DEJAN SAVIĆ V.D. UPRAVNIK NARODNOG POZORIŠTA: Političarima navijači važniji od pozorišta

Razgovarala Nevenka Stojčević 

Narodno pozorište nije mesto za ekstreme i eksperimente sa nekom ultramodernom umetnošću, koja neretko vređa nečija osećanja

Maestro Dejan Savić, bivši upravnik i direktor Opere Narodnog pozorišta u Beogradu, ponovo je vršilac dužnosti upravnika najvažnije nacionalne i pozorišne kulturne ustanove. Velika čast i obaveza dogodila mu se baš u vreme sveopšte krize u Srbiji, kako ekonomske, tako i kulturne, ali prvi čovek nacionalnog teatra kaže da mu je posle iskustva sa velikim inostranim pozorištima i nastupa sa njihovim ansamblima širom sveta, baš ta činjenica istinski profesionalni izazov.
Naravno da mi je poznato ovo osećanje časti i zadovoljstva koje sam ponovo doživeo, ali nije fraza kada kažem da je ovo zaista velika obaveza za mene, jer u celoj istoriji Narodnog pozorišta, dugoj 150 godina, svega nas šest je imalo tu čast i privilegiju, od kojih sam jedino ja muzički umetnik koji je „na tom strašnom mestu bio i ostao“, rekao je Dejan Savić na početku razgovora.

Šta ste, u ovom teškom vremenu, spremni da obećate i ispunite dosadašnjoj i publici koju bi tek trebalo da privučete u nacionalni teatar?
S obzirom na to da javno izgovorena reč ima veliku težinu, obećavam da ću učiniti sve da postojećoj i potencijalnoj publici, u skladu sa stvarnim mogućnostima, Narodno pozorište ponovo postane kuća u kojoj će uživati u kvalitetnim operskim, dramskim i baletskim predstavama. Ostvarićemo to angažovanjem naših najboljih umetnika, od kojih su neki u proteklom periodu nepravedno bili „izopšteni“ iz matične kuće, ali su svoje umeće dokazali na prestižnim inostranim scenama, kao i umetnika iz inostranstva ukoliko nam to budžet dozvoli. U svakom slučaju, vratićemo u Narodno pozorište stvaralačku i kreativnu atmosferu, na radost zaposlenih i ljubitelja umetnosti.

Da biste prevazišli probleme zbog kojih je došlo do smene, hoćete li imati podršku Ministarstva kulture i siguran izvor finansijskih sredstava?
Teško pitanje, odgovor još teži, ali prihvatio sam izazov i odgovornost koji me obavezuju. Za početak, osloniću se na postojeće snage, jer smatram da ništa u životu, pa ni u kulturi ne počinje od mene. Zadržaću i nastaviti sve dobro što je urađeno, a istovremeno ću sa najbližim saradnicima i u dogovoru sa ministrom Bratislavom Petkovićem, u čije umetničke kriterijume i sposobnosti ne sumnjam, da radim na stvaranju te kulturne politike koja u našoj kući nije ni postojala, i na strategiji razvoja pozorišne umetnosti koja je uslov našeg opstanka.

S obzirom na to da su problemi brojni, jeste li odredili prioritete u budućem radu Narodnog pozorišta?
Rekao bih da su, pre svega, u krizi bile osnovne pozorišne delatnosti, a to znači program, repertoar, umetnost. Opera i balet su i dalje u ozbiljnoj krizi i pored svih pokušaja da se dođe do kvalitetnijih rešenja, jer ono što se upropasti za nedelju dana potrebno je da se ispravlja u mnogo dužem periodu. To je, nažalost, osetila i naša publika, pa sada imamo poluprazne sale od kojih se ježim, jer u mom prethodnom upravničkom mandatu imali smo 97 odsto prodatih ulaznica. Sa stanjem Drame još nisam stigao detaljnije da se upoznam, ali u principu kriza i besparica su opšte mesto u kulturi koje ja ne priznajem, jer znam da ni u Švajcarskoj i Norveškoj nikada nema dovoljno novca za kulturu. Prema tome, kriza je izgovor za neradnike i mediokritete, a izazov za sposobne i kreativne. Prošlo je vreme megalomanskih produkcija, nekih preskupih stranih reditelja, glamuroznih dekora i kostima.

