Ako ostanemo bez Arhiva kako da dokažemo ko smo?

Razgovarala Nataša Jovanović

Zašto je Arhiv pitanje nacionalnog prestiža i zbog čega svaka država ljubomorno čuva dokaze o svom postojanju?

Ovaj razgovor za „Pečat“ istoričar i direktor Arhiva Srbije dr Miroslav Perišić započeo je citatom Koste Cukića, jednog od vrhunskih diplomata druge polovine 19. veka, generalnog konzula Kneževine Srbije u Beču, koji u jednom od svojih izveštaja daje sugestiju vladi u Beogradu: „Evropa ima opšte interese i svaka sila ima svoje pojedinačne interese koji se opštepoštuju, i sva Evropa je zauzeta oko toga da se u postojećem poretku stvari ništa ne menja. Ko uzmogne i ushte da se tome prilagodi, taj se prima u društvo. Ko ne može i neće, njemu zlo od Evrope predstoji…“
To je 1875. godina. U istoriji, napominje Perišić, ne postoje analogije, ali istorija je asocijativna. Težeći razumevanju procesa istoričari uočavaju i određene istorijske konstante. Diplomatski izveštaji srpskih generalnih konzula u Beču krajem 19. i početkom 20. veka koje upravo priređujemo za objavljivanje, spadaju u trajni fond znanja koja su nam danas veoma potrebna. Razmišljajući nad tim dokumentom, u ovom razgovoru odbravljujemo bastion pamćenja koji se zove Arhiv Srbije i na neki način, na ovakvim primerima uviđamo koliko su arhivi živi i koliko oni nisu pasivni čuvari pisanih tragova prošlosti, već i institucije koje kao izvorišta saznanja o prošlosti zrače svim onim što se u njima čuva i svedoče o nacionalnim usponima i padovima, identitetu, temeljima na kojima stojimo, ali svedoče i o upotrebljivosti znanja o prošlosti u savremenom svetu, pa ako hoćete i u operativnoj politici, pogotovo u vreme velikih globalnih prekomponovanja političkog reljefa.

