Dr Miroslav Perišić: Istorija je opasna ako se ne razume!

Razgovarala Nataša Jovanović

Zašto je važno gde će biti lociran Arhiv Haškog tribunala, koje opasnosti sa sobom nosi najava digitalizacija arhivske građe, ko i kako iščitava dosijea BIA smeštena u Arhivu Srbije, te zašto nije nevažno ko drži ključeve od istorije?

Knjiga „Balkanski ratovi“ u kojoj je prvi put objavljeno više od 450 fotografija, koje, kako sa zadovoljstvom primećujem, privlače posebnu pažnju „Pečata“, još jedan je dokaz koliko su arhivi značajne institucije. Fotografije koje gledamo na stranicama te knjige dokaz su i da bi – trebalo biti kritičan pa reći – uprkos više nebrizi nego brizi jedne kulture za ustanove kakve su arhivi, prošlost u istraživačkom smislu nikada nije zauvek izgubljena u potpunosti. Svedočenja istorije u formi vizuelnog predstavljaju najprisniji susret sa istorijskim događajem iz prošlosti i uveravaju da slike prošlosti ne postoje samo u glavama njenih znalaca. Na jednoj od fotografija vidimo najmanjeg srpskog vojnika na straži – veća je puška od njega. Na drugoj – ratnu dokolicu. U pozamašnoj grupi fotografija – naoružanje, uniforme, poprišta, pozadine, sudbina grada u ratu, opsade, ratni kabineti i sve ono što je sastavni deo rata – pogibije, ranjeni, oboleli, izgladneli, plodna zemlja pretvorena u rovove, stoka u službi rata. Pustošenja. Ratno podneblje. Vojne operacije. Muke čoveka. Vojnika, kome po godinama ne pripada da to bude. Stranice kojima je ispunjena ta knjiga neminovno nameću i upozoravajuće pitanje šta je sve u kulturi jednog naroda nebrigom izgubljeno, a da se ne zna da je postojalo. U nizu pitanja koja ne ostavljaju ravnodušnim je svakako i pitanje koje sa zabrinjavajućim zakašnjenjem kao kultura neizostavno moramo sebi da postavimo na obavezujući način – zašto nemamo prebrojane i imenom i prezimenom, koliko je to moguće, identifikovane žrtve ratova u 20. veku. To je civilizacijski odnos prema žrtvovanom delu naroda. Istorija je opasna ako se ne razume! – kaže u razgovoru za „Pečat“ dr Miroslav Perišić.

Osim kapitalne knjige „Balkanski ratovi“ koje projekte nacionalnog značaja je Arhiv Srbije poslednjih godina pokrenuo ili realizovao?

Od strateških projekata pomenuo bih pre svega Projekat sređivanja i istraživanja arhivske građe srpskog porekla van granica Srbije. Stručni timovi Arhiva Srbije rade na sređivanju i obradi arhivske građe pri srpskim pravoslavnim crkvenim opštinama u Trstu, Beču, Sent Andreji i u Dubrovniku. Sve su to u istorijskom smislu duhovna središta Srba van Srbije. Istorija Srba je tekla i njihov identitet se oblikovao u balkansko-mediteransko-srednjoevropskom kulturnom krugu, od Trsta do Soluna i Svete Gore, između Beča i Carigrada i od Mletaka i Dubrovnika do Sent Andreje. Nije li to dovoljno snažan argument da istražimo, zaštitimo i u saznajnom smislu učinimo vidljivim bogato kulturno nasleđe Srba van Srbije u tim duhovnim centrima. Nedavno sam sa saradnicima bio i u Šibeniku, gde je pri Srpskoj pravoslavnoj crkvi sačuvana vredna i dosta stara arhivska građa. Ukoliko brzo ne preduzmemo mere zaštite i sređivanja te građe, naravno uz saglasnost hrvatskih vlasti i uz podršku naše države, gotovo poslednji dokazi da su Srbi postojali na tom području mogu zauvek propasti.
Drugi strateški projekat je serija zbornika dokumenata „Istorija srpske diplomatije“. Reč je o izveštajima srpskih diplomatskih predstavnika u 19. veku. Za sada smo objavili knjigu izveštaja generalnih konzula Kneževine i Kraljevine Srbije u Trstu, a u pripremi su izveštaji naših poslanstava iz Beča i Carigrada. Sve te izveštaje je pravo uživanje čitati kako zbog njihove sadržajnosti, stila, dobrog razumevanja politike velikih sila tog doba, tako i po osećanju naših briljantnih diplomata kako se pomaže svoja vlada u Beogradu u njenoj borbi za nezavisnost. Ti izveštaji, bez ikakve sumnje, zaslužuju da budu obavezna literatura za sve današnje i buduće naše diplomate.
Najzad, pomenuo bih i zajednički naučno-istraživački projekat objavljivanja dokumenata iz ruskih i Arhiva Srbije pod nazivom „Moskva – Srbija, Beograd – Rusija 16-20. vek“ u pet tomova. Do sada smo objavili dva, a do kraja godine iz štampe će izaći i treći tom. Projekat realizujemo u saradnji sa Glavnom arhivskom upravom grada Moskve. Arhiv Srbije ima u planu i da započne istraživanja u Istambulu koja bi u značajnoj meri obogatila naša znanja o periodu srpske istorije pod turskom vlašću. Takođe, ambicija je i da se organizuju istraživanja srpskog srednjeg veka u Mletačkom arhivu u Veneciji i u Dubrovačkom arhivu.
Paralelno sa osmišljavanjem i realizacijom ovakvih projekata i uz sav napor da skrenemo pažnju zakonodavca, poslednjih godina teku i poslovi na vraćanju dostojanstva zdanju Arhiva Srbije njegovim unutrašnjim uređivanjem. Jedna od najlepših zgrada u Beogradu – zgrada Arhiva Srbije u Karnegijevoj, delo Nikolaja Krasnova, ipak, još uvek je jedna od retkih javnih ustanova u najužem centru grada koja nije spolja osvetljena, ima zastareli protivpožarni sistem, skoro naslonjenu trafo stanicu na depo nacionalnog arhiva, loše unutrašnje električne instalacije i tehnološki neopremljenu laboratoriju za restauraciju i konzervaciju. Arhiv je ustanova svih nas, bez obzira na to da li u njega zalazimo radi istraživanja porodičnog stabla ili profesionalne posvećenosti izučavanju prošlosti, i nadam se da će u strategiji Ministarstva kulture, s obzirom na svoj državni, nacionalni i kulturni značaj biti tretiran kao ustanova koja ima prioritet u viziji kulturne politike.

