat ulazi, nego i iz bezbednosnih razloga: do rata se Prohaska zamerio prizrenskim Srbima na mnoge načine. Osmo, general Janković nije zabranio Prohaski da ode iz Prizrena, ali je postavio uslov da mu se za dopuštenje obrati on lično; kad je konzul to učinio, dobio je i dozvolu i pratnju. Deveto, u pratnji pisara srpskog Ministarstva inostranih dela Mite Dimitrijevića i tri konjanika, konzul Prohaska i njegovo osoblje napustili su Prizren 25. novembra, ispraćeni od Srba pogrdnim povicima Ua!, i mačjom muzikom i lupanjem u prazne kante od gasa; u Skoplje su preko Uroševca stigli železnicom, u putničkom vagonu koji im je obezbedio general Janković.“
Sve u svemu, Oskar Prohaska – austromađarski diplomata rodom iz Brna, svršeni đak bečke Akademije za orijentalistiku, odličan znalac srpskoga, turskoga i arnautskog jezika – postao je nevoljna žrtva svoje sopstvene afere.
Istoričar i publicist Jovan M. Jovanović, ministar inostranih dela Kraljevine Srbije pre izbijanja Balkanskog rata, posle diplomatski predstavnik Srbije u Beču, najživlje, ujedno najsažetije, svodi ishod i rezultate boravka Teodora Edla na Kosovu: „Konzul Edl je, imajući pored sebe jednog pravog čoveka, jednog objektivnog, razumnog pratioca, kao što je bio M. M. Rakić, video stvar kao i sam M. M. Rakić, to jest: da je (afera sa Prohaskom) mnogo naduvana…“
Sva priznanja za uspeh srpske politike u „Prizrenskoj aferi“ Jovanović, na ovaj način, pripisuje istinoljubivosti, jasnom nacionalnom opredeljenju i diplomatskoj veštini Rakićevoj.

KONFERENCIJA O MIRU U LONDONU

Znamo šta je sa Milanom Rakićem bilo po okončanju Edlova kosovskoga poklisarstva. Odmah je uhvatio prvi voz za Beograd. Žurilo mu se – tamo su ga čekali: porodica, prijatelji, tek odštampana zbirka „Nove pesme“ s kosovskim stihovima kao najvažnijim ciklusom, nove obaveze u Ministarstvu inostranih dela.
Znao je i da bi uskoro trebalo da putuje u London: vlada ga je odredila da sa Stojanom Novakovićem, Androm Nikolićem, Milenkom Vesnićem (koji će im se pridružiti u Parizu) i Čedomiljom Mijatovićem (koji ih u Engleskoj čeka) – predstavlja Srbiju na Konferenciji o miru među balkanskim državama i Turskom.

[/restrictedarea]