Da li istorije ima bez arhiva, a arhiva bez dokumenata, te da li gubitkom arhivske građe jedan narod ugrožava postojanje?
Arhiv nije slučajno meta svake okupacijske vlasti ili pak u vremenu snažnih spoljnih uticaja koji imaju za cilj poništavanje identiteta čitavih naroda i kultura, čak civilizacija. Nisam siguran da u Srbiji postoji dovoljno izgrađena kultura istorijske svesti i svesti o značaju arhiva i arhivskih dokumenata. A istorijsko iskustvo bi upravo trebalo da nas kao narod i državu uči koliko su arhivi osetljive ustanove i sa koliko pažnje i nacionalnog i državnog interesa bi trebalo da se odnosimo prema ustanovama koje su čuvari dokaza da postojimo. U ratu strepimo od pljačke i uništavanja arhivske građe, a u mirnodopskim periodima od nedovoljne brige države za arhivsku građu i arhivsko nasleđe. Arhiv Srbije nema više prostora za prijem građe, Vojni arhiv je posle NATO bombardovanja u teškom stanju, Diplomatski arhiv Ministarstva spoljnih poslova u nedozvoljivo teškoj situaciji, ogromna količina arhivske građe Srpske pravoslavne crkve se godinama nalazi na zvoniku crkve Svetog Marka, a Arhiv SPC nema ni svoju zgradu, izvestan broj regionalnih ili gradskih arhiva u Srbiji više liče na deponije stare hartije nego na arhive. Uređeni arhivi su odavno u svetu postali pitanje nacionalnog prestiža i svaka država ljubomorno čuva dokaze o svom postojanju. Odnos države prema arhivima bi morao da bude ne samo deo kulturne politike, već i deo nacionalne strategije i istovremeno je civilizacijsko pitanje. Zbog toga je kultura svesti o značaju arhiva na neki način posebna vrsta kulture. Narodna biblioteka je bombardovana 1941. godine i kada takva nesreća zadesi jednu naciju, ona ostavlja velike tragove. Ali, danas je svaka knjiga štampana bar u dva, ako ne u stotine i hiljade primeraka. Originalni arhivski dokument postoji samo u jednom primerku i to je ta nijansa koja razdvaja odnos države prema arhivima od odnosa prema drugim ustanovama nacionalnog značaja. Zgrada državnog arhiva po definiciji same ustanove morala bi po svom značaju, opremljenosti i bezbednosti da bude u najužem krugu državnih institucija, kao jedna od zgrada o čijim se potrebama ne diskutuje već se ti problemi rešavaju. Jer ako se bilo šta dogodi zgradi državnog arhiva bespovratno je izgubljeno pamćenje naroda i šteta nije materijalno iskaziva, kao na primer što je to slučaj sa pozorištima gde je šteta uglavnom materijalne prirode. Arhiv je brana svakom nasilju nad istorijom, pogotovo nasilju na identitet jednog naroda. A u javnosti kada se diskutuje o kulturi uglavnom se diskusija svodi na pozorište i kinematografiju. Arhivi su značajan deo kulture. Ako ostanemo bez arhiva, a u pojedinim našim arhivima dokumenta su ugrožena do uništenja, kako ćemo dalje bez dokaza ko smo. Kako ubediti gradonačelnika u nekoj od sredina u Srbiji da je ulaganje u arhiv u njegovom gradu značajnije od gostovanja estradne zvezde.
Dokument nije istorija, ali bez dokumenata nema istorije. Arhivi su pretpostavka da bi postojala naučna istoriografija, bez naučne istoriografije nema racionalne istorijske svesti, racionalna istorijska svest je deo društvene svesti. U arhivima je sve složeno po vremenu, epohama, godinama i danima, ali arhivi imaju vanvremensku dimenziju. Nekada se pomisli da iskustvo nekog prošlog vremena nema ulogu u sadašnjosti, a onda se dogodi neki od istorijskih lomova koji vas primora da se vratite izvesnim znanjima, da preispitate prethodna ili istražite nedosegnuta, a naravno onda put vodi u arhiv.

[restrictedarea]

Šta je to na šta bi u ovom vremenu trebalo da nas podseti Arhiv?
Znanja o prošlosti se osvajaju generacijama i ona nikada nisu konačna. Ako ne znamo šta je Kosta Cukić iz Beča savetovao vladu u Beogradu i ako nam nije poznato da mu je u jednom od razgovora ministar spoljnih poslova na bečkom dvoru grof Orci, u jeku Srpsko-turskog rata 1875. godine, saopštio: „Kada bi Srpska vojska stajala i u centru Sarajeva mi bismo morali da preduzmemo radikalne mere, jer nikada ne možemo dozvoliti da Bosna bude slovenska“, onda teško možemo u potpunosti, uz sve ostale faktore, da razumemo devedesete. Ne pada mi na pamet da tvrdim da je uzrok rata u Bosni na kraju 20. veka sadržan u rečenici austrougarskog ministra spoljnih poslova sedamdesetih godina 19. veka, ali moramo da znamo kakav je stav o pitanju Bosne imala jedna od velikih sila, a to vreme je, kao što su bile i devedesete, bilo nevreme istorije.
Mi i na primeru Arhiva Srbije baštinimo sopstveno iskustvo. Arhiv Srbije je osnovan 1898. godine Zakonom o Državnoj arhivi Kraljevine Srbije, a današnja zgrada Arhiva Srbije namenski je podignuta 1928. godine. To je lepo sopstveno iskustvo o državotvornoj svesti ondašnje političke i intelektualne elite. I tada je bilo ekonomskih kriza. Danas na početku 21. veka, pak, nemamo zakon o arhivima, iako smo Nacrt zakona završili pre tri godine. Meni kao direktoru Arhiva Srbije nije potrebno da čekam da Srbija postane član EU da bih radio na tome da Arhiv Srbije bude reprezentativna nacionalna institucija, da bih ga sa saradnicima uređivao ili da bih sa stručnjacima u toj ustanovi organizovao zaštitu i sređivanje arhivske građe srpskog porekla van granica Srbije, ali brojni poslovi ne mogu da se obave bez značajnije podrške države. Veoma prijatno sam iznenađen nedavnim pozivom iz Ministarstva odbrane da zajednički preuzmemo brigu o unapređenju Vojnog arhiva. To je dobar nagoveštaj i novi impuls u jednom veoma značajnom segmentu rada tog ministarstva.

