Ustani Beograde, Hrvatska te zove, zove

Piše Miodrag Zarković

Snaga hrvatskog lobija u zvaničnim i nezvaničnim centrima moći i uticaja u Srbiji prečesto je dolazila do izražaja u 21. veku

 

Kao jedan od vodećih publicističkih skorojevića najnovije, „Anđelina Džoli“ generacije – „znanje je nepotreban teret“, mogao bi da glasi moto ove sorte javnih delatnika – Jovo Bakić nije mogao da odoli novoj rundi rasprava o odnosima Srbije i Hrvatske, koju je pokrenula bezumna izjava hrvatskog sveštenika Stjepana Razuma da je Jasenovac ništa više nego „srpski mit“. Bakić je, u svojoj redovnoj kolumni za „Politiku“, naslovljenoj „Rat etnosećanja“, pokušao da se nadobudno „izdigne“ iznad cele situacije, i da očita lekciju i jednima i drugima i trećima (bosanski muslimani) povodom toga što uživaju u „samoviktimizaciji“, tj. preuveličavanju sopstvenih žrtava, čime prizivaju nove.
Srbima je, u tom smislu, na teret stavio ponovo Jasenovac, optužujući nas da smo istorijski utvrđene podatke o 100.000 stradalih – poziva se, inače, na veoma sumnjiva istraživanja Srbina Bogoljuba Kočovića i Hrvata Vladimira Žerjavića – prepumpali pet i više puta.
Ako je i od Jova Vunderkinda Bakića, previše je, jer ovako se poigravati sa nezapamćenim stradanjem iz Drugog svetskog rata upravo je prizivanje novih srpskih žrtava. Bakić, međutim, nije nikakav izuzetak. Naprotiv, odnosi Beograda i Zagreba u poslednjih sto godina opterećeni su neshvatljivom količinom srpskih poteza, što iz redova zvaničnika, a što iz vajne društvene vrhuške kojoj se i Bakić trudi da pripada, koji su kao ishod imali isključivo štetu po Srbiju, te posledičnu korist po Hrvatsku, inače nikada očišćenu od fašizma i ustaštva.
Ovo što sledi je podsećanje na neke od najdrastičnijih primera iz bliže prošlosti, u raznim oblastima društvenog delovanja, na kojima bi Zagreb morao da zahvali Beogradu – samo kada bi stigao, od silnog truda da na svaku snishodljivost iz Srbije istog časa uzvrati novim i novim uvredama, pretnjama, izazivanjima i otvoreno neprijateljskim postupcima.

[restrictedarea]

Pop i rok muzika
Ni umetnički bezvrednije, ni društveno štetnije pojave, nije bilo, niti će biti od hrvatske pop-rok muzike. Gledajući unazad, neko bi čak mogao da zaključi da je upravo „glazba“ ta koja je narušila krhki nacionalni konsenzus među Srbima, uspostavljen ranih devedesetih sa izbijanjem građanskog rata na prostorima umiruće SFRJ. Na tadašnjem crnom tržištu, nabujalom usled sankcija, ali i po diskotekama i noćnim klubovima srpskih gradova, pa i mnogim radio-stanicama, hrvatske pop i rok grupe bile su nadmoćne, i to istovremeno dok su u samoj Hrvatskoj mnogi od tih „umjetnika“ bili neposredno uključeni ili u borbe protiv srpskog naroda, ili u ratnu propagandu Tuđmanovog režima. Verovatno najveći hit bila je pesma „Tek je 12 sati“, zagrebačkog „I Ti benda“, koja se sredinom devedesetih godinama vrtela i po nekoliko puta za veče po svim posećenijim beogradskim diskotekama – tutnjajući ovdašnjom muzičkom scenom, ova pesma poobarala je i minimalne barijere nacionalnog ponosa koje su se do nje još držale, pa je tako čak i za vreme „Oluje“, dok su hrvatski avioni bombardovali kilometarske kolone izbeglica, po ovdašnjim kafićima treštala hrvatska pop muzika.
Posle Petog oktobra, hrvatski muzičari nagrnuli su da i uživo pustoše srpsko tržište. Dvorane su punili i pune „Magazin“, Džiboni, „Hladno pivo“, „Psihomodopop“, Arsen Dedić (mada se kleo da neće), odnedavno Tereza Kesovija… Nekima od njih, začudo, to nije bila nikakva prepreka da istovremeno potpisuju peticiju protiv koncerta Svetlane Ražnatović u Zagrebu. Pošto je najavljeno da će u Beogradu uskoro gostovati i po nacionalizmu poznato „Prljavo kazalište“, od poznatijih hrvatskih muzičara još samo Oliver Dragojević, Mišo Kovač i Marko Perković Tompson izbegavaju dolazak u Srbiju: prva dvojica se zariču da se neće predomisliti, dok treći peva o tome kako će jednog dana ipak preći Drinu, ali sa nožem u rukama.

