Др Мирослав Перишић: Историја је опасна ако се не разуме!

Разговарала Наташа Јовановић

Зашто је важно где ће бити лоциран Архив Хашког трибунала, које опасности са собом носи најава дигитализација архивске грађе, ко и како ишчитава досијеа БИА смештена у Архиву Србије, те зашто није неважно ко држи кључеве од историје?

Књига „Балкански ратови“ у којој је први пут објављено више од 450 фотографија, које, како са задовољством примећујем, привлаче посебну пажњу „Печата“, још један је доказ колико су архиви значајне институције. Фотографије које гледамо на страницама те књиге доказ су и да би – требало бити критичан па рећи – упркос више небризи него бризи једне културе за установе какве су архиви, прошлост у истраживачком смислу никада није заувек изгубљена у потпуности. Сведочења историје у форми визуелног представљају најприснији сусрет са историјским догађајем из прошлости и уверавају да слике прошлости не постоје само у главама њених зналаца. На једној од фотографија видимо најмањег српског војника на стражи – већа је пушка од њега. На другој – ратну доколицу. У позамашној групи фотографија – наоружање, униформе, попришта, позадине, судбина града у рату, опсаде, ратни кабинети и све оно што је саставни део рата – погибије, рањени, оболели, изгладнели, плодна земља претворена у ровове, стока у служби рата. Пустошења. Ратно поднебље. Војне операције. Муке човека. Војника, коме по годинама не припада да то буде. Странице којима је испуњена та књига неминовно намећу и упозоравајуће питање шта је све у култури једног народа небригом изгубљено, а да се не зна да је постојало. У низу питања која не остављају равнодушним је свакако и питање које са забрињавајућим закашњењем као култура неизоставно морамо себи да поставимо на обавезујући начин – зашто немамо пребројане и именом и презименом, колико је то могуће, идентификоване жртве ратова у 20. веку. То је цивилизацијски однос према жртвованом делу народа. Историја је опасна ако се не разуме! – каже у разговору за „Печат“ др Мирослав Перишић.

Осим капиталне књиге „Балкански ратови“ које пројекте националног значаја је Архив Србије последњих година покренуо или реализовао?

Од стратешких пројеката поменуо бих пре свега Пројекат сређивања и истраживања архивске грађе српског порекла ван граница Србије. Стручни тимови Архива Србије раде на сређивању и обради архивске грађе при српским православним црквеним општинама у Трсту, Бечу, Сент Андреји и у Дубровнику. Све су то у историјском смислу духовна средишта Срба ван Србије. Историја Срба је текла и њихов идентитет се обликовао у балканско-медитеранско-средњоевропском културном кругу, од Трста до Солуна и Свете Горе, између Беча и Цариграда и од Млетака и Дубровника до Сент Андреје. Није ли то довољно снажан аргумент да истражимо, заштитимо и у сазнајном смислу учинимо видљивим богато културно наслеђе Срба ван Србије у тим духовним центрима. Недавно сам са сарадницима био и у Шибенику, где је при Српској православној цркви сачувана вредна и доста стара архивска грађа. Уколико брзо не предузмемо мере заштите и сређивања те грађе, наравно уз сагласност хрватских власти и уз подршку наше државе, готово последњи докази да су Срби постојали на том подручју могу заувек пропасти.
Други стратешки пројекат је серија зборника докумената „Историја српске дипломатије“. Реч је о извештајима српских дипломатских представника у 19. веку. За сада смо објавили књигу извештаја генералних конзула Кнежевине и Краљевине Србије у Трсту, а у припреми су извештаји наших посланстава из Беча и Цариграда. Све те извештаје је право уживање читати како због њихове садржајности, стила, доброг разумевања политике великих сила тог доба, тако и по осећању наших бриљантних дипломата како се помаже своја влада у Београду у њеној борби за независност. Ти извештаји, без икакве сумње, заслужују да буду обавезна литература за све данашње и будуће наше дипломате.
Најзад, поменуо бих и заједнички научно-истраживачки пројекат објављивања докумената из руских и Архива Србије под називом „Москва – Србија, Београд – Русија 16-20. век“ у пет томова. До сада смо објавили два, а до краја године из штампе ће изаћи и трећи том. Пројекат реализујемо у сарадњи са Главном архивском управом града Москве. Архив Србије има у плану и да започне истраживања у Истамбулу која би у значајној мери обогатила наша знања о периоду српске историје под турском влашћу. Такође, амбиција је и да се организују истраживања српског средњег века у Млетачком архиву у Венецији и у Дубровачком архиву.
Паралелно са осмишљавањем и реализацијом оваквих пројеката и уз сав напор да скренемо пажњу законодавца, последњих година теку и послови на враћању достојанства здању Архива Србије његовим унутрашњим уређивањем. Једна од најлепших зграда у Београду – зграда Архива Србије у Карнегијевој, дело Николаја Краснова, ипак, још увек је једна од ретких јавних установа у најужем центру града која није споља осветљена, има застарели противпожарни систем, скоро наслоњену трафо станицу на депо националног архива, лоше унутрашње електричне инсталације и технолошки неопремљену лабораторију за рестаурацију и конзервацију. Архив је установа свих нас, без обзира на то да ли у њега залазимо ради истраживања породичног стабла или професионалне посвећености изучавању прошлости, и надам се да ће у стратегији Министарства културе, с обзиром на свој државни, национални и културни значај бити третиран као установа која има приоритет у визији културне политике.

