Stefanović umesto Stefanovića?

piše: Dragomir Anđelković

Da li je u Srbiji, bez obzira na smenu vlasti sve ostalo u duhu narodne izreke: „Ajde Jovo, nanovo“? 

Ponovo se čuju fanatične ode  evrointegracijama, dok u vezi sa otmicom Kosova i Metohije glava i dalje dopušta da klatno polako klizi kuda Priština želi

Tek što se početkom septembra naša državna delegacija vratila, kako nam je tokom nje i odmah po njenom okončanju predstavljeno, iz uspešne posete Nemačkoj, usledio je hladan tuš. U Beograd su munjevito došli nemački parlamentarci, koji su srpskoj javnosti predočili sedam uslova Berlina za otpočinjanje pregovora o pristupu Srbije EU. Uz razne druge vidove ponižavanja Srbije, oni sadrže i zahtev da dignemo ruke od Kosova i Metohije, odnosno da se pomirimo sa otmicom tog dela naše teritorije, te vrhovnom vlašću Prištine čak i nad Srbima na severu KiM. To baca senku ako ne i na motive nove vlasti, onda bar na njenu preveliku kooperativnost prema Zapadu i privrženost EU integracijama. Ako ne uslede ozbiljni nacionalno odgovorni potezi iz Beograda (umesto otpočinjanja tihog realizovanja nemačkog ultimatuma), može da ispadne da su sve najavljene nemačke investicije deo nadoknade za KiM, a ne mogućnost za unapređenje naših spona bez obzira na razmimoilaženja oko neslaganja u vezi sa sudbinom južne srpske pokrajine, odnosno da su srpskoj javnosti predstavljene razne potencijalne „blagodeti“ saradnje sa Nemačkom pod uslovom da bude „razumna“ u vezi sa kosovskim pitanjem.

ŽUTA RETROSPEKTIVA Prethodna vlast je vodila, čak i na osnovu prvorazrednih američkih diplomatskih izvora, dokazano izdajničku politiku prepuštanja KiM albanskim klijentima onih koji su na našu zemlju izvršili agresiju 1999. godine. Tako je, da se podsetimo, plaćala za svoje dovođenje na čelo države. Uz to, na razne druge načine – od nametanja laži o našoj dominantnoj krivici za ratove devedesetih (npr. mit o Srebrenici), do „regionalnog pomirenja“ po principu da se mi Hrvatima izvinjavamo i za to što su nas klali u Jasenovcu – nipodaštavala je naše nacionalne interese. To je radila i sa moralom i tradicijom. Samo da se setimo udvaranja Briselu promovisanjem tzv. gej parada i sličnog. Da sada i ne govorimo o nakaradnoj ekonomsko-socijalnoj politici koja je većinu Srba dovela do prosjačkog štapa, umesto velikog dela naše industrije ostavila „spaljenu zemlju“, a skoro sve što i dalje vredi predala u ruke stranaca i domaćih tajkuna kojima, po pravilu, spram ličnog profita nacija i država malo znače.

[restrictedarea]

Zato je patriotski imperativ bio dati sve od sebe da krivci za ubrzano truljenje Srbije odu sa vlasti. Stoga je veliki deo srpske patriotske javnosti podržao realnu mogućnost za promenu vlasti, te, uz sve rezerve koje je prema njoj imao, dolazak nove vladajuće ekipe. No, ističe doba poštede „novih“, zbog nade da će promene dobiti dubinski karakter, te davanja vremena da to počne da se dešava. Promenili su se ljudi na vrhu, ali ubrzano počinje da bledi nada da će se celovito promeniti i štetočinska politika, odnosno oni koji na izvršnim funkcijama, od medija do bitnih državnih i kulturnih institucija, predstavljaju njene nosioce.

MODELI STABILIZACIJE VLASTI Kada dođe do „radikalnih“ promena na čelu države, novo stanje može da se učvrsti na dva načina: 1) temeljnim rezovima kako bi došlo do dubinskog diskontinuiteta u odnosu na prethodno stanje; 2) simbiozom sa delom starog režima. No, tada se pokaže da ono što je trebalo da bude „radikalni“ preokret, zapravo to nije. Do juče opozicione partije obećavale su svašta kako bi pobedile na izborima, ali pošto se to desilo nisu spremne da otpočnu „generalno čišćenje“ države (već ga samo simuliraju). Tada se nova vlast učvršćuje preuzimanjem mnogih kadrova iz stare, te prikrivenim dogovorima sa nekim njenim prvacima, umesto hrabrim smenama i nametanjem novih principa. U sofisticirano okupiranim zemljama kao što je naša, inostrani mentori isluženih kvislinških režima, obično ulažu velike napore da se promene odvijaju po poslednjem scenariju. Tada narod na neko vreme umiri svoje strasti i otupi, a mnogo toga, ako ne baš i sve, nastavi da se razvija kao i pre izbora. Sve dok mic po mic hegemonističke sile ne zaokruže ono što žele, te učvrste nametnuto stanje.

