Drinka Radovanović: Poslednji kamijevski čovek

Piše Željko Simić

Svom umetničkom Panteonu vajarka Drinka Radovanović je ovih dana tiho pridodala i portret uglednog austrijskog pisca, mislioca i humaniste Petera Handkea

 

Ako je barem delimično obistinjujuća – a epohalni događaji mu pružaju bezostatnu potporu za takve predikcije – Liotarova proročanski prodorna misao da će u ovom veku knjiga nestati jer čitanje traži suviše vremena, a uspeh je dobitak na vremenu, ako je tačna procena da će čak i čitalačka radoznalost iščiliti kao što na vetru nestaje lice sačinjeno od peska, jedna od retkih koja nema razloga za strepnju u pogledu sudbine svog ovozemaljskog poslanja i Božjeg pozvanja jeste naša vajarka Drinka Radovanović, darovita sledbenica velikog Matije Vukovića: čak i ukoliko se ljudska bića, u smislu koje čoveku pridaje
prošlovekovna metafizika subjektivnosti, nađu u procesu postajanja neljudskim, čak i u zloslutnom slučaju da neljudsko nastani sve ono što je imanentno do sada shvaćenom čovečanstvu i civilizaciji koju je iznedrio, izviriše iz neke tmuše poslednji kamijevski čovek koji će, samo pažljivo posmatrajući Drinkine „bronzane knjige“, lako razabrati smisao i značenje ljudske moralnosti, i snagu i logosnu uzvišenost čovekovog oduhovljenog Uma u surovim impostacijama Istorije i njenim obezljuđenim mahnitanjima.
Odakle Drinka Radovanović crpi svoj stvaralački entuzijazam i potrebu da svim umetničkim sredstvima odbrani svoj plemeniti konzervativizam i prividno realistički prosede pred pustopašnom ružnoćom instalacijskog postmodernizma, koji je nasumičnu improvizaciju i trivijalnu dosetljivost uzdigao na rang opšteobavezujućeg uzora i poetičkog aksioma? Šta je održava u stanju kontinuirane budnosti i opreza da joj ne promakne neka ličnost od dara
i moralnog integriteta, koju je stihija savremenosti nepravedno bacila
na obodne granice javnog delovanja, na margine društvenih pulsacija, sa kojih se radijacija njihove senzibilne, ma kako apartne ili odbojne, duhovne personalnosti neće osetiti u meri koja je neophodna da se prehrani njihova posebna esencija? Šta je podstiče da istrajava u donkihotovskim naporima da svojim raznolikim i razuđenim likovnim opusom tradiciju prikaže kao očuvanje trajnih, a ne prošlih vrednosti, uprkos ignorantskim napadima da postmoderna umetnost nema nikakvo zaleđe i da je nastala ex nihilo? Otkuda potreba da iz našeg kolektivnog samozaborava, bez vidljivog povoda ili lukrativnih pobuda,
izvuče monaški povučenu i svakoj pomodnosti stranu, tajnovitu ličnost austrijskog pisca i mislioca, autentično angažovanog intelektualca Petera Handkea?

[restrictedarea]

