Biće skoro propast sveta

Piše: Milovan Danojlić

Ovo,  veselo-mračno predskazanje, dao nam je, sedamdesetih godina prošlog veka, Aleksandar Petrović. Svet se, prilično iznakažen, ipak održao, dok je poznati reditelj, očajan zbog društvenih prilika i pogođen porodičnim gubitkom, vratio sva tri državna priznanja (Sedmojulsku, Oktobarsku i Nagradu AVNOJ-a), da potom,  ne napunivši šezdeset petu godinu, umre. Crno proročanstvo njegovog ciganskog orkestra, koje nismo uzimali preozbiljno, danas u horu ponavljaju političke vođe, praćene glasovima ekonomista,  vojnih stručnjaka i astrologa. Astrolozi su predvideli  i datum katastrofe: 21.12.2012. Tolika koncentracija  dve osnovne brojke  dovoljna je opomena za praznoverne i sugestibilne.

*

          Vekovi, ponekad, samim svojim tokom, upadaju u opasne brojčane zamke. Možemo zamisliti kako su se osećali  sujeverni ljudi uoči 6. juna 666. I Apokalipsa Svetog Jovana Bogoslova  puna je tajanstvenih brojki. Trinaesta glava završava  se mističnim versetima:

17. Da niko ne može ni kupiti ni prodati, osim ako ima žig, ili ime   

                          zvijeri, ili broj imena njezina;

 

18. Ovdje je mudrost. Ko ima um neka izračuna broj zvijeri: jer

                          je broj čovjekov i broj njezin  šest stotina i šezdeset i šest.

 

Moj prijatelj Mihailo „Era“, vodoinstalater, donedavno je imao mobilni telefon  sa tri šestice zaredom. Neko  mu ga je ukrao i on je, čini mi se, lopovu bio zahvalan.

[restrictedarea]

*

          Kod Mišela Nostradamusa (1503-1566), sastavljača zbornika proročanstava „Stoleća“, ima mnogo dvosmislenosti, od leksike do sintakse. Za period od 1999. do 2026. on je dao  ovakvu prognozu:

L’antechrist trois  bien tost annichilez,

Vingt et sept ans sang durera la guerre;

                   Les heretiques morts, captifs exilez,

                   Sang corps humain  eau rougie grelez terre,

 

što se dade ovako prepevati:

Antihrista Trećeg dolazi razdoblje,

                   Dva’est sedam leta rat će da se vodi:

                   Pokolj jeretika  i prognano roblje,

                   Glib, grȁd, leš do leša u krvavoj vodi.

 

Na nama je da utvrdimo ko je Antihrist, ko su jeretici, ko prognano roblje. Inače, dosadašnji razvoj događaja predstavljen je prilično verno. Dalji tok povesti zavisiće od toga da li će Usrećiteljica Čovečanstva, predvođena dobitnikom Nobelove nagrade za mir, udariti na Iran. Ako se drzne na to, svi će  se zalivi, od Persijskog  do Sueckog, i Gibraltara, ispuniti krvlju.

*

          Po prirodi sam optimista, bolje reći, ne volim da zamišljam  kobne ishode, a znam: ono što je najgore  ima najbolje izglede da se ostvari. Nijedno mi se lepo očekivanje, u  poslednja četvrt veka, nije ispunilo. Kad me  je, sredinom  sedamdesetih, Ežen Jonesko upitao šta će biti sa Jugoslavijom posle Titove smrti, odgovorio sam, pun samopouzdanja: „Ništa neće biti! Znate, Jugosloveni su se  u Drugom svetskom ratu  toliko isklali da su, za stotinu godina unapred, potrošili energiju zla.“

Bilo je prijatno prolećno predvečerje, sedeli smo u salonu piščevog stana  na Monparnasu. Jonesko je klimao glavom, svidelo mu se  moje tumačenje, ali se  videlo da ga ne prihvata. Poznavao je Balkan bolje od mene.

Umro je 1994, kad i  Aleksandar Petrović, u jeku krvavog raspleta naše drame.

