Peter Handke i putovanja

Piše Vasa Pavković

Handke  je, sasvim svestan moći i uloge medija danas, svoj glas suprotstavio demonizaciji Srbije i srpskog naroda, ali ne po cenu olakog svrstavanja na srpsku stranu nasuprot gomile onih koji su postali njeni hronični, svakodnevni osporivači iz bezbroj razloga

„Putevi, i kada nisu kružni, jesu ponavljanje“ (Abot/Radaković: „Ponavljanje“)

1.

Handke i ponavljanja

Ponavljanje, ponavljanje… sve se više nametalo kako je napredovalo vreme od momenta kad sam  prihvatio da govorim o Peteru Handkeu, sve do dva-tri dana pre nego što je to trebalo učiniti u Bajinoj Bašti, poslednjem mestu koje Žarko Radaković pominje u knjizi „Ponavljanje“, koju je napisao sa Skotom Abotom…
Sećanje i pamćenje, koje Handke razlikuje, a prednost daje sećanju… i koje je bar što se mene tiče čvršće od pamćenja… Tako da ne znam više da li sam pisao o „Ponavljanju“ Skota Abota i Žarka Radakovića („Vreme knjige“, 1994), mada me pamćenje ne vara kad kažem da sam pisao o „Tubingenu“ Žarka Radakovića, u „Književnoj reči“ negde krajem osamdesetih…
Zbog tog ponavljanja je i nastala istoimena knjiga, kao dvostruki dnevnik Abota i Radakovića, u nekoj vrsti traganja za toponomastikom Handkeovog kretanja…
U to spadaju, pruženi telom te male recepcione istorije, i priča „Peter Handke u mračnoj komori“, koju sam objavio u knjizi „Mačje oči“ (1994) i  izrazito afirmativan (čitaj: ponesen) prikaz Handkeove knjige „Još jedanput za Tukidida“…

2.

Handke i pouke putovanja

Sa Handkeom piscem sam se ja, i moja generacija pisaca u Jugoslaviji, sreli krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih, na početku svojih književnih karijera.  Godine 1979. je u Zagrebu izašla pesnička zbirka „Živjeti bez poezije“, ali i roman „Ljevoruka žena“.  Handke pesnik, Handke romansijer, ali u to doba se o Handkeu najviše govorilo kao o dramatičaru. Njegov „Kaspar“ je s velikim uspehom igran na pozornicama kasnije nestale zemlje. Već naredne godine izašao je svojevrsni vodič nomadizma, pripovest „Kratko pismo za dugo rastajanje“. Tačno deset tabaka detekcijskog lutanja glavnog junaka po savremenoj Americi, koji se završavaju susretom sa Džonom Fordom, u blizini Los Anđelesa i krajnje neočekivanim, nekonvencionalnim razgovorom. Tada mi se ova knjiga činila proznim udžbenikom postmodernizma – i sad mi se, ponavljam – čini tako. Na samom početku devete decenije, izašla je u Beogradu prva Handkeova knjiga na srpskom – „Golmanov strah od penala“, u prevodu Drinke Gojković. Rekao bih da je već u tom trenutku i kod nas Handke uz Tomasa Bernharda bio najuticajniji pisac s nemačkog govornog područja. Godine 1982. Žarko Radaković je preveo „Užas praznine“, povest života piščeve majke. Naslov je postao metafora mnogih naših pisanja, kasnije i danas. Krajem iste decenije Žarko Radaković je sistemski počeo da prevodi Handkeove knjige i da ih prati neobičnom „aparaturom“. Tako je na recepciju Handkea delovala ne samo „Detinja povest“, roman o sazrevanju glavnog junaka uz dete, od detetovog rođenja do polaska u školu, nego i dodatak „umesto pogovora“ – „Priče detinjstva i porodičnog života“, koje je priredio Žarko Radaković, a među autorima su bili: pisci – Skot Abot, Elmar Šenkel, Maruša Krese, Mileta Prodanović, Miloš Komadina, Miodrag Vuković, Tomaž Šalamun, David Albahari i drugi, ali i likovni umetnici iz Žarku bliskog sazvežđa: Era Milivojević, Mrđan Bajić, Damjan, Julije Knifer…
Godine 1988. Radaković u Gornjem Milanovcu objavljuje prevod Handkeovog romana o umetnosti „Pouka planine Sen Viktoar“, koji se, u vidu kombinacije dnevnika i putopisa bavi dvostrukom opsednutošću – Pol Sezan je, naime, godinama opsesivno slikao istoimenu planinu i promene na njoj, a Handke je podstaknut tom usredsređenošću krenuo u putničku avanturu posete planini i predelu. Ova sasvim atipična, ilustrovana proza žanrovski je neuhvatljivo delo u kojem su silnice esejističkog i dnevničko-putopisnog prepletene u uzbudljivu analizu smisla umetnosti i umetnikovog života,  odnosno delovanja.