[restrictedarea]

Осим националног има ли Архив Србије и међународни значај?

Београд је уз Беч и Истамбул међународно најреферентнији архивски центар за историју Балкана. Нема целовите писане историје Балкана без консултовања архивске грађе у Архиву Србије, Војном архиву, Архиву САНУ, Историјском архиву Београда. Страни истраживачи све више показују интересовање и за архивску грађу Архива Југославије, пре свега због позиције југословенске државе у епохи Хладног рата, Тита и Покрета несврстаних. Живимо последице краја Хладног рата и интересовање страних историчара за те теме је све веће.

Тема дигитализације архивске грађе наметнула се на светским скуповима као потреба новог доба. Да ли подржавате ове тенденције?

Морам да признам да у том погледу имам извесну дозу конзервативности или можда прецизније речено обазривости која није резултат отпора према новим технологијама. Једина права за сада у пракси проверена трајна заштита је микрофилм. Дигитализовати архивску грађу такође значи заштитити је и олакшати њено коришћење. Предуслов за дигитализацију архивске грађе је да имамо коначно сређене архивске фондове, што у већини наших архива није случај. Залажем се да процес пребацивања докумената у дигиталну форму финансира и реализује наша држава, а не стране фондације које нуде такве услуге. Архивистика се иначе данас налази пред великим изазовом времена, као уосталом и историјска наука. Историјски извор није више само папирни документ, већ и мобилни телефон, камера, електронска комуникација. Пре неколико година по убрзаној процедури донет је Закон о електронском документу и заказана прва електронска седница Владе Републике Србије, а да претходно није прописан начин чувања електронског документа. Да ли ће историчари у будућности бити ускраћени за документа која говоре о томе како се дошло до одређених одлука?

Каква је судбина Архива Хашког трибунала?

Став о томе је државно питање. Као директор Централног државног архива немам информације о томе да ли се и шта се на том плану предузима. Као историчар мислим да је питање где ће се налазити будући Архив Хашког трибунала једно од веома значајних питања за будућност и судбину овог простора. Није неважно где ће се он налазити, на којем континенту, у којој држави и под чијим надзором и ко ће моћи у њему да истражује, као што није неважно, када је реч о архивима уопште, ко држи кључеве од историје. Распад Југославије, ратови на простору бивше Југославије, узроци и улога свих чинилаца у распаду и растурању државе и у ратовима деведестих ће бити теме којима ће се дуго бавити историјска наука. Када се сва публицистичко-политичко-пропагандна литература оголи у свој својој неутемељености, онда ће се пробијати научна знања, водиће се научне расправе и писаће се научне књиге, а то неће бити могуће без научних истраживања између осталог и у Архиву Хашког трибунала.

