Ideološki zagađeno sećanje Filipa Davida

Piše Željko Simić

Oni koji su plaćeni da demitologizuju srpsku nacionalnu svest, da je obeskorene i narod kao siroče uvedu u uniformisani svet savremene zapadnjačke anticivilizacije, istovremeno mitologizuju svoje stratageme, koje su ulančili na hipnotišuće-ezoterijskim, negativnim aksiomima: „te devedesete“, „taj srpski nacionalizam“, „taj Ćosićev nacionalistički šinjel“, „oh, taj pravoslavni klerikalizam“…

 

U raspravu povodom posrednog prevrednovanja književnog dela Danila Kiša, koja je najpre tinjala, potom se nepodsticajno rasplamsavala na rubovima stručne javnosti, da bi svoj paroksizam dosegnula minule nedelje, nezgrapno je ukoračio književnik Filip David, iznoseći na talasima Radio-programa „Slobodne Evrope“ svoje stare, bezbroj puta prežvakavane, bajate stavove prepune opštih mesta i sentimentalnosti o novoj (staroj) aferi, ali i bestijalne laži iz dogmatskog arsenala reprezentanata „druge Srbije“. Te komesarski intonirane sudove, veštački uobličene u formu patetične odbrane lika i dela pisca „Peščanika“, u tekst pod nebuloznim i kontradiktornim naslovom „Zloupotreba imena kritičara nacionalizma“ (?!) pretočila je novinarka Branka Mihajlović, ostavljajući čitaoce u traumatičnoj nedoumici da li Kišovo ime izruguju navodni kritičari nacionalizma ili autori tobožnje desničarske orijentacije.

GOVOR ZAGAĐEN IDEOLOGIJOM

[restrictedarea]

Naime, književna grupa „Proza na putu“ već drugu godinu raspisuje konkurs za književnu nagradu „Poziv na putovanje“, čiji je cilj – po naumu pisaca okupljenih oko jedne zajedničke ideje – da se afirmiše savremena proza u najboljem duhu saveta koji je
imaginarnom mladom piscu uputio Danilo Kiš: „Čuvaj se da svoj govor ne zagadiš jezikom ideologija!“ Voljom Mirjane Miočinović, koja je po piščevom testamentu jedina ovlašćena da vodi brigu o njegovoj zaostavštini, namera pisaca koje predvodi Vladimir Kecmanović osujećena je, tako da se očekivalo smirivanje strasti i odustajanje od uličnog diskursa koji je učesnike nepovratno vodio u područje palanačkog skandala i prizemnog, politikantskog nadgornjavanja. Činilo se da će i Kecmanovićeva čista, plemenita estetička konfesija u kojoj je bezazorno priznao da je odlučio da se bavi pisanjem pošto je pročitao „Grobnicu za Borisa Davidoviča“, kao i priznanje da mu je najbliži vanknjiževni Kišov stav da ustaje od stola kada mu neko kaže da Staljinovi i Hitlerovi logori nisu isto, odlučujuće doprineti obuzdavanju daljih jalovih sporenja i srozavanju rasprave na izvanumetničke pretpostavke.
To bi se najverovatnije i dogodilo da se oni koji jarosno kritikuju zagovornike „teorije zavere“ nisu latili upravo instrumenata zavereničke političke tehnologije, u čemu, kao po pravilu, prednjači preglasni, ali lucidnošću manjkavi književnik Filip David, koji grotesknim policijskim istražnim metodama „otkriva“ da je pomenutoj grupi pisaca bliska nacionalistička ideologija Dobrice Ćosića! Bez ikakve potkrepe u iskustveno proverljivim argumentima, David nadalje učiteljski dozlaboga dosadno prepričava Kišove teorijske stavove o totalitarnoj prirodi nacionalizma, ponavlja da u njemu ovaj pisac otkriva ideologiju kiča i banalnosti, ali se pri tom uopšte ne trudeći  da barem nekim sofizmom, nekim imaginativnim obrtom dovede u korelaciju ovako artikulisani ideološki formativ sa Ćosićevim svagdašnjim demokratskim nastojanjima, što nikoga ne čudi: danas je dovoljno podičiti se udarcem svog kopita u Ćosićevo debelo meso u
nekoj lokalnoj birtiji, da bi se dobili aplauzi sa galerije mondijalističkih moćnika i, saobrazno tome, obezbedio (ne)odgovarajući uticaj u spolja dizajniranom javnom mnjenju autoritarno zavisne današnje Srbije. Oni koji su plaćeni da demitologizuju srpsku nacionalnu svest, da je obeskorene i narod kao siroče uvedu u uniformisani svet savremene zapadnjačke anticivilizacije, istovremeno mitologizuju svoje stratageme, koje su ulančili na hipnotišuće-ezoterijskim, negativnim aksiomima: „te devedesete“, „taj srpski nacionalizam“, „taj Ćosićev nacionalistički šinjel“, „oh, taj pravoslavni klerikalizam“… sve mit do mita, uz visokoparno pozivanje na Sartrovog Žila, koji je porodična nula i čija je jedina osobina da ume da prebledi na pomen jedne jedine teme: Engleza!
Kao da se od Kišove ere, u kojoj je on oštroumno zapažao tamne strane i levog, i desnog ideološkog ekstremizma, i u umetnosti darovito transponovao, u međuvremenu u naš život nije uselio jedan drugačiji, preobraženi, potuljeni, naoko blagorodniji totalitarizam koji ljude ubija selektivno, ali ljudske duše jednako sistematično, planirano i nepokolebljivo, što je taj isti Ćosić naslutio i nadahnuto umetnički detektovao u svojoj (nepročitanoj) „Bajci“! Za tu otrežnjujuću antiutopiju David i njemu slični nisu ni čuli, a kamoli da su je čitali, rukovođeni samo instinktom ostrašnjenih „političkih životinja“ koje bi da zatru svaku Drugost. Što je najgore, ovakvi Kišovi „prijatelji“ i „sledbenici“ bacaju senku na pisca „Enciklopedije mrtvih“, koji zasigurno sebe nije želeo da petrificira kao mislioca, a još manje da od svojih autopoetičkih uvida sačini kanonizovani sholastički bedeker za razumevanje i upotrebu egzistencije! Tek ga oni, siroti, nisu razumeli jer ga s nekim pojačanim čitalačkim marom nisu ni čitali, već su  njegove autoironične opaske pretvarali u isprazne vojničke pokliče! To niko ne čini poletnije i infantilnije od Filipa Davida! „Bojim se fraza“, piše Kiš u „Gorkom talogu iskustva“ („BIGZ“, „SKZ“, „Narodna knjiga“, Beograd, 1990, str. 251). „Tako, još uvek kruži fanatizam doktrine. Kruži, bez sumnje, među starim pobornicima militantima, vezanim za sopstvenu istoriju, ali i u srednjoj generaciji, među onima koji se drže korena sopstvene doktrine i koji ne žele da priznaju promenu“ (isto, str. 247).