Diplomatija
Straobalne razmere štete nanete našoj državi u odnosima sa Hrvatskom, u diplomatskom smislu najbolje se ogledaju u nedelovanju. Kao da nema te diplomatske uvrede ili čak otvorenog neprijateljstva – poput priznavanja „nezavisnog Kosova“ – koji bi srpske spoljnopolitičke zvaničnike naveli da barem preispitaju, ako ne i sasvim preinače, držanje prema Zagrebu.
Jedan od najbolnijih skorašnjih primera vezan je za decembar 2009. godine, odnosno raspravu pokrenutu pred Međunarodnim sudom pravde na predlog Srbije, a na temu kosmetske „nezavisnosti“. Hrvatska je, nimalo iznenađujuće, bila među 14 država koje su stale na stranu Hašima Tačija, a nastup hrvatske predstavnice jednoglasno je ocenjen kao naglašeno ostrašćen.
Ako je i bila ostrašćena protiv Srbije – a nekako je lako poverovati u to kada god je reč o hrvatskim kadrovima – logično je zapitati se zašto pa i ne bi bila, s obzirom na to da ni zvanični, ni nezvanični Beograd prosto ne mare za sankcionisanje hrvatskih kadrova koji istupaju protiv Srbije.

Povlačenje tužbi
Pravnički tim u kojem je punopravno, pa i vrlo poletno, učestvovao i Ivo Josipović, podneo je 1999. godine u ime Hrvatske tužbu protiv Srbije za genocid, pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu. Punih devet godina kasnije MSP se proglasio nadležnim u tom sporu, što je navelo čak i tadašnju srpsku „diplomatiju na steroidima“ da uzvrati protivtužbom, u koju je uključen i Drugi svetski rat, sa sve Jasenovcem i ostalim srpskim stratištima širom NDH. Nezvanično se pričalo da je dokumentaciona građa za srpsku tužbu bila toliko obimna, da je kamionima prevožena do Haga. Elem, do tada narastajuća euforija u Hrvatskoj, čija se javnost uljuljkivala izvesnom pobedom u sporu nad Srbijom, naglo je počela da splašnjava, toliko da se, takođe nezvanično, počelo govoriti da je Zagreb spreman da predloži uzajamno povlačenje tužbi, te vansudsko poravnanje. A, ko je zvanično prvi predložio povlačenje? Pa naravno, Boris Tadić, tada predsednik Srbije! Majstor je izjavu o obostranom povlačenju tužbi dao čak i pre nego što su nepotvrđeni kamioni stigli do Haga.
Sa ustaškim genocidom u celom slučaju, najbolji mogući rasplet za Hrvatsku bilo bi baš uzajamno odustajanje. Ako se još izbore i za nagodbu, bolje po njih, jer i po „Vikiliksu“ možemo da vidimo koliko su srpski kadrovi „motivisani“ i „odlučni“ u nezvaničnim inicijativama u korist Srbije. Sa naše strane, međutim, to je nedopustiv ishod, baš zbog genocida u NDH, koji ne sme biti predmet nikakvih vansudskih nagodbi, a pogotovo sada, kada je najzad dospeo do suda.
U ovom trenutku, povlačenje ipak još nije dogovoreno.

