„Bitef“ 2012: Izlet u zapadnoevropsku istinu

Piše Raško V. Jovanović

I ove godine u primeni stava da Evropa nema alternativu program, sagledan po broju predstava, u znaku je dominacije predstava pozorišnih ansambala iz zemalja Evropske unije

Ove godine program „Bitefa“ objavljen je u poslednji čas, samo nekoliko dana pre početka festivala. Nije objavljen ni festivalski katalog, što se dosad štampao u vidu reprezentativne publikacije koja sadrži opširnije podatke o svim predstavama u glavnom programu, kao i o priredbama u okviru pratećih manifestacija. Izostala je i propagandna kampanja i prodaja ulaznica unapred, jer se nije znalo koja će sredstva biti odobrena, pa tako ni koje je predstave mogućno uvrstiti u festivalski glavni program. Zbog pomanjkanja sredstava usled ekonomske krize čitav program je smanjen i sveden na ukupno 12 predstava, od kojih šest dolaze iz zemalja članica Evropske unije, jedna iz SAD-a, tri iz Srbije i dve iz Hrvatske. U glavni program svrstan je i jedan autorski performans u vidu javnog obraćanja autora, koji u suštini pripada pratećim manifestacijama. Kao i obično nije izostao programski moto „Bitefa“ koji ove godine čine samo tri reči: Izlet u istinu. Nema sumnje da tako kratak i uopšten moto može, ali i ne mora da određuje  suštinu programske orijentacije, budući da je dovoljno širok i sveobuhvatan čak i ako se ograniči uobičajenim nadnaslovom koji svakako predstavlja izvesno ograničenje – Nove pozorišne tendencije. Ostaje nam da vidimo šta će ovogodišnja programska ponuda predstaviti kao istinu današnjice, makar i u vidu jedanaestodnevnog izleta, koliko festival traje.
Selektori festivala, Jovan Ćirilov i Anja Suša ostali su dosledni: i ove godine u primeni stava da Evropa nema alternativu, te program, sagledan po broju predstava, kako smo na samom početku naveli, u znaku je dominacije predstava pozorišnih ansambala iz zemalja Evropske unije, preciznije rečeno pet predstava dolazi iz zapadnoevropskih zemalja, a jedna iz Slovenije. Znači, imaćemo prilike da tragamo za istinom iz zapadnoevropske vizure! Kao uspeh selektori ističu dolazak jednog američkog pozorišnog ansambla iz Oklahome. Od pozorišta sa istoka Evrope nema nijednog, a o ansamblima sa drugih kontinenata da i ne govorimo, jer su oni odavno van selektorskog interesovanja. Selektori ne odustaju ni od predstavljanja pozorišta iz regiona, te su stoga doveli dve predstave jednog zagrebačkog pozorišta – „Teatra & TD“, od kojih je jedna već prikazivana na „Sterijinom pozorju“ – „Mrzim  istinu“ Olivera Frljića. Ako je suditi prema onome što se moglo čuti na konferencijama za novinare i u izjavama jednog selektora, izgleda da je  i predstava iz Slovenije dovedena prevashodno iz želje da se prikaže region. Iz Srbije su odabrani beogradsko „Narodno pozorište“ sa predstavom Šekspirovog „Henrija VI“, valjda i zato što je prikazana u londonskom „Glob-teatru“, zatim plesna grupa „Stanica“ iz Beograda i pozorište „Kostolanji Deže“ iz Subotice. Kada se program ovogodišnjeg „Bitefa“ promotri u celini, ne može se reći da je posebno  atraktivan, niti naročito ekskluzivan. Ako se smanjeni broj predstava pravda nedovoljnim sredstvima usled opšte ekonomske krize, što se ne može poricati, smatramo da su ipak postojale izvesne mogućnosti da se angažuju i neke predstave iz istočnoevropskih zemalja, ako ne i sa Dalekog istoka.

[restrictedarea]

