Niklom protiv Srbije

piše: Svetislav Tijanić

Brojne svetske kompanije, uz prikrivenu podršku pojedinih nadležnih funkcionera, pokušavaju da se ušunjaju u Srbiju i započnu istraživanje i eksploataciju nikla. Hoćemo li uspeti da se odupremo ovoj potencijalnoj ekološkoj bombi?

Drugi put u poslednjih sedam godina zapadna Srbija podignuta je na uzbunu, kako bi se zaštitila od moguće ekološke katastrofe nesagledivih razmera. Svetski moćnici, jedinstvena je ocena, preko domaćih oligarha ponovo pokušavaju da iskoriste smenu vlasti u našoj zemlji i da se dokopaju koncesija za istraživanje, a zatim i eksploataciju rude nikla na području Mokre Gore. Signal je, za nevericu, stigao od dr Milana Bačevića, aktuelnog ministra prirodnih resursa, rudarstva i prostornog planiranja, koji je najavio gde bi trebalo da se odvijaju istraživanja rezervi rude nikla, što bi moglo da bude i uvod u početak njegove eksploatacije.

Nije u pitanju samo Mokra Gora koja je, sa „Šarganskom osmicom“ i Mećavnikom, trenutno najatraktivniji turistički brend Srbije, i planinom Tarom sa šumskim blagom neprocenjive vrednosti (godišnji prirast je oko 100.000 kubika), i u svetskim razmerama jedinstvenom florom i faunom. Na meti su, sve u svemu, tri lokaliteta, može se slobodno reći, od nacionalnog značaja: Vrnjačka banja, najposećenije banjsko lečilište u Srbiji, Topola, najveće vinogorje i najplodniji voćarski kraj u državi, i uz to mesto gde su kosti i bogomolje srpske dinastije Karađorđević, i na kraju Mokra Gora na padinama Tare, zajedno sa susednim Zlatiborom (najkraćim putem udaljen 20 kilometara), takođe vodećim turističkim brendom Srbije. A spominju se i Trstenik, uz Vrnjačku banju, i Aranđelovac, uz Topolu, gde su, kako je nažalost konstatovano, „istražni radovi u toku“. Za sada se ne zna ko stoji iza ove priče, izuzev što je Zlatko Radosavljević, donedavni državni sekretar u Ministarstvu rudarstva, konstatovao da je eksploatacija nikla u Mokroj Gori razvojna šansa Srbije, i da su za istraživanje tog područja zainteresovane velike svetske kompanije.

EKOLOŠKA BOMBA Ali da se vratimo onome što se događalo na području zapadne Srbije pre sedam godina, i što se događa danas. Sredinom protekle decenije, na vest o davanju koncesije i početku istraživanja u Mokroj Gori, pored građana užičkog kraja predvođenih Emirom Kusturicom, izjasnila se i SANU ocenom da bi rudnik nikla predstavljao pravu ekološku bombu ne samo za Mokru Goru, već i za Taru, susedni Zlatibor, Užice, za koje ispod tarskog i šarganskog masiva stiže voda za piće, pa i Opštinu Višegrad u Republici Srpskoj koja – zahvaljujući gradnji Andrićgrada, ličnosti nobelovca Iva Andrića i čuvenoj ćupriji Mehmed-paše Sokolovića na Drini – postaje vodeći turistički brend u Republici Srpskoj. Pod pritiskom javnosti (mediji su tada odigrali veoma značajnu, patriotsku ulogu), Ministarstvo rudarstva i energetike povuklo je rešenje o početku istraživanja, izdato domaćoj firmi „Dinara nikl“ koju je u Srbiji osnovao engleski koncern „Juropian nikl“.

Tada su javnosti predočene fotografije rudnika nikla u svetu, koje upadljivo podsećaju na motive s Meseca, jer gde se kopa nikl trava ne niče, a upozoreno je i da u krugu od 100 kilometara od mesta eksploatacije, gde se sumpornom kiselinom odvaja ruda nikla od jalovine, ljudi masovno oboljevaju od kancera. Nikl je, naime, svrstan u 1A grupu kancerogenih materija.

Od istraživanja se tada odustalo, i svi su verovali da je Mokra Gora zauvek odbranjena. Ali pokazalo se da nije. Nisu mirovali ni stranci, zainteresovani da prljave tehnologije izmeste u siromašne zemlje među koje ubrajaju i Srbiju, a nisu mirovali ni domaći tajkuni. Svestan da je vrag odneo šalu, Emir Kusturica, naš istaknuti reditelj i gradonačelnik Mećavnika u Mokroj Gori, obratio se ovih dana otvorenim pismom ministru Bačeviću, navodeći između ostalog „da luksuz kopanja nikla mogu sebi da priušte velike zemlje, žrtvujući određene teritorije, ali nikako Srbija“. Eventualno obnavljanje ideje o eksploataciji nikla u Mokroj Gori, oštro je upozorio Kusturica, ukazalo bi na odsustvo odgovornosti i na poražavajući odnos države prema prirodnoj baštini, kao što je Park prirode „Šargan-Mokra Gora“, koju je država sama zaštitila kao područje od izuzetnog nacionalnog značaja.