Istrage protiv srpskih novinara
Uoči rata u Hrvatskoj, zagrebački „Slobodni tjednik“, nedeljni tabloid astronomskog tiraža od bezmalo 200.000 primeraka, nije priznavao granice u svom ustaškom divljanju. Objavljivao je, na primer, spiskove Srba po većim hrvatskim gradovima, koje je žigosao kao izdajnike i teroriste. Na spiskovima su se često nalazili oficiri JNA, od kojih su neki i ubijeni pošto bi im se ime pojavilo u „Tjedniku“, kao i novinari dopisnici srpskih medija: zato je čak i Radoje Arsenić, čuveni dopisnik „Politike“ iz Zagreba, imao brojnih problema, o kojima je iscrpno izveštavao (i on i porodica bili su izloženi najstravičnijim pretnjama).
Današnjih dana, beogradsko Tužilaštvo za ratne zločine uopšte ne haje za ovaj mračni primer profesionalnog sunovrata, već godinama unazad uporno „istražuje“ isključivo srpske navodne „ratnohuškače“, o kojima pak nikako da pronađe opipljive dokaze da su nekome zaista i naudili, ali ih svejedno blati i kleveće kako stigne. Ono, osnivač „Slobodnog tjednika“ Marinko Božić odavno nije među živima, ali imaju Hrvati još primera smrtonosnog novinarstva. Jedno ime – Denis Latin – naročito zlokobno odzvanja, zbog sećanja na to kada je upravo ovaj TV „autor“, danas navodno uzoran voditelj, 1991. godine u kameru čitao spiskove nepodobnih Srba iz Siska, a ti ljudi kasnije nestajali ili pronalaženi usmrćeni. Ni Latinom se ne bavi Bruno Vekarić, portparol beogradskog Tužilaštva za ratne zločine i nezvanični vođa višegodišnje istrage protiv srpskih ratnih izveštača. Ni nagovestio nije bilo kakvu nameru da se pozabavi medijskim zločinima u okruženju, ali zato po srpskim glasilima stvara atmosferu terora, redovno sejući tihe ili glasnije pretnje ovdašnjim novinarima. Kao da je Vekariću, daleko bilo, više na srcu zaštita hrvatskih interesa, nego dostizanje pravde ili, pu-pu, zaštita srpskih nacionalnih interesa.

Televizijski program
Jedna od posledica prethodne stavke, jeste i naglašena kroatofilija srpskih TV stanica u poslednjih 12 godina: postojala je ona odvajkada, a nezdravi pritisci Tužilaštva za ratne zločine i ostalih „drugosrbijanskih“ jurišnika samo su je pojačali (pohvalite li povremeno Aleksandra Stankovića, recimo, radar Bruna Vekarića neće vas ni primetiti). Nikome nikada, tako, nije zasmetalo to što srpski kablovski operateri prenose program „HRT“-a, iako „HRT“ na dnevnoj bazi ispoljava mržnju prema Srbima i Srbiji (primera radi, prenosili su čak i Tompsonove koncerte, što je slučaj za koji ovde naprosto ne postoji ništa ni blizu pandana).
Dolazak poznatog kroatofila Aleksandra Tijanića na čelo nacionalne televizije, dodatno je osilio „RTS“-ove zaljubljenike u „Lijepu njihovu“. Kako i ne bi, kada je Tijanić 2004. godine, već u svojstvu direktora „RTS“-a, gostovao pomenutom Stankoviću u „Nedjeljom u 2“ i tamo, na „HRT“-u, ne trepnuvši izjavio da to što avgusta 1995. niko od Srba nije ostao da položi život u odbrani Kninske tvrđave dokazuje da Srbi nikada nisu zaista prihvatili „Miloševićevu politiku“. Višeslojna u nacionalnoj zlonamernosti, ova izjava savršeno odslikava uređivačku politiku „RTS“-a za Tijanićevog vakta (nanovo potvrđenu nedavnom informacijom da Javni servis već tri godine u bunkeru drži dokumentarac Danka Vasovića o stradanju Srba u Jasenovcu). S njom su razumljivije i ranije, samostalne emisije Nataše Miljković, obavezno „obogaćene“ prilozima o Hrvatskoj i tamošnjim prilikama, što je običaj koji se kasnije preneo i na mnoge druge „RTS“-ove emisije, pa i na „Dnevnik“.
Poslednjih nekoliko godina, televizijska kroatofilija u Srbiji odmetnula se i na stranu zagrebačkih TV serija, repriziranih i po više puta, uprkos mizernoj kakvoći. Rekorder je verovatno serija „Ljubav u zaleđu“, od koje je na „B92“ više puta bio ponovljen samo „Seks i grad“, inače jednako štetan.

