Евроатлантска надигравања

Пише Драгомир Анђелковић

Шта је прави смисао захтева председника РС да БиХ буде демилитаризована?

Милорад Додик затражио је демилитаризацију Босне и Херцеговине. Његов захтев за укидањем оружане снаге државне заједнице Републике Српске и муслиманско-хрватског ентитета – када иницијативу председника РС подржи Скупштина Српске – биће у официјелној форми упућен Парламенту БиХ. Како је лидер РС истакао, од 2006. године, када је створена јединствена Армија БиХ, РС је за њу издвојила преко 650 милиона КМ, а заузврат није добила ништа – нити је безбеднија, нити је напреднија. Додик је акценат ставио на економске мотиве изнетих захтева, на чињеницу да су трошкови за бескорисну војску превелики. Њу готово нико и не доживљава као своју; она би се распала у случају било какве озбиљније унутрашње кризе или регионалног конфликта у који би била укључена БиХ. С друге стране, средства која се траће на оружане снаге покрила би дефиците државне заједнице и оба ентитета. Наизглед, све се врти око економије. Ипак, позадина изнетог захтева, што је уосталом и сам Додик наговестио, знатно је комплекснија.

ПРЕПОРОД СРПСКЕ Као што инсистирају да Србија прихвати тзв. независност Косова у замену за неку неизвесну ЕУ „перспективу“, у истом духу су евроатлантски центри моћи од Бањалуке тражили да се одрекне суштинских постулата своје државности ради наставка процеса евроинтеграција БиХ. У томе су ишли толико далеко да нису „само“ инсистирали да РС ни на који начин не кочи кретање БиХ у НАТО, већ су – парадоксалне ли дрскости – понављали да је централизација БиХ услов за ступање те државне заједнице у Атлантски пакт. Због увреженог схватања да је чланство у НАТО-у неформални услов за улазак у ЕУ, готово се подразумевало да РС мора да подржи политику евроатлантских интеграција, чак и по цену да тако пристане на сопствено обесмишљавање, ако не и укидање.
Међутим, Бањалука се – и то на основу консензуса свих релевантних фактора у РС – у пресудном тренутку одлучно супротставила било каквим даљим ударима на државност Српске. До средине прве деценије овог века, наиме, црвена линија је већ била дотакнута. Додик је неко време прагматично сарађивао са Вашингтоном и Бриселом, настојећи да без већих конфликата, уз неизбежне уступке, бар прикочи негативне процесе по Српску, да би – чим је мало помало олабавио окупационе стеге, искористивши јачање Русије и слабљење Запада – не само заузео бескомпромисну одбрамбену позицију, већ је и прешао у контраофанзиву. Све гласније су почели да се чују захтеви да се Српској врате изворна дејтонска овлашћења, односно без зазора је поново проговорено о неодрживости БиХ. Коначно, Бањалука је, ушавши у погодном моменту у отворени сукоб са окупационим властима (Канцеларија високог представника – ОХР), потпуно урушила њихов ауторитет. Уз то, у дешавањима на босанско-херцеговачкој шаховској табли све више је почела да провејава нова геополитичка димензија проблема.
РС је успоставила чврсте везе са Руском Федерацијом. Оне су примарно економско-енергетске природе, али када се загребе дубље, види се озбиљна политичка позадина. Чим Русија тако дубоко уђе у енергетски сектор, као што се десило у Српској од 2007. године до данас, Москва је спремна да пружи много конкретнију подршку од начелне, засноване на традиционалном пријатељству и топлим симпатијама. То, као и асиметричне продуктивне споне са неким западним и израелским круговима (чиме се избегава судар са Западом у целини), драстично повећава капацитет за државотворно деловање Бањалуке.