Kusturica je ministru Bačeviću napisao: „Potpuno razumem finansijsku krizu i ekonomski očaj i političko nasleđe što je zapalo vama i vašoj partiji, ali evo načina na koji se misli na budućnost: za ovih sedam godina cena nikla je porasla za 5.000 dolara, sa 12.000 na 17.000 po toni, i razumljivo je ponovno interesovanje za srpski nikl. Ali, ako je Srbija za sedam godina neeksploatisanja nikla zaradila 5.000 dolara po toni, koliko će zaraditi za svoja pokolenja ako nikl sačuva narednih 70 godina? To bi bio ne samo domaćinski odnos, poput onog koji seljak ima prema svojoj šumi, pa je ne seče nego čuva da obezbedi život dalekim potomcima, već bi u međuvremenu, za tih 70 godina, došlo i do tehnološkog procesa koji neće iz rude izdvajati nikl, a iz ljudskog tela zdravlje. Zato, sačekajmo potpuno sigurnu tehnologiju, na čemu će nam naši potomci biti zahvalni. U protivnom, danas će neko imati novac, neko neće imati ni novac, ni zdravlje, a potomaka, moguće, neće ni biti.“

[restrictedarea]

TURISTIČKI MAMCI Stručnjaci iz SANU svojevremeno su upozorili da bi eventualno otvaranje rudnika nikla u Mokroj Gori potpuno ugasilo život u zapadnoj Srbiji koja, na planu turizma, ostvaruje najbolje rezultate u državi. Zlatibor je godinama najposećenija srpska planina, na koju sve češće dolaze i stranci, sa preko milion noćenja godišnje. Mećavnik sa skijalištem „Iver“ na Tari, gde se već organizuju međunarodna i državna prvenstva u skijanju, poseti više od 100.000 gostiju godišnje, a toliko turista se i preveze  „Šarganskom osmicom“, jedinstvenom muzejsko-turističkom prugom uskog koloseka za čije vožnje stranci mesecima čekaju na red. Mokra Gora je od prošle godine povezana prugom uskog koloseka sa Andrićevim Višegradom, i tako je za posetioce „otkriven“ i biser srednjovekovnog srpskog graditeljstva, manastir Dobrun (vozovi na relaciji Mokra Gora – Dobrun – Višegrad saobraćaju svakog vikenda). U planu je i otvaranje „zlatnog turističkog prstena“ u okviru kojeg će pored Mokre Gore, Dobruna i Višegrada, turistima biti na raspolaganju i kanjon Drine, Perućac, Tara i Bajina Bašta.

Kada je, 1978. godine, ukinuta pruga uskog koloseka Užice – Višegrad, navodno kao nerentabilna, žene u Mokroj Gori i okolnim selima uz prugu ubradile su crne marame u znak žalosti, jer im je voz bio jedina veza sa svetom. Ta sela su namah opustela, i život je skoro zamro. Mukotrpno, zahvaljujući pre svega neverovatnom entuzijazmu pojedinaca, predvođenih Mokrogorcem Radovanom Glibetićem, pre deceniju i po osnovan je Odbor za obnovu „Šarganske osmice“, i počela je gradnja čuvene pružne trase uskog koloseka preko Šargana, gde ona na ovom planinskom masivu pravi „osmicu“ kako bi savladala ogroman uspon. I život se vratio u Mokru Goru, zabeleli su se plastenici, izbeharali voćnjaci i napunile se učionice seoske škole. Počeli su da pristižu i brojni strani turisti, a među prvima i najbrojnijima pre 13 godina bili su Japanci. Tokom snimanja svog igranog filma „Život je čudo“ baš na „Šarganskoj osmici“, koji za temu na neki način ima obnovu porušene pruge između dve države, Emir Kusturica je odlučio da svoje porodično gnezdo svije baš tu, na brdu Mećavnik u Mokroj Gori. A posle 36 godina, 22. septembra 2011, počeo je redovan saobraćaj i na pruzi Mokra Gora – Višegrad.

U sastavu „Šarganske osmice“ su i lekoviti izvori i vode jedinstvene PH vrednosti u koritu reke Kamišine, baš uz same potencijalne rudokope. Uz izvore je i crkva i železnički muzej, a sagrađena je i crkva-kapela posvećena senima ruskih ratnih zarobljenika, njih oko 200, koje je 1916. godine Austrougarska prisilila da golim rukama i oskudnim alatom kopaju tunel kroz brdo Budim na Šarganu, koji se posle izvesnog vremena obrušio i zatrpao čitavu smenu.