Sportska takmičenja
Mada je pretežno „testosteronsko“ okruženje, samim tim pogodno za snažnija, pa i rodoljubivija osećanja, ni srpski sport nije imun na neobjašnjivu naklonost ka svemu što dolazi iz Hrvatske, iako o uzvratnom odnosu nema ni govora. Začeci ovakve neravnoteže bili su vidljivi još devedesetih, u doba kada su sve neposredne sportske veze između Srbije i Hrvatske bile u prekidu, ali kada su mnogobrojni srpski i hrvatski sportisti nastupali u istim klubovima: setićemo se da je, na primer, srpska sportska štampa redovno i naširoko izveštavala o navodno idiličnom prijateljstvu Predraga Mijatovića i Davora Šukera, dok su obojica igrali za madridski „Real“, dok su hrvatska glasila toj temi jedva pridavala ikakav značaj.
U novom veku, a sa najezdom kadrova Demokratske stranke u sportske saveze i klubove, naklonost ka Hrvatskoj ozvaničena je ulaskom u ustanove. Tako je, posle skandaloznog finala Evropskog prvenstva za vaterpoliste u Kranju 2003. i nezaboravne pobede Srbije i Crne Gore nad Hrvatskom, te nezapamćenog divljanja hrvatskih huligana, upravo naš Vaterpolo savez tražio od evropske federacije da ne kažnjava hrvatsku reprezentaciju! Za ovaj primer, verovatno jedinstven u savremenom sportu, priča se da je ideja velikog vaterpolo zaljubljenika, tadašnjeg ministra odbrane Borisa Tadića.
Poseban tekst zasluživao bi osvrt na samoubistvo srpske košarke, počinjeno neshvatljivim pristankom na Jadransku ligu i odricanjem od domaćeg takmičenja. Taj zločin prema nacionalnom sportu jednostavno nema premca.

Privreda i tržište
Pošto su silom, milom ili podmićivanjem uspostavili izuzetno razgranatu trgovačku mrežu širom Srbije, hrvatski privredni subjekti već godinama zatrpavaju srpsko tržište svojim proizvodima. Pri tom, najdeblji kraj kao da izvlače srpska preduzeća, koja se iz ko zna kakvih razloga sve češće povlače pred najezdom proizvoda iz „Lijepe njihove“. Zastrašujući primer ovog običaja jeste tržište flaširanih voda, na kojem su hrvatske marke postigle vidljivu nadmoć, uprkos bogatim prirodnim resursima kojima raspolaže Srbija, kao i prilično razvijenim srpskim prerađivačima vode.
(I još na sve to, kada je Đorđe Vukadinović u jednoj od svojih skorašnjih kolumni napisao da je u centru Beograda maltene nemoguće kupiti srpsku flaširanu vodu, dok hrvatske iskaču na svakom koraku, bio je besprizorno vređan po beogradskim proustaškim sajtovima, poput „E-novina“).
Suvišno je i podsećati da srpska privreda nije ni delićem zastupljena u Hrvatskoj, čemu se redovno ispreči i hrvatski državni mehanizam, i tamošnje društvo ogrezlo u antisrpskoj histeriji.
U poslednje vreme, ovdašnji hrvatski lobi lakta se u korist razvoja hrvatskog turizma, što je privredna grana koja Hrvatskoj ipak predstavlja „hleb nasušni“. Zato su postali nezaobilazni TV prilozi ili novinski tekstovi u kojima se beskonačno hvali Jadransko primorje, čak i plaže poput Zrća, napravljene preko koncentracionih logora za Srbe iz Drugog svetskog rata. Kao što je „Pečat“ već pisao, autori ovih priloga i tekstova uobičajeno su nagrađivani višednevnim aranžmanima po hrvatskim turističkim centrima, što bi možda nalagalo kakvu temeljnu istragu na temu podmićivanja i korupcije u medijima.