*

          Sad, kad se setim  onog popodneva, hvata me stid, ne toliko  zbog pogrešne političke  procene, koliko zbog  jedne nesmotrenosti  koja je pokvarila raspoloženje mog i inače melanholičnog  domaćina. Njegova supruga,  mila i sitna žena, ponudi nas pićem, kako je red. „Jeste li za nešto žestoko ili osvežavajuće?“ Bio sam  u jednoj od  povremenih apstinentskih faza; one kod mene ne traju duže od tri-četiri  sedmice, ali se zato odlikuju idejnom nepopustljivošću. „Ne pijem alkohol“, izbacih, kao iz topa. (Tek sam bio započeo s uzdržavanjem, pa sam se strogo držao zaveta). Rekavši to, primetih senku rastuženosti na licu velikog komediografa. Nadao se, očigledno, da će s gostom popiti čašu viskija, što mu je brižna i odana supruga,  kad god je  mogla, uskraćivala. Koliko se on  sneveselio, toliko se ona obradovala, pa nas, brže-bolje, posluži  odličnim sokom od šumskih bobica.

Lošu procenu budućnosti jugoslovenske države odavno sam sebi oprostio, a zbog nepromišljenog  učešća u suzbijanju piščevog alkoholizma i danas se kajem.

*

          Mudri ljudi su strahovali od najgoreg, a ja sam sudio idući za željama koje se  ne obaziru na stvarnost. U jesen  1991. obreh se u Sarajevu. Sanja, rođena Sarajka, uveravala me je da će Bosna ubrzo eksplodirati. To mi je izgledalo neverovatno. Na rastanku, obećah joj da ću se, kroz koji mesec, doseliti u glavni  grad BiH. Bila je u drugom stanju, smerao sam da zajedno podižemo dete. Srećom, bila je vidovitija od mene; njen je oprez izoštravao novi život koji je nosila u sebi. Ugrabila je jedan od poslednjih aviona za Beograd, da u Parizu   otpočnemo zajednički život.

*

          Do poslednjeg časa sam odbacivao pomisao da će doći do bombardovanja  Srbije. To ne može biti, vikao sam, kao da ću drekom nadjačati očigledne pripreme za agresiju. Napad na zemlju  koja ničim ne ugrožava najjaču silu planete ličio mi je na smak sveta. Pa, ono i jeste bio kraj jednog sveta, prekid  toka stvari zasnovanog na  poštovanju međunarodnog  prava. Ukinuta je važnost  mnogih ugovora, svečanih povelja i konvencija. Otvorena je nova era, obeležena uništavanjem Iraka, Afganistana, Libije i, sada, Sirije. Nastupila je vladavina jedne jedine svetske sile, i trajaće sve dok grobar svetskog poretka sam sebe ne svali u ponor.

*

          Nisam se, očito, proslavio svojim predviđanjima. Zlo sveta je nadjačalo moju moć anticipacije, dovelo u  sumnju moju inteligenciju, moju sposobnost razumevanja i prihvatanja stvarnosti. Nek mu bude… Uprkos svemu, nisam odustao od ubeđenja da je život neuništiv, i da o njegovom kraju ne odlučuje čovek. Da je zavisilo od nekih ljudi, životu bi se odavno zatro svaki trag na zemlji. Bilo je pokušaja da se priredi smak sveta, i još će ih biti, bez konačnog i nepopravljivog rezultata. Propadanje života je večiti proces, ali je večno i obnavljanje njegove svete klice.

Kuga, kolera, glad i ratna stanja,

                             Rak, Sida, cunami, krave goropadne

                             – Zalud! Svet propada od svoga postanja,

                             I nikad konačno da propadne!

 

*

          Sadašnja svetska kriza (privredna, politička, finansijska, društvena, duhovna) svojevrsna je proba smaka sveta, Apokalipsa u malom. Krize, kao stanja strukturalnog poremećaja u određenim oblastima  i delatnostima, ne donose, neizbežno, smrtan ishod. One obeležavaju tačku preloma, ocrtavaju prekretnicu, iza koje nastaje slom ili preporod. A mi, danas, ne verujemo u preporod. Zašto? Zato što je liberalni kapitalizam previše uveren u nezamenljivost svog modela da bi išta, u svom poretku vrednosti, u načinu poslovanja, pristao da promeni. Pet je godina kako tapka u mestu, očekujući da se mašinerija sama od sebe otkoči i nastavi po starom. Radije će crći u mukama, i naterati čitave narode na crkavanje, nego što će se odreći blagodati konkurencije i divota slobodnog tržišta.

*

          Slom, predviđen za predvečerje katoličkog Božića, verovatno će izostati. Planeta će odahnuti. Ne zbog razrešenja  koje će joj, u traženju izlaza iz Krize, ponuditi mudri državnici, nego zato što će se život, ponovo, nastaviti. Nije isključeno da će vlastodršci takav ishod pripisati sebi u zaslugu.