Da li je proterivanje Turske sa Balkana bio poslednji čin „evropskih integracija“?
Srpski narod se za Evropu izjasnio 1804. godine, a time i za povratak u civilizacijski krug kojem pripada i iz kojeg je nasilno bio otrgnut. Čitav 19. vek je zapravo uspostavljanje evropske vertikale srpske istorije. Demokratske ideje nisu bile nepoznate pojedinim srpskim misliocima i pre 1804. godine, kao na primer Boži Grujoviću koji se zalagao da se istovremeno sa borbom za nacionalno oslobođenje započne i sa uspostavljanjem pravne države, odnosno ograničavanjem unutrašnje vlasti. Nacionalna ideja u 19. veku je moderna ideja, liberalna i demokratska ideja. Ta svest postoji i otuda nije čudo što je 19. vek – vek kada se u Srbiji formiraju institucije, kada se formira intelektualna elita školovana na evropskim univerzitetima. Srpski narod je u svom korenu evropski narod, a moderna srpska država evropska država. Srpska kultura je deo evropskog kulturnog nasleđa i ne postoji nijedan razlog da tu svest danas ne negujemo. U Srbiji su postojale evropske vrednosti pre nego što je ideja o Evropskoj uniji začeta. Evropa je starija od EU, njene granice su šire i kao starija Evropa je prirodno mudrija od EU. To nikako ne znači da bi trebalo smetnuti sa uma novu istorijsku osnovu i novi kontekst, kao i određene prednosti EU. Nedostaju nam strategija, rad na duge staze i prostor za ideje, podjednako koliko nam u pojedinim situacijama nedostaje samopoštovanje ili kritička analiza sopstvenih grešaka.

Kome biste danas preporučili da pročita izveštaj Koste Cukića upućen našoj vladi 1875. godine – političkoj eliti, evrofanaticima ili diplomatama?
Prvo bih ga, kao i brojne druge diplomatske izveštaje naših briljantnih diplomata u prošlosti, preporučio našim današnjim i budućim diplomatama. A ako me već pitate za „evrofanatike“, moj utisak je da među brojnim strastvenim zagovornicima EU postoji ideološki pristup. To znači nekritički. Poistovećuje se pojam Evrope i EU, što nije moguće. Težnja ka objektivnijem sagledavanju svih vrednosti i mana EU ne znači da ste kao neko ko želi kritički da misli automatski protiv Evrope. Kada bismo napravili anketu među najvećim zagovornicama ulaska u EU i u toj anketi kada bismo postavili pitanje da li znaju koja je najistočnija tačka Evrope, odnosno gde se precizno Evropa završava na istoku verovatno da bi bio značajan broj onih koji ne bi znali tačan odgovor. Evropa je u kulturnom pogledu sazdana od različitosti i to je njeno najveće bogatstvo koje ne sme da se izgubi. Ideologija koja teži to da poništi osuđena je na istorijski neuspeh, jer je to nemoguće. Balkan ima svoje specifičnosti koje mentalitet pojedinih drugih prostora nikada neće moći da razume i ne verujem da će moći da disciplinuje Balkan i Mediteran na način na koji to predstavnici pojedinih svetskih centara moći žele. Naš problem je što svi hoće da budu glavni, a retko ko odgovoran. To nastaje i kao posledica nedostatka kritičkog dijaloga. On gotovo ne postoji, ugasio se. U javnom životu više je onih koji su prepoznatljivi po stavovima od onih koji su prepoznatljivi po znanju. Neko nešto izjavi, a onda danima slušamo one koji se izjašnjavaju o tom izjašnjenju i tako do novog izjašnjenja. I izjašnjenja postaju mera srpske pameti. Kada sam, zahvaljujući gospođi Sandi Rašković Ivić, tadašnjem ambasadoru u Italiji, pre nekoliko godina govorio na Državnom univerzitetu „La sapienca“ u Rimu, studenti su postavili pitanje zašto se Srbija toliko bori za ulazak u EU kada joj ona uzima Kosovo. Za mene je to bilo iznenađujuće pitanje italijanskih studenata, postavljeno u zemlji koja je priznala Kosovo. Naravno da je jedini odgovor na to pitanje bio da su i Kosovo i Evropa identitet Srba. Nije mi poznato da se u našoj javnosti na te teme vodi produbljeniji dijalog.

