Ljiljana Smajlović: Srpski kronizam

Jeste li čuli za kronizam? To je engleska reč sa grčkim korenom (chronios, dugog trajanja) koja u političkom vokabularu označava to kada političari poveravaju važne javne funkcije političkim prijateljima i njihovim supružnicima i štićenicima. Ili, u srpskom slučaju, gimnazijskim drugovima, a otuda i kovanice “burazerski” ili “pajtaški” kapitalizam, pod kojim se podrazumeva sistem u kom uspeh u poslu zavisi od bliskosti poslovnih ljudi i državnih službenika.

Vikipedija kao primer kronizma u Americi navodi slučaj Roberta Meknamare, kog je Džon Kenedi imenovao za ministra vojnog iako za taj položaj nije imao nikakve kvalifikacije, baš kao ni za prethodno mu ponuđeni položaj ministra finansija. Rezultati Meknamarinog rada su dobro poznati: čovek je ostao zapamćen kao “arhitekta” katastrofalnog američkog rata u Vijetnamu.

Kronizam je dobra osmatračnica za aferu “Politika”, koja upravo potresa srpsku političku scenu. Ove smo nedelje saznali da su nas Demokratska stranka i njen tajkun Miroslav Bogićević pre dva meseca drsko lagali kada su tvrdili da nemaju nikakve veze sa tajanstvenom prodajom beogradske “Politike”.

Bogićević je vlasnik “Farmakoma” i jedan od onih poslovnih ljudi sa vezama u vrhu političke vlasti, čiji su se prihodi i dobit za vreme te vlasti višestruko uvećali. Pre dva meseca tvrdio je da “uopšte ne zna odakle nekom ideja” da ga pominje u kontekstu vesti da je fantomska firma iz Moskve, koju su njegovi službenici u januaru sa 250 evra osnovali, kupila udeo nemačkog VAC-a (u visini od pedeset odsto vlasništva) nad kompanijom “Politika novine i magazini”. U istom je dahu, doduše, tvrdio da mu podmeću samo zato što je “lep i pametan”, pa je možda podsvesno i tada želeo da nam da do znanja da (ni o “Politici”) ne govori istinu.

Prema rečima Aleksandra Vučića, Bogićević sada tvrdi da ga je Demokratska stranka “naterala” da kupi “Politiku”. To može da bude tačno, a i ne mora, no svakako je jasno da je Demokratska stranka lagala kada je pre dva meseca tvrdila da nema pojma ko stoji iza misterioznog kupca “Politike”, odnosno moskovske “Ist media grupe”.

Spisak onih koji ne govore istinu o “Politici”, a dobri su prijatelji bivše vlasti, malo je duži. Tako dojučerašnja predsednica Upravnog odbora “Politike” AD (majke firme “Politika novine i magazini”) i zastupnica državnog kapitala u najstarijem listu na Balkanu, Sonja Liht, tvrdi da “o prodaji udela VAC-a u Politici zna koliko i drugi građani Srbije”, iako je operacija preuzimanja VAC-ovog udela počela još u januaru ove godine, kada je VAC ustupio svoja potraživanja od “Politike” (u vrednosti od 12 miliona evra) još jednoj tajanstvenoj, ovog puta kiparskoj firmi.

Sve je ovo bilo moguće zato što se gospođa Liht, čiji je posao bio da se stara o državnoj imovini u “Politici”, pravila da nema pojma o tome ko kome šta prodaje, iako je uredno, u ime “Politike” AD, primila VAC-ovu ponudu na osnovu prava preče kupovine. To pravo ušlo je u ugovor o prodaji pedeset odsto “Politike” VAC-u, jer se na taj način država, još u vreme Zorana Đinđića, osigurala da može da utiče na sudbinu lista koji predstavlja važnu srpsku nacionalnu instituciju, ukoliko VAC jednog dana poželi da proda svoj udeo. Pošto je zastupnik državnog kapitala pustio da u tišini istekne rok za odgovor na ponudu po pravu preče kupovine, VAC je mogao da proda list kome je hteo. Sve je, dabome, ostalo u krugu “kronija”, male grupe izabranih prijatelja DS-a i Borisa Tadića koji su imali uvid u privilegovane poslovne informacije.

I polovina “Politike” je tako završila u rukama Miroslava Bogićevića, uspešnog biznismena, koji je pre pet i više godina neuspešno pokušao da kupi NIN, a sada krije svoje vlasništvo u malom političkom časopisu koji se dve godine prodaje na beogradskim kioscima pod nazivom “Novi magazin” i koji se nominalno nalazi u vlasništvu bivše predsednice Nezavisnog udruženja novinara Srbije Nadežde Gaće. Eufemistički rečeno, Demokratska stranka nema razloga da bude nezadovoljna uređivačkom politikom ovog glasila.

Valjda je sada jasnije zašto nema političke korupcije bez “kronija”, dobrih pajtaša ljudi na vlasti koji će izigravati nezavisne intelektualce i tobož štititi javni interes dok pomažu malu kliku na vlasti. Ta vrsta korupcije se još naziva i “institucionalnom”, jer se razlikuje od mita i drugih oblika sticanja lične koristi. Takva korupcija podriva poverenje građana u ustanove sistema.

Ali ako u upravne odbore važnih javnih ustanova postavljate ljude od poverenja, koji će favorizovati samo jednu političku partiju, a ne javni interes, onda vam je korupcija zapravo i bila glavni cilj. Celu godinu pre prodaje “Politike” vlast je zamajavala čitavu malu četu novinara i drugih poslenika javne reči pravljenjem medijske strategije za Srbiju po meri Evropske unije. U toj medijskoj strategiji pisalo je da je transparentnost vlasništva jedan od glavnih ciljeva reforme medijskog sistema, a taj nam cilj izmiče ravno deset godina. Naravno da nam izmiče, kada se država danju izjašnjava za transparentnost, a po noći intenzivno radi da sakrije i vlasništvo medija i svoje otiske prstiju na ugovorima ofšor i drugih, fantomskih kompanija kojim se stiču udeo i uticaj nad medijima.

Ne radi se tu samo o tome da Sonja Liht nije radila ono što je propovedala, kad je reč o dobrom upravljanju i evropskim standardima. Radi se o tome da Srbija nema šanse u borbi protiv korupcije sve dok nema slobodne medije, nezavisne izvore i raznolike glasove na javnoj sceni. I tako sve ukrug.

A poslednja linija odbrane te tobož proevropske i demokratske vlasti, i njoj bliskih novinara, danas glasi da ne vide u čemu je tu krivično delo! Sve je to, naravno, bilo moguće i zato što su na to žmureli i Brisel i zapadni ambasadori, pa i eksperti koji su pisali medijske strategije.

Nova vlast u Srbiji tvrdi da će se sada sve promeniti nabolje. Ne smemo im verovati na reč. Ali jedno je sigurno, ako ne budu umeli bolje od ovih, ako samo nameste svoje “kronije”, onda su samo hteli da nastave sa pljačkom.

Izvor: http://www.nezavisne.com