HARMONIJA LJUDSKE EGZISTENCIJE
Prvoga festivalskoga dana nastupio je italijanski pozorišni ansambl iz Ćezene predstavom „Pastorov crni veo“ prema tekstu i u režiji Romea Kastelučija, koji je istovremeno scenograf i kostimograf. On je pre predstave kraćim govorom pozdravio publiku i otvorio festival. Kasteluči se za ovaj komad inspirisao ciklusom slika koje je Mark Rotko naslikao za poznati njujorški restoran „The four Seasons“, sa prkosnom namerom da buržoaskoj uglednoj publici u restoranu presednu ručkovi i večere, da joj se zgadi što pojedu i popiju. Odustavši od takve namere, on je odustao i od ispunjavanja ugovora sa vlasnikom restorana, te je slike zadržao kod sebe. Takođe, pored Rotkoevog ciklusa slika, prema vlastitom kazivanju, Kasteluči je predstavu zasnovao i na Helderlinovoj poemi „Empedokleova smrt“, što istovremeno donosi uticaj nemačkog pesnika i grčkog filozofa. Dakle, svoju predstavu Kasteluči stvara na stapanju ideja, vizija i razmišljanja slikara Marka Rotkoa i pesnika Helderlina, uprkos nesumnjivoj činjenici da su ovi umetnici, inače različitih shvatanja, međusobno vrlo udaljeni. Autor ove predstave, nastale u koprodukciji sa „Bitefom“, kao i više drugih evropskih festivala i uglednih pozorišta, a već  prikazane ove godine na Pozorišnom festivalu u Avinjonu, ipak je uveren da se Rotkoe i Helderlin mogu povezati i da mogu imati mnogo zajedničkih stvari. Prema Kastelučijevom mišljenju postoji jaka veza između „Pastorovog crnog vela“ i slogana ovogodišnjeg „Bitefa“ – „Izlet u istinu“. Kako ističe Kasteluči, „nije stvar u tome da se pronađe istina, već u tom putu ka istini, u nalaženju istine, to je jako važno i zanimljivo. Putovanje, izlet ka istini je materija kojom se bave ovi umetnici – a to je za Helderlina pisanje. U pitanju je jedan paradoks. Nije toliko bitno upoznati pravu stvarnost, nego je važna borba sa samim sobom.“  Umetnici ne daju odgovore o istini, oni postavljaju pitanje i tragaju za odgovorom. Istina je obično prekrivena, zapravo sakrivena nekim velom i o tome Kasteluči govori u svom delu. Taj veo upravo je umetnost.
Kasteluči, inače, umetnik privržen sredstvima neverbalnog teatra, gradio je predstavu „Pastorov crni veo“ dobrim delom postupivši suprotno. Naime, središnji (i najduži!) deo predstave, u suštini je verbalni teatar. Na scenski jednoličan način u tom delu predstave Kasteluči prikazuje Helderlina i scenu iz „Empedoklove smrti“, u kojoj se pored Empedokla pojavljuju još i Pausanije, Kritija, Pantea i drugi. Čitav prizor izvodi se uz primenu eksperimentalnog kombinovanja živo izgovorenih reči i rečenica sa snimljenim i elektronski reprodukovanim govornim pasažima. Dabome da takve i druge zvučne kombinacije, koje više pripadaju eksperimentalnoj radiofoniji, pri scenskom  plasiranju teksta, negativno deluju na njegovu percepciju u gledalištu i mogu zbunjivati gledaoce, baš ko što ne vidimo istinski razlog za dodeljivanje svih uloga – samo glumicama. S druge strane,  glumačke kretnje i gestikulacija su  dosledno rešavani, uz insistiranje na jednostavnosti, te je glumačka igra izgledala prilično svedena i delovala skoro minimalistički, nasuprot uvodnom i finalnom delu predstave, koji su bili ispunjeni jakim zvučnim efektima i jarkim vizualnim rešenjima. Sve to se nije uklapalo u skladnu celinu, tako da je „Pastorov crni veo“ kao predstava  u potrazi za istinom plenila prvenstveno spektaklom načinjenim savremenim tehničkim sredstvima u neverbalnim delovima, koji će, kao u kakvom snu ili u nekakvoj čudnoj fantaziji, gledaocu ipak predočiti da posle haotičnog meteža nastupa harmonija opšte, pa i ljudske egzistencije. Možemo Romeu Kastelučiju samo biti zahvalni zbog tako optimističkog uverenja.

MONOTONIJA I BIZARNOST
Druga predstava izvedena na „Bitefu“ u suštini je jedan pop-mjuzikl formiran po obrascu tzv. verbatim teatra, što će reći pozorišta dokumenta. Naime, pozorišni ansambl iz Oklahome (Njujork, SAD) prikazao je tri i po časa dugu predstavu „Život i vremena – epizoda 1“, nastalu prema zamisli i u režiji Pavola Liske i Keli Kuper, a na osnovu snimka telefonskog razgovora Kristin Voral, inače jedne od članice ansambla. Čitav mjuzikl „Život i vremena“ proistekao je iz doslovnog transkripta, preko šesnaest časova snimljenih zapisa kao libreta, nastalog kao odgovor na jedno pitanje upućeno prijatelju: „Možeš li da mi ispričaš svoj život?“ Kako jedan od autora kaže, kada su počeli da koriste snimke razgovora bili su više zainteresovani ne za ono šta ljudi govore, već kako govore. To se moglo odmah uočiti na ovoj predstavi: u samom tekstu ima brojnih navođenja često i nebitnih pojedinosti i banalnih događaja, tako da su brojni pasaži nezanimljivi i monotoni; ima, ponekad, mnoštva nepotrebnih reči i ponavljanja, takođe ima više pokušaja da se postigne duhovitost u priči no što ima uistinu duhovitosti, da i ne govorimo o tome ima li traga nekog dubljeg razmišljanja i analize pojedinih postupaka u životu. Muzika, zapravo pesme i igre, ponavljaju se i bez obzira na prisustvo akcenata groteske i elemente samoironije u izrazu, uprkos evidentnoj uvežbanosti i angažmanu izvođača nisu mogli obezbediti prevazilaženje monotonije i utiska bizarnosti. Zato se moramo upitati gde su i šta su ovde noviteti što se pozorišnog izraza tiče, budući da se  verbatim teatar već više godina neguje i praktikuje i kod nas, a u svetu još i ranije.