Da li intelektualna elita u Srbiji danas obavlja svoju ulogu?
Uloga intelektualne elite u teško vreme je presudna. I za mene odgovornost za stanje u kojem se Srbija našla na kraju 20. i na početku 21. veka snose i intelektualna i politička elita. Na njoj je bilo da formuliše srpske nacionalne ciljeve na kraju 20. veka. Smatram da intelektualna elita ne bi trebalo da se bavi politikom, već bi morala da ljude koji donose političke odluke hrani svojim znanjem, ukoliko politička elita ima kulturu sluha. Nisu retki primeri da su kod nas uloge zamenjene. Mnogo je primera da političari tumače istoriju, a istoričari daju recepte kako bi trebalo da se vodi politika. Takva zamena uloga može da bude pogubna. Među jednim delom učesnika u javnom životu pojam država gotovo da ne postoji. Svest o državi se postepeno zagubila, pa samim tim se i nivo razumevanja pojma države i državnog interesa marginalizovao.

U depou Arhiva Srbije 2008. godine pronašli ste značajna dokumenta iz perioda Balkanskih i Prvog svetskog rata, o kojima se do tada ništa nije znalo. U kojoj meri ona mogu promeniti ili dopuniti ono što znamo o Srbiji 19. veka?
Kada sam preuzeo dužnost direktora, moja prednost je bila što sam arhive poznavao kao dugogodišnji istraživač. Želeo sam da ostvarim uvid u stanje arhivske građe u depoima Arhiva Srbije i u tom cilju formirao stručnu komisiju. U toku rada komisije iz sata u sat do mene su dolazile šokantne vesti, da je otkriven jedan paket građe, drugi paket građe, značajni dokumenti koji su bili spakovani u kutije za škart… Pronašli smo ogromnu količinu arhivske građe koja je godinama stajala u depou neotpakovana, uvijena kanapom i zapečaćena voštanim pečatom Kriegs archiva (Ratnog arhiva) u Beču. Kada smo to komisijski otvorili videli smo da se tu nalaze dokumenta koja su iz Arhiva Srbije odneta u Beč za vreme Prvog i za vreme Drugog svetskog rata. Budući da je naša država posle Drugog svetskog rata pokrenula proces restitucije, deo opljačkane arhivske građe je vraćen, ali nažalost ona nije bila u dometu istraživača zbog nečije nesavesnosti. Među dokumentima bilo je mnogo dokumenata iz Prvog srpskog ustanka, zatim iz kasnijih decenija 19. veka, Balkanskih ratova, Prvog svetskog rata… Među njima, nešto što je fascinantno, bilo je 700 rolni mikrofilmova, sa oko blizu pola miliona stranica dokumenata o Srbiji u Prvom svetskom ratu. Posebno vredan je i album Samsona Čarnova, sa 492 fotografije iz Balkanskih ratova, koje je Arhiv Srbije objavio u okviru novoosnovane serije izdanja pod nazivom „Vizuelna istorija“.

Nastaviće se

[/restrictedarea]