[restrictedarea]

Osim nacionalnog ima li Arhiv Srbije i međunarodni značaj?

Beograd je uz Beč i Istambul međunarodno najreferentniji arhivski centar za istoriju Balkana. Nema celovite pisane istorije Balkana bez konsultovanja arhivske građe u Arhivu Srbije, Vojnom arhivu, Arhivu SANU, Istorijskom arhivu Beograda. Strani istraživači sve više pokazuju interesovanje i za arhivsku građu Arhiva Jugoslavije, pre svega zbog pozicije jugoslovenske države u epohi Hladnog rata, Tita i Pokreta nesvrstanih. Živimo posledice kraja Hladnog rata i interesovanje stranih istoričara za te teme je sve veće.

Tema digitalizacije arhivske građe nametnula se na svetskim skupovima kao potreba novog doba. Da li podržavate ove tendencije?

Moram da priznam da u tom pogledu imam izvesnu dozu konzervativnosti ili možda preciznije rečeno obazrivosti koja nije rezultat otpora prema novim tehnologijama. Jedina prava za sada u praksi proverena trajna zaštita je mikrofilm. Digitalizovati arhivsku građu takođe znači zaštititi je i olakšati njeno korišćenje. Preduslov za digitalizaciju arhivske građe je da imamo konačno sređene arhivske fondove, što u većini naših arhiva nije slučaj. Zalažem se da proces prebacivanja dokumenata u digitalnu formu finansira i realizuje naša država, a ne strane fondacije koje nude takve usluge. Arhivistika se inače danas nalazi pred velikim izazovom vremena, kao uostalom i istorijska nauka. Istorijski izvor nije više samo papirni dokument, već i mobilni telefon, kamera, elektronska komunikacija. Pre nekoliko godina po ubrzanoj proceduri donet je Zakon o elektronskom dokumentu i zakazana prva elektronska sednica Vlade Republike Srbije, a da prethodno nije propisan način čuvanja elektronskog dokumenta. Da li će istoričari u budućnosti biti uskraćeni za dokumenta koja govore o tome kako se došlo do određenih odluka?

Kakva je sudbina Arhiva Haškog tribunala?

Stav o tome je državno pitanje. Kao direktor Centralnog državnog arhiva nemam informacije o tome da li se i šta se na tom planu preduzima. Kao istoričar mislim da je pitanje gde će se nalaziti budući Arhiv Haškog tribunala jedno od veoma značajnih pitanja za budućnost i sudbinu ovog prostora. Nije nevažno gde će se on nalaziti, na kojem kontinentu, u kojoj državi i pod čijim nadzorom i ko će moći u njemu da istražuje, kao što nije nevažno, kada je reč o arhivima uopšte, ko drži ključeve od istorije. Raspad Jugoslavije, ratovi na prostoru bivše Jugoslavije, uzroci i uloga svih činilaca u raspadu i rasturanju države i u ratovima devedestih će biti teme kojima će se dugo baviti istorijska nauka. Kada se sva publicističko-političko-propagandna literatura ogoli u svoj svojoj neutemeljenosti, onda će se probijati naučna znanja, vodiće se naučne rasprave i pisaće se naučne knjige, a to neće biti moguće bez naučnih istraživanja između ostalog i u Arhivu Haškog tribunala.