IZMEĐU TRGOVINE I GLUME
„Velika i neverovatna istorija trgovine“ naslov je predstave autora teksta i reditelja Žoela Pomera, u izvođenju kompanije „Luj Bruijar“ iz Pariza. Bez ikakvih rezervi trebalo bi odmah naglasiti da se radi o promišljenom odličnom izvođenju isto tako dobrog teksta, koji uspostavlja paralelizam između trgovine i glume. I za trgovinu, kako ukazuje autor, budući da je reč o zanimanju  zasnovanom na odnosu sa drugima, potrebna je određena tehnika, koja iziskuje potrebu da se stvori autentičnost. Taj problem dobro poznaju glumci, za prodavce može postati prokletstvo, jer oni, za razliku od glumaca, koji lako pronalaze granicu između pozorišne scene i stvarnog života, prodavci mogu da se izgube kao u nekom lavirintu, jer njihov posao može stvoriti  zbrku u duši, naročito kada dođu u pitanje čvrsta moralna načela. Upravo u situaciji razrešavanja takvog problema naći će se protagonisti drame Žoela Pomera i mi smo gledali niz scena u kojima se u stvari prikazuje sjaj i beda umeća trgovine ili, da parafraziramo Alfreda de Vinjija, robovanje i veličina trgovačkoga poziva,  odnosno u pravoj svetlosti  sagledava se  „druga strana medalje“ kada je u pitanju trgovina. Žoel Pomer u okviru skromne scenografije Erika Sojea sa tek nekoliko elemenata dekora koji su se svaki put drukčije raspoređivali prilikom promene scena, uz nešto prigušenu, ali efektno dizajniranu scensku rasvetu scenografa i Renoa Fukea,   ostvario je jednostavnu i decentno sazdanu predstavu čiji su prizori sve vreme plenili pažnju gledalaca. Van sumnje u tome je prvenstveno bila zaslužna petočlana glumačka ekipa, koja je preciznom igrom, majstorstvom, konverzacijom i spontanošću scenski oživela ličnosti ove zanimljive drame. Erik Forter, Lidovik Molijer, Erve Blan, Žan-Klod Peren i Patrik Beb glumili su veoma prirodno, gotovo uvek ležerno i sa  savršenom ubedljivošću otkrivali zamke i laži koji prate trgovački poziv, a tako i sveopštu egzistenciju. Za mnoge ova predstava bila je pravi početak festivala.

ZAGREBČANI MRZE ISTINU
Zagrebački „Teatar &TD“ najpre je izveo autobiografsku predstavu Olivera Frljića „Mrzim  istinu“. Na tu predstavu, u kojoj Frljić pokušava da rekonstruiše vlastite mlade dane, svojevremeno smo se osvrnuli („Pečat“, br. 221). Selektori su verovatno zbog same teme (i naslova!) odabrali ovu predstavu, koja je prikazana na ovogodišnjem „Sterijinom pozorju“ i na festivalu „Petar Kočić“ u Banja Luci.
Druga predstava ovog zagrebačkog teatra, izvedena u ambijentu napuštene zgrade konfekcije „Beko“, bila je „Nosferatu“ u režiji Saše Božića, koja nije ništa drugo do jedan niz scenskih diptiha o konstituciji izvođača i korišćenja njegovog tela kao oruđa scenskoga izraza. Polazište predstave je roman savremenog američkoga pisca Dona de Lila „Umetnost tela“, kao i ciklus filmova o Nosferatu. Božićev eksperiment na decentan način nastavlja istraživanje i kreaciju hibridnih formi koje idu izvan granica i plesnih predstava. Zato nam se čini da je ovoj predstavi pre bilo mesto na programu beogradskog „Festivala igre“, a ne „Bitefa“. Sva je prilika da se ova predstava našla na programu „Bitefa“ samo radi popune termina i proširenja „regionalne selekcije“, od koje bi valjalo odustati ili je pak izdvojiti u poseban program.  Ima još takvih stavki u glavnom programu. Pored ostalih to je i predstava „Vežba iz koreografije pažnje ‘Tačka bez povratka’“ Dalije Aćin.
Proširivanje glavnog  programa „Bitefa“ produkcijama koje svakako pripadaju „Festivalu igre“ ili pak „Festivalu koreografskih minijatura“ čini nam se krajnje izlišnim, jer s obzirom na to da je protekle sezone bilo malo dramskih premijera, naša publika je prvenstveno zainteresovana za predstave prema velikim književnim delima uprkos svim mogućnim u suštini apsurdnim nastojanjima za „oslobođenje“ teatra od književnosti. Završnica „Bitefa“, tokom koje bi trebalo da se izvedu predstave „Krvave svadbe“ Federika Garsija Lorke i „Deca sunca“ Maksima Gorkog, svakako izaziva posebno interesovanje.

[/restrictedarea]