IZMIŠLJANJA I LAŽI
Da bi svoj solilokvij, koji se može i čitati, učinio još efektnijim po opisanim neomitološkim ideološkim obrascima, Filip David nije mogao, a da ne izvabi nešto „iz tih devedesetih“, ne mareći što pribegava „političkom predviđanju prošlosti“, što naprosto izmišlja, što laže auditorijum kako bi svoj odijum prema protagonistima „nacionalističkog režima“ učinio još ubojitijim i sugestivnijim: „Ja se sećam, još u vreme Miloševića, da je ministar kulture Željko Simić objavio veliki tekst pod naslovom ‘Danilo Kiš nije vaš, nego naš! Dakle, stalno neko pokušava da prisvoji Danila Kiša, kao da to može.’ Razume se da ja takav tekst nikada nisam objavio, niti sam tako banalno mogao da sročim jedan tobožnji naum, koji je povrh svega meni naručen sa samog vrha vlasti, jer, naravno, ‘tih devedesetih’ priglupi nacionalnosti mogli su opštiti samo
budalaštinama i direktivama (uzgred, ja sam sa svojih dvadeset godina prikupio sve Kišove tekstove iz njegovih ranih godina i objavio ih u zborniku ‘Kiš u dijaspori’, razume se, bez ikakvih ideoloških ili političkih nauma).“ Elem, Filip David se „ne seća“, jer je u vlasti optimizma sećanja, po kojem bi on, po principu wishfull thinking-a, želeo da sam ja objavio takvu stupidariju koja, na njegovu nesreću, pripada njemu, a ne meni. Ja sam 2000. dao intervju „NIN“-u, koji je najavljen na naslovnoj strani pod nazivom „Lice kulturne čaršije“, a u kojem, nažalost, proročanski precizno opisujem današnji tribalizam protagonista ideje „druge Srbije“. Kiša pominjem, ali u ironijskom kontekstu, kako bih ukazao na prokletstvo naših deoba, našeg mentalitetskog dualizma, naše raspolućene duhovnosti! Još je grđe ukoliko je taj intervju David čitao, a razumeo u ključu „primitivne ozbiljnosti“, kako je savremenog, tehnološki zavisnog čoveka opisao Levi-Stros u svojoj glasovitoj „Divljoj misli“. Deluje neverovatno da Kišovo delo baštine oni koji ne znaju da je Fransoa Rable stvorio nekoliko neologizama koji su se zapatili u francuskom i drugim jezicima, ali da je jedna od njegovih reči zaboravljena i da je to za žaljenje. Ta reč je – agelaste: potiče iz grčkog i označava čoveka koji se ne smeje, koji ne oseća humor. Rable, koga je Kiš smatrao večnim piscem, mrzeo je agelaste, plašio ih se. U tom intervjuu, kojeg se David „ne seća“, ja sam rekao da sam svojevremeno sa setom čitao žučna negodovanja i eruptivni bes francuskih novolevičara povodom čuvenog susreta Arona i Sartra na stepenicima Jelisejskih polja, u jeku užarene kampanje u korist „ljudi sa lađa“. Njihovo rukovanje bilo je povod žestokih protesta i nastanka termina „Sartron“, koji je imao izrazito podsmešljiv prizvuk jer je trebalo da označi kraj intelektualnog radikalizma, u kojem mi i danas živimo. Imao sam jednu ambiciju koja je bila krajnje utopistička: da barem na duhovnom planu ublažim raskolničke mržnje, napetosti i iracionalne netrpeljivosti – najteže endemske bolesti naših naravi i naše kulture. Koliko je Francuzima bio izlišan, toliko je nama naš imaginarni „Sartron“ nasušno potreban, kao i vreme kada će velikani našeg duha jedan drugom, makar i bez publike, bez aplauza, pružiti ruku u znak istinskog poštovanja građanskog reda, tolerancije, međusobnog uvažavanja i doživljajnog razumevanja Drugosti.