Konačno, mamac za turiste postao je i drveni grad-hotel Mećavnik, koji je domaćin prestižnom Međunarodnom filmskom festivalu „Kustendorf“, široko priznatoj Mokrogorskoj školi menadžmenta, najpoznatijim svetskim imenima iz reda filma, od Nikite Mihalkova nadalje, pažljivo odabiranim likovnim izložbama, koncertima i brojnim drugim sadržajima.

GRUPA ZA MORATORIJUM Sve je to, dakle, ugroženo idejom o istraživanju, a zatim i eksploataciji rude nikla. Zato je sredinom protekle sedmice na Mećavniku odlučeno da se formira grupa ili odbor, svejedno, za moratorijum u istraživanju, iskopavanju i eksploataciji rude nikla u Mokroj Gori i širom Srbije. Na čelu grupe, izvesno je, biće Emir Kusturica, dok su ostali članovi iz Topole, Aranđelovca, Vrnjačke banje, gradova i opština kojima preti isti scenario, univerzitetski profesori i ugledni pojedinci. Ipak, na dobro posećenoj konferenciji za novinare na kojoj je najavljeno osnivanje grupe, „lopta je donekle spuštena“, jer se, kako se moglo čuti, veruje da ova vlada „sigurno neće ponoviti greške svojih prethodnika“ i da „ne bi trebalo sve svaliti na leđa nove vlasti“. U svakom slučaju, dobro je što se čulo dosta toga bitnog, u stilu Kusturičine oštre izjave da je „utopija i apsolutno nedozvoljivo da neko kupi Srbiju za milijardu, dve ili tri“.

Božidar Aleksandrović, vlasnik vinarije „Aleksandrović“ iz Topole, nije krio da strahuje od onih koji bi ipak mogli da raskrčme Srbiju: „Bušotine za eksploataciju nikla trebalo bi da se rade na 72 hektara najboljih šumadijskih vinograda, i zato je veliko uznemirenje među stanovnicima sela između Topole i Aranđelovca. Ne mogu da shvatim da je moguće da se na tom terenu rade istraživanja rude, i da neko pomišlja da u budućnosti tu bude bilo kakav rudnik. Pre sedam-osam godina vinari Topole pokrenuli su inicijativu pod sloganom ‘Šumadija, srpska Toskana’. Svakom je svoje selo najlepše, ali mislim da to posebno važi za ovaj potez omeđen planinama Rudnikom, Bukuljom i Venčacem, gde se nalazi Aranđelovac i Bukovička banja. Topola i Oplenac, gde je skoncentrisana novija srpska istorija, četiri vladara sahranjena su u prelepoj crkvi na Oplencu u parku od 160 hektara, gde se proizvodi voće najvišeg kvaliteta i izvozi u Rusiju i zapadne zemlje. To je ono što je dragulj Šumadije. To je dragulj Srbije. Oplenac godišnje poseti 200 do 300 hiljada ljudi. Razvija se i vinarski turizam. Danas Topolu i Aranđelovac, Bukovičku banju i Orašac, posećuje 500 do 600 hiljada ljudi godišnje i vrlo smo blizu da u narednih nekoliko godina ta brojka pređe milion turista. Vina sa Oplenca možete da pijete i u Moskvi, i u Sankt Peterburgu, i u Čikagu i u Londonu. Jabuke, breskve i šljive iz ovog kraja možete naći na svim evropskim tržnicama. Prema tome, to je budućnost Srbije. A ovde se priča o nekoj cifri od 1,2 milijarde evra koje bi investitor uložio u rudnike nikla. Tvrdim da za pet godina na tom prostoru rodi voća, vinograda, mlečnih proizvoda i povrća u mnogo većoj vrednosti od te. To rađa svake godine, i to je ono što mi moramo da sačuvamo. Pogotovo što je malo šta ostalo na površini Srbije što u poslednjih 20 godina nije prodato, pa bi sada da prodaju i ono što je pod zemljom kako bi dokrajčili Srbiju. Moramo da je sačuvamo, da sačuvamo naše voćnjake i vinograde, naše šume, da sačuvamo Mokru Goru, Vrnjačku banju i Trstenik. Vlast mora ovo da zaustavi, pa da se mi bavimo proizvodnjom hrane, a profesor Kusturica da snima svoje filmove.“