3.

Handke i predeli

[restrictedarea]

Nastavljajući ovu prevodilačko-editorsku avanturu, Žarko Radaković je 1990. godine preveo i u „Dečjim novinama“ objavio dramu (za čitanje) „Kroz sela“. U pogovoru knjige, ostajući dosledan Handkeovoj potrebi za promenom uporišta (pisanja) i forme („saopštavanja“), Radaković štampa i delove „Ponavljanja“, vlastite i Abotove avanture ponavljanja, kao i fotografiju koja dokumentuje put ove dvojice. Svoje „Ponavljanje“ kao knjigu ova dvojica štampaće tek četiri godine docnije. U konvulzijama ove porodične drame,  čiji je tempo ničeanska „nežna sporost“, otkrivam dvadesetinu godina kasnije i nekoliko rečenica koje ukazuju na Handkeove fantazme. Na jednom mestu čitamo: „U pravednost hoću … Sanjao sam: Video sam zemljište, oslobođeno opasnosti, nad njim plavo nebo, i mislio sam:  Spasao sam deo zemlje.  Spasao sam deo neba“ (str. 48). Nešto kasnije ponovo nailazimo na fragment koji implicitno kazuje Handkeov stav: „Vladajuće decoubice nestaju nekažnjene u tmini, a  mučki ubijene duše – nisu li duše naše dece – ostaju neosvećene. Mir je samo epizodan: živi su večno gonjeni“. U istom trenutku kod istog izdavača je objavljena i pripovest „Spori povratak kući“, gde je u okviru fikcijske proze (glavni junaci se zovu Zorger i Laufer) pisac pre svega insistirao na stilu, na klesanim dugim rečenicama, u kojima se prirodni pejzaži opisuju s veštinom koja je krasila francuski novi roman. Veza između okoliša i Zorgerovog psihološkog stanja, odnosno osećanja sveta, maestralno je realizovana. Zato na jednom mestu ovog romana čitamo:
Zorger: „I ti bi imao onda da mi nešto ispričaš.“
Laufer: „O predelu?“
Zorger: „ O predelu i o sebi“  (str. 45) . Inače, pogovor ovog romana čini intervju koji su Radaković i Handke vodili pet godina ranije u Salzburgu. Gde Handke sebe definiše kao lirskog pripovedača…
Za Petera Handkea književni stil je iznad svega. Zbog toga čitanje njegovih proza predstavlja užitak za ljude koji od književnosti traže najviše. I drugo, jednako važno: Peter Handke je pisac koji podstiče promenu u svakoj svojoj novoj, narednoj knjizi. Insistira na promenama forme, na upotrebi prave, odgovarajuće forme. Knjige o kojima sam natuknuo poneku reč to govore. Nijedna nije bez aberacije u formalnom pogledu.

4.