ČARŠIJSKI PARAZITI
Bio sam, naravno, naivan, ali ipak dalekovid u pogledu bliske budućnosti stanja u našoj kulturi, čiji kvalitet određuje Filip David i njemu slični, parazitirajući na Kišovom truplu, dakle – čaršija. Pa ta ista čaršija tako je precizno interesno isparcelisala stvaralački prostor da kultura pre podseća na minsko polje nego na područje slobodne ljudske avanture. Čik se drznite da na bilo kojem planu, uz mnogo dobre volje, uz obilje čvrstih argumenata i bez ikakvih „zadnjih namera“, uzdrmate ustanovljeni poredak, sankcionisani „sistem ponašanja“ i nepisanu hijerarhijsku lestvicu „pravih“ ličnosti i vrednosti iz bilo koje oblasti kulturnog života?! Završili biste ili u nekom sarkofagu kao „zabludeli putnik ustakljenih očiju“ ili, u najboljem slučaju, kao čuvar Bogorodičine crkve. Još ako ste pri tom daroviti, odmah pređite ulicu, jer na toj strani za vas mesta ne može biti. Jer, odista, „nema veće zavisti od one koju izaziva milost dara“.
Na ovom mestu, to David ne zna jer se „ne seća“, ja uvodim Kiša, jer insistiram na tome da su podele tako oštre da vi ne smete, ako se počem bavite (i) politikom, ni pomisliti da prizovete, primera radi, kakvu Kišovu misao ili njegovu metaforu. Ne, ni za živu glavu. „Kiš je naš, nije Vaš!“, rekao sam tada. Pri tom se uopšte ne zna ko su to „oni“, a ko smo to „mi“! Bitna je demarkaciona linija! Nećete ga vi, majci, koristiti, „svojatati“, kad smo ga mi „proglasili merom svih stvari u kulturi“! Umesto da budu ozareni što se krug posvećenika – ne diletanata – jednog velikog i nepristupačnog dela lagano širi, sve do takvih razmera  koje će taj lirski poetski opus učiniti opštim dobrom, njegovi siroti „sledbenici“ se ponašaju kao carinici bez uniforme. Nije daleko dan kada će Filip David prodavati Kišove knjige uz ličnu, biometrijsku kartu i uvid u porodični ideološki rodoslov! Šta bi rekao Kiš, a šta Rable?
Odveć je banalno, patetično i sentimentalno srceparajuće tvrditi da je pisac „Ranih jada“ potkraj sedamdesetih napustio zemlju zbog ideologije nacionalizma devedesetih: ne samo zbog zdravog razuma, već zbog njegovog iskrenog priznanja: „Moram da preciziram da nisam disident i da nisam bio prisiljen da to budem! Zbog toga, takođe, što nisam hteo da ovaj elemenat utiče na sud koji se u zapadnim zemljama formuliše o mom književnom delu, onako kako moje knjige postepeno bivaju prevođene. Postoji nešto drugo, postoje drugi razlozi“, veli Kiš, nigde ni u potonjim razmišljanjima ne pominjući nekakvo proterivanje ili nekakvu represiju nad sobom. „Ovo moje deljenje između Beograda i Pariza možda je više posledica moje lične poteškoće da se ustalim na jednom mestu. Za Pariz me, ipak, vežu jezička i kulturna interesovanja.
A u Parizu, zacelo više nego u Beogradu, osećam se blizu izvorima evropske kulture. Ali u Beogradu su, nesumnjivo, pušteni moji koreni (isto, str. 246-247).“
Eto, barem ga pročitajte, ako već ne možete da ga razumete.
Da bih ja vas bolje razumeo, uzimam u šake Dobričinu „Bajku“: vi ste je nastanili, a da to i ne znate.

[/restrictedarea]