Umetničke probleme pratila je i loša infrastrukturna situacija. Kako nameravate sve to da rešite?
Sve ćemo morati da svedemo u okvire budžeta kojim raspolažemo, a to pretpostavlja entuzijazam umetnika za koji sam jedino siguran da nam ne manjka. Situacija sa infrastrukturom nije sjajna, jer krov prokišnjava i posle urađene rekonstrukcije, zbog čega su znatno oštećeni svetlosni sistemi, pa će nam ponovo biti potrebna neka sredstva da sve to saniramo i dovedemo u funkcionalno stanje, jer svetlosni sistemi i inače nisu menjani od obnove Narodnog pozorišta. Ima, nažalost, i drugih stvari koje ozbiljno opterećuju budžet, a jedan od njih je činjenica da je na samo nedelju dana pred smenu moj prethodnik Božidar Đurović primio na ugovor najmanje 25 ljudi. I potreba za ovim neumetničkim kadrovima i njihova stručnost su pod velikim znakom pitanja, a znatno će opteretiti ionako ograničena sredstva kojima raspolažemo.

Kako tumačite taj potez bivšeg upravnika, kada je najveći njegov problem sukob sa sindikatima zbog stalne pretnje otkazima?
Nema potrebe da se tumači bilo šta, činjenice govore same za sebe. Tačno je da je u Narodnom pozorištu zaposleno više od 700 ljudi, i da to zahteva dobru organizaciju. Moj je princip da sve ljude, posebno mlade i obrazovane, zaposlim. Znači, trudiću se da rešenje za sve nađem u okviru kuće i da mogućnost damo onima čije su sposobnosti dosad bile gurnute u drugi plan. Prevashodno ću se truditi da njih pronađem. Biće tu, svakako, razmeštaja, ali trudiću se da niko ne bude oštećen, još manje da ostane bez posla. Kada smo, u mom prvom mandatu, imali i po 70 predstava mesečno, svi su pitali kako je to moguće. Sada im odgovaram – tako što smo davali u proseku 30 predstava na Maloj sceni, pa 30 na Velikoj sceni, i gostovali po Srbiji i inostranstvu. I eto 70 predstava, a tu ne da nema viška, nego nema dovoljno ljudi. A prihodi sa 18 miliona skočili su na 60 miliona godišnje, broj gledalaca sa 90 na 150 hiljada godišnje, skoro duplo, i to sve u narednoj sezoni. Sada ćemo ponovo sve te kvalitetne ljude u sva tri sektora i izvanredne tehničare da uposlimo i prestanemo da pričamo o njima kao o balastu, jer kad kažu za tih 200 ljudi da su višak, to znači da bar trostruko više njih ostaje bez hleba.

[restrictedarea]

Publika je druga strana medalje, jednako prioritetna! Kako ćete nju da vratite u pozorište, i još učinite brojnijom?
Povratak publike podrazumeva znatno povećanje umetničkog nivoa i različitost repertoara. Jasno je kao dan da to nije nimalo lako, da zahteva stvaranje stvaralačke, kreativne atmosfere, povećanu odgovornost umetnika i svih učesnika predstava u lancu. Našu publiku i onu koja bi to tek trebalo da postane, nikako ne smemo da potcenimo, jer ona neće dolaziti u pozorište samo na osnovu marketinških trikova. Ta priča je odavno pročitana, i završena.

Da li ste u ovom kratkom vremenu uspeli da se sretnete sa novim ministrom kulture i koliko je on upoznat sa situacijom u Narodnom pozorištu?
Sa ministrom sam u svakodnevnim kontaktima skoro tri godine unazad, i dobro mi je poznato koji su njegovi i planovi nadležnog ministarstva. Zdušno ih podržavam u ostvarivanju kulturne politike, a oni podržavaju naše namere, tako da imam utisak da nikad dosad Narodno pozorište nije imalo značajniju podršku ljudi koji vode kulturu. Za sve nas to je od velikog značaja, i uticaće na formulisanje pravaca i strategije razvoja i srpske kulture i Narodnog pozorišta u okviru nje, kao najvažnije kulturne nacionalne institucije.