Handke i nejasna nada

Delo Petera Handkea je izuzetno bogato, kada se poredi s najvećim brojem pisaca iz književne tradicije, ali i sa delom savremenika. Objavio je preko 70 knjiga koje su prevedene na sve svetske jezike. Poezija, drama, proza, esejistika, ali i film… Lagano smo ulazeći u 90. godine prošlog stoleća došli i do trenutaka u kojima Handke počinje da se  bavi nama – vreme jugoslovenske krize, rata, raspada… To je išlo lagano:  preko „Juče na putu“, zapisi od novembra 1987. do jula 1990. godine  (objavio „SKZ“ 2007, prev. Zlatko Krasni), preko „Oproštaj sanjara od devete zemlje: stvarnost koja je prošla; sećanje na Sloveniju“ (1992), knjige  „Zimsko putovanje do reke Dunava, Save, Morave i Drine ili Pravda za Srbiju“ (1998), „Putovanje s dugotrajnim dejstvom“ (2001), „Pitajući u suzama: potonji zapisi dva krstarenja Jugoslavijom u ratu, marta i aprila 1999“ (2002)…
Želja za putovanjem, nomadski duh tako prisutan u Handkeovim knjigama od početka, njegova naklonost prema Jugoslaviji i žaljenje zbog njenog raspada, ali i lično osvedočavanje o sistemskom, prljavom medijskom ratu protiv Srbije koji je pratio krvava zbivanja u devedesetim, no nije zamro ni sada. Kao i na svojim književnim počecima, Peter Handke je u devedesetim bio remetilački duh, čovek koji je imao prilike, ali nije hteo, odnosno nije mogao da zatvori oči pred zbivanjima… Čitajući neke od tih knjiga video sam da on nije postao neobjektivni kritičar Zapada, ali ni subjektivni zaštitnik Srbije po svaku cenu. Handke  je, sasvim svestan moći i uloge medija danas, svoj glas suprotstavio demonizaciji Srbije i srpskog naroda, ali ne po cenu olakog svrstavanja na srpsku stranu nasuprot gomile onih koji su postali njeni hronični, svakodnevni osporivači iz bezbroj razloga. Samosvestan kao i pri komponovanju vlastitih drama ili pripovesti, odnosno romana, Peter Handke je jednodimenzionalnoj „istini“ propagande suprotstavio intelektualnu i umetničku istinu koja ima više lica i koja se pojavljuje na aktuelnoj sceni, ali „ne igra samo jedno leto“, već veruje da je pred njom i budućnost i da njena nepotkupljivost neće biti samo dokument o istini jednog čoveka, nego i svedočanstvo pisca koji je samostalan, pa rekao bih skoro po svaku cenu. Kao da poslednja rečenica iz knjige „Još jedanput za Tukidida“ ocrtava ovu situaciju:
„… uvek dok je svojim putevima išao sam, imao je pred sobom sliku budućnosti hodanja udvoje. Budućnost? Završiti pitanjem.“
Teško je i intelektualno nepošteno reći kako će se ova priča završiti. Naša je samo nada.

5.

Handke i nagrada

Počeo sam knjigom „Ponavljanje“.
Zato se vraćam poslednjoj knjizi Petera Handkea o kojoj sam pisao i taj tekst objavio u knjizi „Pogled na svet“. Osećam potrebu da u ovom trenutku, kada pisac dobija priznanje „Račansku povelju“, ponovim neke od reči prikazujući „Još jedanput za Tukidida“. Početak tog teksta glasi:
„Teško je reći kakav je istinski status Petera Handkea kod nas. On je svojim knjigama podsticao neke od bitnih domaćih prozaika – Davida Albaharija  i Žarka Radakovića, a naši izdavači su mu, verovatno vodeći računa i o komercijalnim razlozima, štampali popriličan broj ostvarenja. Ali, opet: čini se da je individualistički, usamljenički glas ovog pisca sve do nedavno bio prisan uskoj, elitnoj grupi čitalaca. Pre svega stoga što Handkeova literatura nije atraktivna, ni laka, traži mnogo čitalačkog ulaganja“. Neke od ovih rečenica mogle bi da budu blago korigovane posle petnaestak godina, ali suština je u sledećem. Govoreći o Handkeovom suprotstavljanju zapadnoj medijskoj propagandi usmerenoj protiv Srbije, zapitao sam se i: „Koliko je Handke kontrolisao degutantnu upotrebu ‘njegovog imena i dela’  i koliko je pošteno napisana knjižica, svedočanstvo o jugohaosu, ovde pošteno shvaćena i protumačena, zbilja je teško reći“.
U nedoumicama i van njih, čestitajući Peteru Handkeu zasluženu i lepu „Račansku povelju“, rekao bih, koristeći reči pesnika Volfa Vondračeka, i misleći na Handkeov  ljudski lik: „Ponovo je vaskrsnuo tip samotnjaka. To je čovek koji traga za totalnim osećajem. Usamljenik koji ima hrabrosti da očajava. Za njega je sve umetnost i sve užasna realnost…“

Tekst je u celini pročitan na dodeli „Račanske povelje“ Peteru Handkeu, oktobra  2011, u Bajinoj Bašti

[/restrictedarea]