Kulturna scena
Leto 2012. bremenito je „kulturnim“ dešavanjima koji mogu imati dalekosežne i vrlo pogubne posledice po Srbiju i srpsko društvo, ali zato nude raznorazne blagodeti hrvatskoj kulturi i/ili politici. U ta dešavanja neminovno spada i pozorišna predstava „Zoran Đinđić“ zagrebačkog provokatora Olivera Frljića, premijerno izvedena u „Ateljeu 212“, a osmišljena oko sveprisutnog koncepta iskonske srpske krivice i potrebe za samoponištavajućim pokajanjem. Koliko je ta predstava nacionalno uvredljiva, pokazalo je i to što su se zbog nje sa Upravom pozorišta sukobili glumci (slovima: glumci!), koji su odbili da igraju u tom zlokobnom projektu.
Imali smo, takođe, i ceo mesec posvećen Miroslavu Krleži, piscu ozbiljno cenjenom i poštovanom još samo u Srbiji (čak ni u Zagrebu nije postojalo interesovanje za štampanje njegovih „Marginalija“, sve dok beogradski „Službeni glasnik“ nije uskočio spasonosnom ponudom, kako je pojasnio Milo Lompar u svojoj knjizi „Duh samoporicanja“, inače krcatoj sličnim, neshvatljivim primerima).
Filmska delatnost daje još sumorniju sliku, naročito sa poslednjim filmom Gorana Paskaljevića „Kad svane dan“, očigledno namenjenim prikrivanju i krivotvorenju istorijske činjenice da je logor „Staro sajmište“ pripadao teritoriji NDH. Ne bi li što više ljudi videlo tu bruku, Paskaljevićev film je izabran za zvaničnog srpskog kandidata za „Oskara“.
Kroatofilija u srpskoj kinematografiji, pri tom, nije od juče. Setimo se filma „Mi nismo anđeli“ i izbeglištva glavnog junaka na Lastovu, u vreme kada je to već uveliko bila druga, neprijateljska država.

Štampani mediji
Novembra 2008. godine Prvi opštinski sud u Beogradu osudio je dnevni list „Glas javnosti“ i njegovog negdašnjeg glavnog urednika Ivana Čorbića, zbog poziva na bojkot hrvatskog prodajnog lanca „Idea“, objavljenog dve i po godine ranije. Poziv je, inače, bio temeljno obrazložen i skorijim i ranijim srpsko-hrvatskim prilikama, što će reći da je bio jasan u tome da nema ništa protiv samog lanca, već da bojkot shvata kao vid borbe za privrednu i tržišnu ravnopravnost u odnosima dve države. Svejedno, sud je po tužbi fantomske „Inicijative mladih za ljudska prava“ presudio da je tu bila reč o „govoru mržnje“ i kaznio „Glas“ i Čorbića.
Nimalo nije čudo što pitanje legitimiteta, legaliteta i moralne opravdanosti ovolikog prisustva hrvatske privrede u Srbiji nikada više nije postavljano u ovdašnjoj štampi. Dok se tema reciprociteta u samoj štampi nikada nije ni postavljala, pa tako hrvatski ženski nedeljnik „Gloria“ (bez j – prim. M.Z.) sasvim slobodno izdaje srpsko izdanje u Beogradu, dok srpska štampa ne može ni da priviri na tržište Hrvatske.

[/restrictedarea]