Архив Србије већ годинама преузима архивску грађу БИА. Да ли досије може бити валидан извор истраживачу?

У нашој јавности постоје велике мистификације по разним основама око досијеа служби безбедности. Залажем се за поштовање грађанског права сваког човека који је био политичка жртва режима да стекне увид о томе шта је тај режим о њему бележио и због тога нам је потребна законска регулатива. Нисам за изношење досијеа на улицу и у кафану, нити за њихово уништавање, већ за пажљиво приступање том проблему. Не због тога да би се прикрила нечија нечасна улога у прошлости, већ пре свега водећи рачуна о државном интересу и о заштити од злоупотребе. За историчаре досијеа служби безбедности су извор који се критички ишчитава. Више су извор за историју једног времена, а мање извор у чији се садржај у потпуности може веровати. БИА је до сада предала Архиву Србије више од 80.000 персоналних досијеа и моја тренутна преокупација је проблем даљег смештаја архивске грађе, јер Архиву Србије понестају снага и простор. Поготово када се има у виду да су закони о рехабилитацији, о реституцији и о заштити података о личности донели нове додатне изузетно велике обавезе Архиву Србије и огромну одговорност, а да при том Архив Србије ради са истим бројем људи као и пре доношења тих закона, у иначе и пре тога скученом простору и са скромним буџетом у односу на потребе за одговорно функционисање.

Да се на крају вратимо једном актуелном лепом догађају у остварењу Архива Србије – изложби „Култура Срба у Дубровнику 1790-2010“. Многи су је окарактерисали као једни од најзначајнијих културних догађаја у дужем временском периоду.

Ова изложба је доказ да упркос свој својој преосетљивости на економске кризе култура увек нађе пут за свој продор. Опаснија су времена која помућују мисао од оних која ремете економска тржишта. Другим речима, економске кризе наилазе, трају и превазилазе се уз мање или више штете по заједницу у зависности од способности елита, док духовне кризе остављају теже последице и трајније ожиљке. Осим сазнајних вредности које доносе ова изложба и истоимена студија на 430 страна, објављена са амбицијом да надмаши досадашње и постави нове стандарде у тој врсти литературе, на најбољи начин су брана забораву и допринос очувању идентитета. Зар је мала чињеница да смо у Архиву СПЦО у Дубровнику на тавану Палате Бонда пронашли оригиналне рукописе Ива Војновића, Светозара Ћоровића, Андра Мурата и Андре Гавриловића, њихових књижевних дела „Смрт мајке Југовића“, „Лазарево васкрсење“, „Зулумћар“, „Селим паша“, „Вук Караџић“ и „Дубровник“ за која нисмо знали да су сачувани, а сада смо у прилици и да их гледамо и читамо у рукопису. Ту су и пописи Срба, уписи у домовне протоколе, документа о градњи трију српских православних цркава у Дубровнику, планови и скице, документа о српским школама у Дубровнику, завештања, документа о културним, просветним и добротворним друштвима. Реч је о једном од највидљивијих резултата Архива Србије на Пројекту заштите архивске грађе ван граница Србије. Пре две године Архив Србије је заједно са СПЦО у Трсту, нашим генералним конзулатом и у сарадњи са италијанским институцијама културе приредио сличну изложбу на тврђави Сан Ђусто под називом „Људи Светог Спиридона. Срби у Трсту 1751-1914“, коју је видело више од педесет хиљада посетилаца. Имамо у плану да после изложбе „Култура Срба у Дубровнику 1790-2010“, почетком следеће године, у Архиву Србије изложбу са Сан Ђуста представимо публици у Србији и на тај начин покажемо колико је, осим културе Срба у Дубровнику, била велика и моћ културе Срба у Трсту.

[/restrictedarea]