Skandinavija: Severni savez

Piše Zoran Milošević

Projekat koji su Skandinavci nazvali imenom „Severni savez“, ističući poseban status i politiku novog bloka, u osnovi ima ideju otpora evroatlantskim integracijama i težnju za samostalnim rešavanjem svojih problema

 

Sa napredovanjem i širenjem ekonomske krize, vlade i eksperti skandinavskih zemalja poveli su kampanju za ostvarenje projekta starog oko 60 godina – integracije država Skandinavije, tačnije uzdizanja Saveza severnih država (koji je stvoren u proleće 1952. godine) u zajedničku instituciju sa većim ovlašćenjima. Na integracionom projektu „Severni savez“ radili su najtalentovaniji političari sa Severa Evrope, koji su, potom, manje-više svi u nerazjašnjenim okolnostima, izginuli. Ideja Severnog saveza je, zapravo, otpor severa Evrope evroatlantskim integracijama i težnja sa samostalnim rešavanjem svojih problema.

U SUSRET RASPADU EVROZONE

[restrictedarea]

Ovaj projekat Skandinavci su nazvali „Severni savez“, ističući, samim tim, poseban status novog bloka, kao i novu politiku. Uticajna danska novina „Politiken“, 21. avgusta ove godine, je na naslovnoj strani najavila projekat kao alternativu Evropskoj uniji, naglasivši da se pregovori o njemu već vode, dok je nedelju dana ranije ministar spoljnih poslova Finske Erki Tuomioja izjavio „da bi (severne – prim. Z.M.) državu i njene susede trebalo pripremiti za mogući raspad evrozone i da se već priprema odgovarajući plan“.
Trebalo bi podsetiti da je znatno ranije, tačnije sredinom juna ove godine, iz skandinavskih država do javnosti doprla oštra kritika politike „Evropske centralne banke“. Ako se ovome doda da su prekinuti pregovori o ulasku Islanda u Evropsku uniju i evrozonu, sasvim je jasno da Skandinavci imaju svoj plan za izlazak iz ekonomske krize. Ono što je interesantno, a to je potvrdilo više izvora, u novom bloku status pridruženih učesnika mogu steći samo pribaltičke države i Rusija. Ovo ne iznenađuje, jer postoji plan Skandinavaca da se do kraja 2012. godine završe pregovori o stvaranju zone slobodne trgovine između Carinskog saveza (Rusija, Belorusija, Kazahstan) i Evropske asocijacije slobodne trgovine, u kojoj, uporedo sa Švajcarskom i Lihtenštajnom, učestvuju Island i Norveška.
Spomenuti opširni tekst danskog politikologa i istoričara Kristofera Bruna u „Politikenu“ se pojavio posle opsežnih priprema u Danskoj, koja kao i Švajcarska ne učestvuje u evrozoni. Avgusta ove godine, ista novina je objavila redakcijski članak u kojem se kritikuje politika Evropske unije i „Evropske centralne banke“, uz prebacivanje da se Unija i evrozona sve više potčinjavaju interesima Nemačke. Takođe se prebacuje evropskim političarima neinventivnost i političko slepilo, jer ne vide neophodnost promena. Političari, kažu Danci, moraju da se probude, zato što vremena za čekanje više nema. Većina ekonomista, ali i tržište ovo potvrđuje, kao i to da poslednjim paketom pomoći banki Unije Špancima ništa nije rešeno, te je jasno da će investitori bežati od državnih obligacija. U inostranstvu, posebno u SAD-u su odavno izgubili poverenje u nemačko liderstvo u Evropi, jer nije dalo očekivani ekonomski rezultat. Očajni Španci su konačno saznali da im uz sve to preti i društveno-politička dezintegracija, tj. podela države na više manjih državica.
Članak o Severnom savezu u uticajnom „Politikenu“ pokazuje da odgovorni političari u Evropi razmišljaju o danu posle Evropske unije i posle evra. Kako to primećuje spomenuti Brun, „severne države u globalnom kontekstu mogu izvući veću korist iz samostalnijeg Severnog saveza, nego iz opšteevropskog doma. Opšti politički i ekonomski interesi, a takođe i slična kultura i istorija mogu postati osnova za našu dalju saradnju. Pod ujedinjavajućom ‘Severnom krunom’ mogli bi socijalno, ekonomski, a takođe u vojnoj oblasti i kulturi, postati velika sila u međunarodnoj politici i ekonomiji“. Ovde bi trebalo dodati i da se u oblasti saradnje sa susedima u osvajanju Arktika kao prioritetni partneri ne spominju SAD i Kanada, već Rusija i Kina („što se tiče Arktika mogli bi zainteresovati i ‘ruskog medveda’ i ‘kineskog tigra’“).