Šta mislite o prozivanju ministra Petkovića od nekih interesnih krugova da izjavama o patriotizmu u kulturi utemeljuje populističku kulturnu politiku, kojoj umetnost nije imanentna?
Mislim da su to klanovi koji a priori ličnost novog ministra žele da predstave kao neadekvatnu za tu visoku funkciju. To je eklatantan primer kako nedobronamerni mediji nekoga mogu da predstave kao suštu suprotnost od onoga što on jeste. Tvrdim da je gospodin Petković istinski intelektualac, obrazovan i ispravan čovek koji ima ideje i stoji iza svojih pogleda i projekata, što je danas prilično retko i predstavlja razliku u odnosu na prethodni period kada se sve dešavalo u okviru interesnih grupa. Zato je ideja o patriotizmu u kulturi svesno pogrešno protumačena.

Zašto, uopšte, ideja o patriotizmu u kulturi nekome smeta, i da li to podrazumeva odsustvo svega nacionalnog u srpskom pozorištu?
Neka protivnici te ideje tumače svoje stavove, a ja ću reći šta podrazumevam pod tim pojmom. Kada me, na primer, pozovu da dirigujem negde u inostranstvu, odmah pitam da li im je potreban i orkestar ili možda hor. Ako kažu da ne, ponudim im soliste iz Srbije, a ako im ni oni nisu potrebni nudim im srpske kompozitore. Tako ja gledam na patriotizam, i to je nešto o čemu bi prevashodno trebalo da pričamo i u inostranstvu. I ne znam zašto bismo sada taj pojam odmah koristili, da pokažemo kako ministar pravi nekakav nacionalni geto? Sa druge strane, Narodno pozorište nije mesto za ekstreme i eksperimente sa nekom ultramodernom umetnošću, koja neretko vređa nečija osećanja, već mora da deluje u okviru obrazovnog programa i sistema Srbije. Taj edukativni element je jako važan, a naši podaci govore da tek tri odsto naših građana ide u operu, a 14 procenata u pozorište.

Hoćete li u Narodno pozorište dovesti i srednjoškolce i studente koji nikada dosad u njemu nisu bili, zato što obrazovni sistem zanemaruje njihovu opštu kulturu?
Za vreme mog prvog mandata u našem pozorištu je gostovao sjajni češki reditelj Jirži Mencl. On je tada rekao sledeće – moja majka je domaćica, ja napravim pozorišnu predstavu i dovedem je da vidi. Ako ona kaže da je nije razumela, to znači da više neće dolaziti u pozorište. Dakle, mora da je razume da bi zavolela pozorište i došla da vidi i neku drugu predstavu. Shodno tome, Narodno pozorište mora da ima program za svaku publiku, za sve uzraste, za sve starosne grupe, za sve nivoe obrazovanja. I baroknu i romantičnu operu, i nacionalne škole, i domaća dela u svim sektorima, i dramskom i baletskom. To je jako važno, jer tek posle Narodnog pozorišta može da se ide u „Atelje 212“ ili Jugoslovensko dramsko kao neku nadgradnju, a onda i u bilo koje drugo pozorište u svetu. Do toga možemo da dođemo ako povećamo broj predstava za mlade, matine predstave i predstave za predškolski i školski uzrast. I to u veoma kratkom roku, jer praktično, mi imamo stalno istu publiku. A to nikako nije dobro.

U javnosti se čuje priča kako ljudi na ključna mesta dolaze po partijskoj liniji. Da li je ta praksa prenesena iz vremena prethodne vlasti?
Kao prvo, nemam ništa protiv stranačkog organizovanja. Istina je da se kod nas stranke najčešće izjednačavaju sa mafijaškim organizacijama, što ne mora nužno tako da bude, ali moje iskustvo kaže da je u celom svetu tako. Ako me pitate da li sam i ja došao po partijskoj liniji, kažem vam da sam došao po svojim stručnim i organizacionim sposobnostima, jer ako sam ponovo na istom mestu, na kojem sam bio dok sadašnje najveće stranke nije ni bilo, to znači da sam prethodno dobro radio. Međutim, ja nikada ne bih pitao da li je neko stranački čovek, nego zna li svoj posao i ima li stručni i moralni autoritet. Fakat je da je sada došlo do značajnih promena u društvu i logično je da to donosi i promene ljudskih resursa.