Milan Stamatović, predsednik Opštine Čajetina, upitao je kome je palo na pamet da planira da najlepše i najnaseljenije delove Srbije – Topolu, Vrnjačku banju, Mokru Goru, Zlatibor, Taru i Zlatar – zatruje prljavom tehnologijom, i skrenuo pažnju na pustoš koju su na Zlatiboru proteklih decenija ostavili rudnici magnezita, zbog čega je Kusturica i zaključio: „Vrijedi li Srbija više od jedne milijarde? Naravno da vrijedi. Vrijedi li Srbiju upropastiti za jednu milijardu, dvije, tri ili ne znam koliko? Naravno da ne vrijedi. Srbija košta mnogo više. Kako iko u Srbiji može da pomisli da Topola, centar najljepšeg što Srbija može da ponudi i onoga sa čim Srbija može da preživi, kako neko može da pomisli da tamo kopa rudu? Nažalost, tamo su istraživanja u toku, ali da razjasnimo: dozvola nije izdata od ove vlasti, ona je izdata iz ministarstva Olivera Dulića. Zato mi sve ovo preduzimamo radi neke buduće vlasti, a evo i zadatka za potpredsednika vlade i ministra vojnog gospodina Vučića, da ispita slučaj državnog sekretara Zlatka Radosavljevića koji je dao koncesiju na Topolu i izdao licencu ‘Srbija niklu’, i da provjeri da li je on eventualno u ‘Srbija niklu’. Pošto je prestao da obavlja državnu funkciju on je prešao u bord direktora ‘Srbija nikla’. Ima li bolji uzorak lakog i brzog sticanja novca nego kada neko sa mesta gde su mu nadohvat ruke karte o istraživanjima i pravo da izdaje koncesije, ode s njima kod budućeg istraživača.  Priča o tom državnom sekretaru može da bude i kraj našeg dijaloga sa državom u ovom slučaju, a umesto otvaranja rudnika izložiću kontrapredlog: da se od Kuršumlije do Požege, video sam taj teren iz helikoptera, zasadi milion hektara voća. Pitam se zašto je taj deo Srbije potpuno zanemaren, i po kojoj logici bi ta naša najplodnija zemlja trebalo da bude pretvorena u rudnike…“

GEOLOGIJA SRPSKOG NIKLA Prof. dr Dragan Milovanović sa Rudarsko-geološkog fakulteta u Beogradu ocenjuje da ležišta rude iz koje se odvaja nikl u Mokroj Gori i susednom Vardištu u Republici Srpskoj nemaju veliku vrednost u ekonomskom smislu, što, kako je rekao, znači da bi trebalo mnogo reagenasa da bi se vadio nikl. Upravo to je i ono najopasnije, jer je  taj postupak vrlo štetan za okolinu. „Mislim da niko razuman ne bi to preduzeo, ali s obzirom na to da se na ovom području bore kompanije iz Rusije, Amerike i Evrope, a evo sada dolaze i iz Južne Amerike, sve je moguće. To su sve međunarodne kompanije i moramo da budemo pažljivi, da budemo oprezni kako bi smo zaštitili i nas i ovaj prostor“.

Prema podacima „Geosonde-IMS“, oko 52 odsto geoloških rezervi rude nikla i kobalta u Srbiji nalaze se na području Kosova i Metohije, u ležištima Čikatovo i Glavica u Dreničkom reonu. Na području Mokre Gore u zapadnoj Srbiji ima oko milijardu tona rude. Od toga bi moglo biti eksploatisano oko 300 miliona tona, što, zajedno sa rezervama veoma skupocene platine, vredi oko 7,5 milijardi dolara. Dosadašnja geološka istraživanja pokazala su prisustvo rude iz koje se dobija nikl na području Lipovca i Kolarevića kod Aranđelovca, na teritoriji Opštine Topola i na lokalitetu „Ruđince-Veluće“ na teritoriji opština Vrnjačka banja i Trstenik, u okolini Ražane, u Opštini Kosjerić i na području Opštine Ljig. Posle oštrih mokrogorskih protivljenja, koja je pre sedam godina podržala i Srpska akademija nauka i umetnosti, i povlačenja odobrenja od strane Ministarstva rudarstva i energetike Srbije o istraživanju rude nikla na tom području, nastupilo je zatišje i usledio prekid istraživanja na istražnom polju Lipovac na kojem je dozvolu do tada imala „Dinara nikl“.

Međutim, volšebno, polovinom aprila prošle godine na lokalitetu Lipovac odobreno je istraživanje „Srbiji nikl“, očito nasledniku „Dinare nikl“, i ono može da traje do 26. aprila 2014. godine. Istovremeno, „Srbija nikl“ je 11. novembra 2011. dobila pravo istraživanja na lokalitetu „Ruđinci-Veluće“ na teritorijama opština Vrnjačka banja i Trstenik, i ono važi do kraja ove godine. Hoće li se ta istraživanja nastaviti ili zaustaviti posle ovih najnovijih reakcija javnosti, videćemo, ali je sasvim izvesno da će se ovaj jedinstveni front za odbranu Srbije vrlo brzo proširiti na čitavu državu, ali i na dijasporu.

[/restrictedarea]