Veliki deo patriotske javnosti i dalje se nada da opisano na kraju prethodnog pasusa nije slučaj u postizbornoj Srbiji. Međutim, mnogo toga zabrinjava. I to toliko da se približava tačka „loma“, kada će – ako se nešto korenito ne desi u odnosu prema Kosovu, ali i drugim aspektima naše stvarnosti – za nju novi postati isto što su bili stari. Ponovo se čuju fanatične ode  evrointegracijama, dok se u vezi sa otmicom Kosova i Metohije glava i dalje gura u pesak, tj. dopušta da klatno polako klizi kuda Priština želi. Umesto nove kulturno-identitetske politike – koju su čelni ljudi Resornog ministarstva nagovestili, da bi se od njih pod pritiskom starih vlastodržaca, jurišnika anti-Srbije i verovatno stranih ambasada, državni vrh munjevito ogradio – sprema nam se, uz blagoslov države, nova homoseksualna fešta na ulicama Beograda. Govori se o prodaji „Telekoma“ (valjda Nemcima?), a ne o kopernikanskom preokretu u ekonomiji, koji bi doveo do okretanja sebi i pokretanja industrije, umesto da čekamo iluzorno otvaranje EU kapija i klanjamo se MMF-u. Iz ozbiljnih ruskih krugova već se čuju negodovanja da se pompezno priča o srpsko-ruskoj saradnji, a malo se, na nekim važnim poljima za koje su Rusi zainteresovani, i sada uistinu radi. Kao da se i dalje misli na Berlin i Vašington, kada se kaže Moskva.

 KOSOVSKA REPRIZA Mogao bih da se podrobnije bavim mnogim pitanjima, od pristupa novih vlasti medijima do asimetrično žutih kombinacija čiji vidljivi deo je promena na čelu „Telekoma“. Ipak, sada ću se zadržati samo na kosovskom problemu. Nastavljeno je pevanje stare (loše) kosovsko-metohijske pesme, a za šefa našeg pregovaračkog tima doveden je kadrovski anahronizam starog režima – Dejan Pavićević. Dojučerašnji bliski saradnik vrhovnog Tadićevog kosovskog pregovarača postao je Stefanović umesto Stefanovića. Sve pod naivnim izgovorom – ozbiljna smo država, pa potpuno moramo da ispoštujemo ono što je prethodna vlast prihvatila, čak ako se sa tim i ne slažemo. No, jasno je da stvari stoje drugačije.

Profesor ustavnog prava Ratko Marković, koji je u oblasti kojom se bavi prvorazredni autoritet, naglašava da nova vlast apsolutno nije ni u kakvoj obavezi da sprovodi dogovore prethodne. Državu obavezuju međunarodni ugovori, i to tek kada su potvrđeni u Narodnoj skupštini, a ne politički dogovori prethodne vlasti sračunati na to da Srbija postepeno digne ruke od Kosova i Metohije. Otuda, sa pravnog stanovišta, ni parafi koje je bivši pregovarač Borislav Stefanović stavljao na dogovore koje je uz posredovanje EU postizao sa Prištinom, ni potonje uredbe vlade – za sadašnju vlast nemaju obavezujući značaj. Prazne su priče nekih naših novih vlastodržaca da moraju da odrade ono što je otpočela prethodna vlast. Ako to budu radili i tamo gde se udara na srpske vitalne interese u vezi sa KiM, u pitanju je neki njihov račun za koji samo nalaze izgovor.

 KRAJ IGRE? Nemačka je ozbiljna država, čija reč ima presudnu ulogu u EU. Ako je ona jasno i glasno izašla sa uslovima bez kojih nema našeg nastavka kretanja putem evrointegracija – nema dileme da od toga neće odustati. Najave iz Beograda da će do otpočinjanja pregovora o pristupu Srbije EU, i pored otrežnjujućeg nemačkog hladnog tuša, ipak doći u prvoj polovini naredne godine, ukazuje ili na to da smo tokom predizborne kampanje slušali „patriotske“ laži, ili pak da vlast kupuje vreme da bi povukla neke državotvorne poteze. Međutim, primena većine onoga što je Stefanović dogovorio, predstavljalo bi stavljanje tačke na poslednju mogućnost.

Nema pregovora sa Briselom bez ispunjavanja nemačkih uslova, a oni podrazumevaju dizanje ruku od Kosova, na način za koji hrabrost nije imao ni Tadićev režim. Sa Nemcima ili bilo kojim drugim stranim faktorima moramo da igramo razne igre, pa i da im pravimo neke bolne ustupke, ali svrha toga je da nam bude bolje, a ne gore, da zaštitimo vitalne nacionalne interese (od kojih je prvi očuvanje teritorijalnog integriteta), a ne da ih opasno potkopavamo. Ako se pokaže da nova vlast ne radi tako, već na (geo)političkom, ali i drugim poljima nastavljaju po starom, onda motivi nisu nacionalni već lično-partijski.

 ODMERENA ODLUČNOST Danas kada se ruše temelji EU, besmisleno je pričati da je naša bolja budućnost prevashodno vezana za evrointegracije, te da je nužno da radi toga žrtvujemo bilo šta drugo. I da je tako, radilo bi se o neprihvatljivom modelu ponašanja. A kamoli kada svaki dan gledamo koliko je Unija usrećila Grke i mnoge druge narode podređenih država. Otuda, mnogi će imati razlog da pomisle da kao što je prošla vlast pomognuta da dođe na čelo države da bi radila u interesu američke i berlinske, a ne srpske kosovske politike – ovoj sadašnjoj je Zapad to dopustio uz njeno obećanje da državu suštinski neće skrenuti sa kursa kojim je krenula 2008. godine. Još se nadam da se neće pokazati da je tako; da nova vlast okoliši sa povlačenjem pravih poteza kako bi u pogodnom trenutku krenula u opštu ofanzivu (unutrašnju i spoljnu). Ipak, vreme za hrabre i odlučne državotvorne poteze, kao i strpljenje patriotske javnosti – ističe! Ne znači da bi prema globalnim moćnicima trebalo prkosno da se postavimo i prestanemo da pokazujemo spremnost na kooperativnost, ali nesumnjivo vlast države Srbije više ne sme da radi u njihovom umesto u svom nacionalnom interesu!

[/restrictedarea]