Da li je prethodna politička elita dolazila na predstave Narodnog pozorišta i pokazivala interes za umetnost i status kulture u srpskom društvu?
Bio bih srećan da su političari davali neki značaj pozorištu u proteklom periodu, ali toga nije bilo. Naprosto zato što njih kultura nije interesovala, bila je u zapećku, što može da se vidi po stavkama u budžetu. Njima je mnogo važnije šta se događa sa navijačima nego u pozorištu. Zapravo, političari u pozorište dolaze kada im je to potrebno. Kad dođu predizborne kampanje, onda ih je više. Ali, mi zaista želimo da i njih dovedemo u pozorište. Zato, kad se pojave, odmah dajem karte suprugama, jer znam da će one više želeti da se pojave u pozorištu. Rekao bih da se situacija malo popravlja, da ima više ljudi iz političkog establišmenta. Uostalom, dolazak u pozorište mora da postane stvar prestiža, što jeste dolazak na, recimo, novogodišnji koncert ili neku baletsku premijeru.

A kada bi se u Narodnom pozorištu igrale političke predstave, da li bi više dolazili političari?
Postoji jasna granica između onoga što može da se daje u Narodnom pozorištu, i što ne može. Ali, ako je politika deo naše svakodnevice, a jeste, ona ne može da bude izbegnuta ni u pozorištu. Nisam gledao predstavu „Dr Zoran Đinđić“ u „Ateljeu 212“, pa ne mogu da sudim o njoj. Međutim, ono što je neizostavno u političkim predstavama, to je da moraju da budu umetničke, da imaju ozbiljnu argumentaciju.

Ima li šanse da se naš veliki i, za srpska pozorišta „nepostojeći“ reditelj Ljubiša Ristić, iz političkog progonstva vrati u Narodno pozorište?
To je čovek i reditelj čija se diplomska, kultna predstava „Buba u uhu“, do danas prikazuje u Jugoslovenskom dramskom i na kojoj su odgajene generacije i generacije glumaca. Izuzetno ga poštujem kao odličnog reditelja i sjajnog intelektualca, i mnogo sam puta s njim razgovarao na tu temu. To je jedan od reditelja kome će vrata Narodnog pozorišta sigurno biti ubrzo otvorena.

Hoće li iz srpske kulture konačno otići oni koji su godinama unazad povlačili sve nevidljive konce, pa i u Narodnom pozorištu?
Moj glavni problem je taj što uspešno odolevam pritiscima, raznim nepristojnim ponudama, pozivima na „kombinacije“. I kad god se ustanovi da sam suviše tvrd za takve stvari, napuštam mesto na kojem se nalazim. Jer, ta vrsta uticaja kod mene ne prolazi. Glavni razlog zbog koga sam odlazio bio je taj što nisam spreman na kompromise te vrste, iako sam čovek kompromisa.

Vi ste kao dirigent mnogo angažovani u inostranstvu. Kako ćete Vaše lične angažmane da uskladite sa obavezama na mestu upravnika?
Već sam razmišljao o tome, jer očekuju me obaveze po angažmanima koje sam dogovorio pre mnogo vremena. I mislio sam kako se mom dolasku na mesto upravnika raduju svi osim članova orkestra, koji već pitaju – a ko će nama sada da diriguje? Što se prvog pitanja tiče, jasno je da sam ja prvi i najodgovorniji čovek kuće, ali ću svakako imati ekipu saradnika koja će biti osposobljena da u svakom trenutku, a u kontaktu sa mnom, odlučuje šta bi trebalo da se radi. A u slučaju potrebe angažovaćemo i naše i neke značajne dirigente iz inostranstva. Jer, pozorište bez te razmene nije zamislivo. Ne može naša najprestižnija nacionalna ustanova kulture da bude zatvorena u četiri zida. Tri godine otkad sam otišao sa mesta direktora Opere, ona nigde nije mrdnula ni po Srbiji, a kamoli u inostranstvo. To je nedopustiv podatak. Pre nego što sam otišao organizovao sam gostovanje opere „Evgenije Onjegin“ u Raveni, gde je bilo 246 ljudi iz opere, hora, baleta, i solisti. I sve to bez dinara dotacije iz ministarstva, što zvuči kao naučna fantastika.

 

[/restrictedarea] mikrozaйm onlaйn