Arhiv Srbije već godinama preuzima arhivsku građu BIA. Da li dosije može biti validan izvor istraživaču?

U našoj javnosti postoje velike mistifikacije po raznim osnovama oko dosijea službi bezbednosti. Zalažem se za poštovanje građanskog prava svakog čoveka koji je bio politička žrtva režima da stekne uvid o tome šta je taj režim o njemu beležio i zbog toga nam je potrebna zakonska regulativa. Nisam za iznošenje dosijea na ulicu i u kafanu, niti za njihovo uništavanje, već za pažljivo pristupanje tom problemu. Ne zbog toga da bi se prikrila nečija nečasna uloga u prošlosti, već pre svega vodeći računa o državnom interesu i o zaštiti od zloupotrebe. Za istoričare dosijea službi bezbednosti su izvor koji se kritički iščitava. Više su izvor za istoriju jednog vremena, a manje izvor u čiji se sadržaj u potpunosti može verovati. BIA je do sada predala Arhivu Srbije više od 80.000 personalnih dosijea i moja trenutna preokupacija je problem daljeg smeštaja arhivske građe, jer Arhivu Srbije ponestaju snaga i prostor. Pogotovo kada se ima u vidu da su zakoni o rehabilitaciji, o restituciji i o zaštiti podataka o ličnosti doneli nove dodatne izuzetno velike obaveze Arhivu Srbije i ogromnu odgovornost, a da pri tom Arhiv Srbije radi sa istim brojem ljudi kao i pre donošenja tih zakona, u inače i pre toga skučenom prostoru i sa skromnim budžetom u odnosu na potrebe za odgovorno funkcionisanje.

Da se na kraju vratimo jednom aktuelnom lepom događaju u ostvarenju Arhiva Srbije – izložbi „Kultura Srba u Dubrovniku 1790-2010“. Mnogi su je okarakterisali kao jedni od najznačajnijih kulturnih događaja u dužem vremenskom periodu.

Ova izložba je dokaz da uprkos svoj svojoj preosetljivosti na ekonomske krize kultura uvek nađe put za svoj prodor. Opasnija su vremena koja pomućuju misao od onih koja remete ekonomska tržišta. Drugim rečima, ekonomske krize nailaze, traju i prevazilaze se uz manje ili više štete po zajednicu u zavisnosti od sposobnosti elita, dok duhovne krize ostavljaju teže posledice i trajnije ožiljke. Osim saznajnih vrednosti koje donose ova izložba i istoimena studija na 430 strana, objavljena sa ambicijom da nadmaši dosadašnje i postavi nove standarde u toj vrsti literature, na najbolji način su brana zaboravu i doprinos očuvanju identiteta. Zar je mala činjenica da smo u Arhivu SPCO u Dubrovniku na tavanu Palate Bonda pronašli originalne rukopise Iva Vojnovića, Svetozara Ćorovića, Andra Murata i Andre Gavrilovića, njihovih književnih dela „Smrt majke Jugovića“, „Lazarevo vaskrsenje“, „Zulumćar“, „Selim paša“, „Vuk Karadžić“ i „Dubrovnik“ za koja nismo znali da su sačuvani, a sada smo u prilici i da ih gledamo i čitamo u rukopisu. Tu su i popisi Srba, upisi u domovne protokole, dokumenta o gradnji triju srpskih pravoslavnih crkava u Dubrovniku, planovi i skice, dokumenta o srpskim školama u Dubrovniku, zaveštanja, dokumenta o kulturnim, prosvetnim i dobrotvornim društvima. Reč je o jednom od najvidljivijih rezultata Arhiva Srbije na Projektu zaštite arhivske građe van granica Srbije. Pre dve godine Arhiv Srbije je zajedno sa SPCO u Trstu, našim generalnim konzulatom i u saradnji sa italijanskim institucijama kulture priredio sličnu izložbu na tvrđavi San Đusto pod nazivom „Ljudi Svetog Spiridona. Srbi u Trstu 1751-1914“, koju je videlo više od pedeset hiljada posetilaca. Imamo u planu da posle izložbe „Kultura Srba u Dubrovniku 1790-2010“, početkom sledeće godine, u Arhivu Srbije izložbu sa San Đusta predstavimo publici u Srbiji i na taj način pokažemo koliko je, osim kulture Srba u Dubrovniku, bila velika i moć kulture Srba u Trstu.

[/restrictedarea]