Ledom protiv leda

Piše Vladislav Panov

Debitanski igrani film Jelene Bajić-Jočić „Led“, na velike ekrane Srbije donosi novo, savremeno čitanje i recikliranje tri i po decenije stare i isto toliko uglavnom ruralno popularne istoimene monodrame iz mladosti autorkinog oca Radoša Bajića

U naše je bioskope stigao film „Led“ , proizvod porodično-prijateljske manufakture porodice Bajić. Paterfamilijas Radoš Bajić, između višegodišnjeg uspešnog češljanja njegove seoske babe aktuelne na RTS-u u preko osamdeset epizoda, setio se svog prethodnog životnog dela, monodrame „Led“, s kojom je diplomirao i potom je izvodio širom nekadašnje Jugoslavije, kako reče, preko hiljadu puta, u svim prostorima, mestima, prilikama i neprilikama, svuda gde su ga zvali i želeli. Ta, tri i po decenije stara melodrama, iz sasvim drugog doba i države i prilika koje su je provocirale, reciklirana je danas, kao sredstvo da mu ćerka Jelena (Bajić-Jočić) debituje kao režiser igranog filma.

DOBITNA ROĐAČKA KOMBINACIJA Nepotistička kombinacija (i sin Radošev se pojavljuje u filmu, kao i on sam, a pomenuti naslednici, sve sa zetom rade zajedno i razne druge, najpre produkcijske poslove), nadaju se dobitna, nije ništa strana srpskim prilikama prilikom rada na filmu ili televiziji, pa i u pozorištu. U ovom slučaju je možda bila i neophodna. Očevi seoski zapisi o životu iz njegove mladosti dobili su, kroz novo ćerkino „čitanje“ i samim tim najbolje razumevanje, savremeni duh, ali ne i savremenu izmenu onoga što je nekada monodrama pokušavala da dočara i poruči. Jer, tragedija na selu u jednoj srpskoj porodici osuđenoj od autora (sudbine) na izumiranje, nije ništa drugačija od iste koja se zbiva danas, u tako dugo sanjanom kapitalizmu. Ta spona između dva vremena, sveta i društvenih uređenja, udaljenih međusobno tri i po decenije, dokazuje kroz bajićevsku seosku tragipoetiku da vreme ovde ne donosi promene, da bolno sporo prolazi i jalovo ispire balkanske nesreće, zadrtosti, patos i stradanja kao genetski kodirana u našem biću.

[restrictedarea] U porodici šumadijskih seljaka mladić posle prerane smrti oca živi s majkom, dedom i babom, i lagano izrasta u glavu familije. U toku trajanja filma, sastavljenog od povremeno bolno sporih, elegičnih i napadno sentimentalnih deonica, koje s dramatičnim, snažnim, originalnim i osvajajuće vizuelno savršenim ukupno troše puna dva sata, ta porodica će biti ozračena i unesrećena svim hirovima srpske sudbine i na kraju dovedena do ivice istrebljenja, odnosno nezasluženog, ali jednako neizbežnog nestanka. U tom komplikovanom utapanju u blato tragedije ova porodica, metaforično predstavljajući ruralni galimatijas srpskog sela Brozovog doba (radnja je namerno ostavljena u vremenu nastajanja Bajićeve monodrame, u leto 1974. godine, a ne, prikladnije, barem što se stradanja tiče, u današnjicu), služi i za obračun sa svetom „modernim“ koji je odbacio stege morala, konzervativnog vaspitanja i vrednosti države koja je proklamovala odluku da porodica čini temelj celog društva. Ovo odbacivanje, doduše, počelo je još onda, što nam pokazuje lik slobodne i raskalašne devojke koja od policije beži iz grada i stiže pravo u zaštitnički, čedni krevet mladog seljaka koji je beznadežno obasipa pažnjom, ljubavlju i nežnošću, a ona sve to, naravno, obesno odbacuje i nastavlja svoj bezumni beg od nazora i stega. Ta dva nikada, ni onda, a ni danas, saglasna i podudarna sveta, ostala su dramatično odvojena i u ovoj priči u kojoj je led sela, bačen u gromadama s neba, satro useve, ali ne i razlike gradskog i seoskog, naprednog i nazadnog, starog i novog. Nama podrazumevajuća zadrtost, zatucanost, otupela mirenja sa sudbinom, bahatošću i primitivizmom, ovde duboko u tkanju sudbina i likova, iako nikada karikirana i zarad dokazivanja politički korektnog gnušanja prema sopstvenom biću, nasleđu i genima, istaknuta u prvi plan priče, dakle samo iz pozadine, u duši priče, pokreću zamajce nesreće i njome rezultirajuće tragedije.

RAZBIJANJE OKOVA (NAŠE) KINEMATOGRAFIJE Ako su Bajići eventualno u nečemu unapred kalkulantski razmišljali o prođi ovakve konstrukcije seoske srpske tragedije, ona se možda nalazi u pokušaju da se zaintrigiraju brojni obožavaoci serije „Selo gori, a baba se češlja”. Oni će sve razumeti. I ovo je ponuda, dakle, najpre za njih. Ali i nije. Naslednica Radoša Bajića je savremena i talentovana žena koja je uspela da se nosi s jednom ovakvom tragedijom i da joj obezbedi sve neophodne sastojke da zaista to i postane. Da i za današnje seoske tragičare bude i uverljiva tragedija i uputna poruka. Da ponekog isprovocira. Film „Led“ je lična stvar i pisca oca i režisera ćerke. On je u brozovskoj mladosti komunicirao sa svojom publikom, a ćerka Jelena to bi trebalo da učini danas sa svojom. Njen rad s najmodernijom tehnikom, u za naše prilike vrhunskoj produkciji, s odličnim saradnicima na svakom mestu, s fotografijom koja na momente oduzima dah i izuzetnom glumačkom podrškom (odličan ansambl predvodi, iz pozadine, kao epizodista, ali upečatljivo, s jednom od svojih najneobičnijih uloga, veteran Bata Živojinović), iako s rezultatom koji je prepatetičan i radnjom koja je morala da bude brža, s više supstance u često praznim kadrovima, s glumcima koji „gledaju negde“ i komuniciraju nemušto, kada se podvuče crta, ipak predstavlja jedan od najobećavajućih debitantskih dokazivanja nekog sineaste na našim prostorima poslednjih godina. Jer, ovaj njen led, iako ne bez svojih manjkavosti, u mnogo čemu razbija teški i višedecenijski ledeni okov u našoj kinematografiji.

[/restrictedarea]