[restrictedarea] Вашингтон и Брисел увидели су то и олабавили притиске срачунате на централизацију БиХ, али нису одустали од њеног увлачења у НАТО (и могуће нове акције у правцу централизације после тога). БиХ нема шири војнополитички значај, али су њене атлантске интеграције важне за цементирање америчког балканског поретка. Прво би српски простор био додатно располућен увлачењем, унутар БиХ, западног дела нашег народа у НАТО, што би потом био аргумент за наше „уједињење“ у евроатлантским оквирима (где сама РС не би директно имала право гласа). А ако Србија и тада истраје у вођењу политике војне неутралности, онда би бар модел територијалног разграничења, наметнут Србима током деведесетих, дуготрајно био обезбеђен. И да Запад још додатно ослаби, а БиХ настави да се копрца у немоћи да функционише као иоле нормална државна заједница, не би Српској било лако да из њеног састава иступи када буде постојао и формализовани НАТО оквир.
Свестан набројаних опасности, као и потенцијалног увлачења у туђе ратове, те наметнутог удаљавања од Русије, Додик је сада, први пут врло озбиљно, покренуо питање неслагања Српске са уласком БиХ у НАТО.
Иако је председник РС рекао да западна српска држава није расположена да постане део НАТО-а, односно да не жели да подржи даљи процес прикључења БиХ том пакту, он још није херметички затворио врата атлантским процесима. Штавише, нагласио је да питање укидања војске, које је отворио, са тиме нема никакве везе. Јер „демилитаризација није препрека да БиХ буде члан НАТО-а“. Осим тога, то што је затражено укидање војске БиХ, не значи да за РС није прихватљиво поново формирање српске војске (као што је Дејтоном и предвиђено).
Ипак, ако БиХ не буде имала заједничку армију или ентитетске војске, моћи ће у НАТО таман колико је и муслимански део те државне заједнице у стању да се уједини са Афганистаном. То добро знају и НАТО планери, као што им је јасно и да је прича о демилитаризацији БиХ, што год да се наводи као разлог, пре уперена против атлантских интеграција него што је срачуната на штедњу. С друге стране, Бањалука, наравно, добро зна да за сада нема ни говора о томе да ће ОС БиХ стварно бити укинуте. Али, Додик је још једном, можда и снажније него до сада, послао поруку: не можете да радите са БиХ баш све што хоћете…
ДРЖАВОТВОРНА ТРГОВИНА Неоспорно је да РС жели независност, а док она није могућа, битно јој је да има што већу самосталност унутар БиХ. Опет, Вашингтон и Брисел и даље прижељкују релативно консолидовану БиХ, увучену у НАТО. Бањалука је сада поручила да неће моћи да буде ни тако, а камоли да су реални било чији снови о даљем јачању БиХ. Ако неко жели да РС и помисли да мало попусти у вези са питањем уласка БиХ у Атлантски пакт, онда је нужно да јој буду враћене бар изворне дејтонске ингеренције са посебним оружаним снагама, и преко њих, ако до њега дође, de facto директним чланством у Алијанси. Штавише, када би Српска добила независност, можда би и као део целовитог аранжмана ступила у НАТО… У политици је свашта могуће. Поготово што РС, као независна држава, може и да изађе из тог блока, да ради усаглашено са Русијом, те да док је његов део буде у прилици да у некој мери утиче на одлуке НАТО-а, што све као део БиХ не би могла ни у назнакама. Ипак, све ово су пре свега елементи куповине времена и надигравања Бањалуке и неких западних кругова…
Далеко смо, срећом, од уласка БиХ и РС у НАТО, а још смо даље, како за сада ствари стоје, и од евентуалног, од стране већине Срба и Хрвата прижељкиваног, раздруживања конститутивних народа БиХ. Но, већ сада се играју озбиљне игре у којима се прикупљају важни поени, који ће битно утицати на обликовање будућности РС и хрватско-муслиманских делова БиХ, како у државном, тако и војнополитичком погледу. Бањалука је коначно добро научила занат од „Латина варалица“, те се у флуидним комбинацијама типа „може, али не мора да буде“, а од којих много тога зависи – добро сналази. То што данас Српска не може да постигне оно што јој је од приоритетног значаја, не значи да неће моћи сутра. Ради тога је, вероватно, спремна нешто и да пружи заузврат, али свакоме је већ јасно да неће трговати на своју штету.
Без глорификовања Додика, нужно је истаћи да је званична Бањалука, генерално истрајном одбраном интереса РС, заслужила све похвале. Када се ради о заштити РС, заслужила их је и највећа опозициона странка (СДС), која такође доследно подржава оно што иде у корист државности Српске и око тога не забија клипове у точкове власти. Све то би требало да буде инспиративно и за српске политичаре источно од Дрине.

[/restrictedarea]