PREISPITIVANJA  I ALTERNATIVE
Prema mišljenju skandinavskih stručnjaka članstvo severnih država u NATO i Evropskoj uniji nije dozvoljavalo stvaranje ekonomskog i vojnopolitičkog bloka Severnih država. Konstatacije da su se „nažalost“, Norveška i Danska našle NATO-u dok su Šveđani ostali neutralni, su besplodne. Šezdesetih godina prošlog veka Danskoj je predloženo da se stvori alternativa današnjoj Evropskoj uniji – severna varijanta pod nazivom „Nordek“, ali tada Finska nije bila uključena u projekat. Iskustva severnih naroda, ističu tamošnji analitičari, pokazuju da ideja o Severnom savezu ima svoje opravdanje, pre svega zbog problema koji postoje u Uniji, ali i same atlantističke politike, koja ne donosi Severnim državama mogućnost saradnje sa sve bogatijom i perspektivnijom Rusijom, već ih tera u sukob.
Što se tiče pregovora o ovom projektu, Brun naglašava da su „nedavno delegacije Saveta ministara severnih država razmatrali mogućnost ujedinjavanja. Mi težimo da rešimo pitanje resursa Grenlanda, Arktika u celini i da aktivno širimo svoju kulturu po celom svetu, kako bi privukli buduće saveznike i partnere“. Interesantno je da i Rusija sa odobravanjem gleda na ovaj projekat, ne zbog vojnopolitičkih razloga, već, prvo, što bi prelazak na plaćanje u nacionalnim valutama sa severnim državama pojeftinio robu za celih 20 odsto, što bi povećalo trgovinsku razmenu. Drugi razlog je mogućnost stvaranja zone slobodne trgovine Severne države – Carinski savez, koji bi, prema prognozama skandinavskih eksperata, omogućio da se međusobna robna razmena uveća za dva puta. U toku nedavnog rusko-norveškog biznis-foruma, direktor norveško-ruske trgovačke komore Tomas Mišelet je pojasnio: „Pregovori o zoni slobodne trgovine sa Carinskim savezom odvijaju se po konstruktivnom ključu i dogovor je moguć do kraja 2012. godine“. Treći razlog je što Rusija, za razliku od Evropske unije, ima najpovoljniji režim ribarenja u morima, što odgovara svima, a posebno Danskoj.
Analitičari Severnih država podsećaju da su najumniji političari ove regije težili upravo stvaranju ovakvog saveza, plus saradnja sa Sovjetskim Savezom, danas sa Rusijom  i Carinskim savezom. Danas ovi autori sa ponosom ističu da su od šezdesetih do osamdesetih godina prošlog veka premijeri Švedske Tage Erlander i Ulof Palme stalno obnavljali ovu ideju Severnog saveza, predlažući i SSSR-u, a što je za nas interesantno i Jugoslaviji, da se uključe u bilo kojoj varijanti. Pri tome, Ulof Palme je aktivno istupao protiv stupanja Švedske u Evropsku uniju, jer je smatrao da će ona značajno da ograniči spoljnu politiku i ekonomsku samostalnost svoje države. Ovu poziciju Švedske podržavala je i Finska.
Ulof Palme je uporno zagovarao ideju integracije Severa Evrope sa SSSR-om i Jugoslavijom, i posle odbijanja Sovjeta on je nastavio da propagira ovu ideju. Početkom marta 1986. godine Palme je planirao da ponovo razmatra ideju Severnog saveza sa rukovodstvom SSSR-a, no 28. februara, uoči posete Moskvi, švedskog premijera su ubili u Stokholmu… Zagovornik Severnog saveza bio je i Norvežanin Dag Hamaršeld – poznati ekonomista i diplomata, a od proleća 1953. godine i generalni sekretar Ujedinjenih nacija. No, on je 1961. godine na granici Konga i Zimbabvea poginuo u avionskoj nesreći, koja do današnjih dana nije istražena.

SEVERNI SAVET KAO „SEME“
Današnji Severni savet i Savet ministara severnih država su organizacije za koordinaciju saradnje između parlamenata i vlada država Severne Evrope (Danska, Island, Norveška, Finska i Švedska), kao i autonomnih teritorija  (Olandska ostrva, Grenland i Farska ostrva), i one bi trebalo da budu seme iz kojeg će nići bolje integrisani i profilisani Severni savez. Nije nevažno istaći da ova ideja trenutno ima mali institucionalni kapacitet, ali da je, na primer, dobro što od 1991. godine postoje kancelarije Severnog saveta u Estoniji, Litvaniji i Letoniji, ali i u Sankt Petersburgu u Kaljingradu. Severni savet godišnje dodeljuje četiri nagrade: za dostignuća u literaturi, muzici, zaštiti životne sredine i kinematografiji.
Prvi korak ka današnjoj saradnji Severnih država učinjen je posle Drugog svetskog rata, a zatim je 1951. godine stvoren spomenuti Severni savet. Godine 1971. bio je stvoren Savet ministara Severnih država, koji predstavlja mehanizam saradnje, ali na nivou vlada država Severne Evrope. Principi saradnje Severnog saveta i Saveta ministara Severnih država izloženi su Helsinškom dogovoru i potpisani 1962. godine, i do sada su više puta menjani.
Sve u svemu, jasno je da promene u Evropi slede. Političari koji imaju viziju i patriotski duh već sasvim hrabro stvaraju rešenja koja odgovaraju novim političkim realnostima i interesima naroda koje predstavljaju. Zato je opravdano postaviti pitanje, imaju li srpski političari mudrosti i hrabrosti da u novom (evropskom) „mešanju karata“ izvuku maksimalnu dobit za svoj narod ili će i dalje voditi računa samo o svom interesu?

[/restrictedarea]