SVET STREPNJI I DRHTANJA
Kao i svaka delikatna umetnička duša, tako i Drinka na ovako neposredno postavljena pitanja odgovara posredno, pozivajući se na jednu konfesionalnu izjavu Gabrijela Garsije Markesa, u kojoj je autoironičnim manirom opisao da je prijateljstvo sa Havijerom Solanom začeto blagodareći delovanju sile Zemljine teže, dok je ozloglašenog američkog generala Klarka upoznao gotovo prisilno. Prisećajući se svog neplaniranog, iznuđenog susreta sa ovim i tada viskorangiranim vojnim oficirom u Panami, Markes opisuje da ih je egocentrični general dočekao u svojoj kući. Stajao je tamo – veli pisac kultnog romana „Sto godina samoće“ – u tropskoj uniformi kakvu nose kolonijalni komandanti u filmovima, na kraju ogromnog stola na kojem su se nalazili svakojake đakonije za jelo i piće. Izgledalo je da to nije on lično, već Robert Retford u savršenoj ulozi generala Klarka. Pošto mu je „vojskovođa“ održao visokoparni akademski solilokvij, Markes se, znajući da nema talenta, kulture, ni sklonosti za apstraktne ideje, jedva usudio da ovom postmodernom imperatoru objasni da su za razumevanje stvarnosti intuicije i slutnje romanopisca ponekad isto toliko korisne koliko i nauka.
Upravo u tim dvema „kriptičnim“ rečima, koje su gotovo samostalno
odzvonile iznad ispovednog teksta velikog hispanoameričkog pisca – intuicije i slutnje – Drinka je razaznala svoje umetničko „vjeruju“. Nikakav racionalistički trag nije je mogao odvesti do zapuštene i skrajnute adrese Petera Handkea u zabačenom francuskom mestašcetu Šavilu. Rukovodeći se samo stvaralačkom intuicijom i ontološkom strepnjom, Drinka je, bez imalo medijske pompe, odlučila da dopuni svoju ličnu galeriju korifejnih mislilaca i umetnika. Ispod jagodica njenih prstiju, koje su tanano počele da preoblikuju amorfnu glinenu grudvu, počeo je da izranja zamišljeno spokojni i malko od stvarnosti udaljeni lik glasovitog austrijskog pisca Petera Handkea. Ako je iko mogao tom otmeno srezanom, dugobrazastom, produhovljenom licu da podari prirođenu meditativnost, smernost i zatomljenu stidljivost u vajarskoj transpoziciji, onda je to bespogovorno mogla i učinila Drinka Radovanović, u šta se mogu osvedočiti, s dobrim razlogom privilegovani, čitaoci slobodnog „Pečata“. Kjerkegorski svet „strepnji i drhtanja“, što su samo drugi izrazi za umetničku „intuiciju“, spojili su i ukrstili, makar na tren, makar na pozadini jednog portreta u glini, sudbine Handkea, Markesa i Drinke.
Jer, ko bi od prononsiranih, etablirano elitističkih intelektualaca, zbog prizemnih političkih invektiva, zbog primitivnog javnog komešanja i jarosnih primedbi mediokriteta, odbio da primi nagradu „Hajnrih Hajne“? Ko bi od današnjih estradnih oportunista i misaonih konformista vratio „Bihnerovu nagradu“? Ko bi demonstrativno tražio od nemačkog ministra Rudolfa Šarpinga, zbog bestijalne neoimperijalne politike čiji je protagonista i dični reprezentant, da mu neizostavno vrati sve njegove knjige s posvetom? Ko bi, u krajnjoj liniji, stao na stranu naroda koji je stavljen na krst i orkestrirano medijski okvalifikovan kao varvarski i genocidan?
Ko bi se u ondašnjoj opštoj pomami da se dobaci suvarak na lomaču jednom narodu uopšte usudio da okrene glavu od fašističkog „limenog doboša“ jednog vazda uticajnog Gintera Grasa, i na sav glas objavi da je zadatak svakog intelektualca da, ne mareći za egzistencijalne i građanske rizike, brani Pravdu, Apsolutnu Istinu koja je nedohvatna, ali kojoj se mora težiti, hijerarhijski ustrojene vrednosti,
Autoritete, Racionalnost, ali i da obznani obavezu svih mislećih bića da, kad je vrag odneo šalu, izađu iz svojih kula od slonovače i snagom svog ugleda razveju iluzije svakog konsenzusa, koji po pravilu počiva ili na stereotipima, ili na predrasudama i predubeđenjima, ili na svima njima zajedno?

TIHOVANJE PESNIKA PRAVDE
Iako se na retorska pitanja, po logičkoj prirodi, ne daju odgovori jer se oni već naziru u samim pitanjima, uz sve tautološke rizike odgovorićemo – niko, a najmanje oni koji slove za „socijalno inteligentne“ arbitre naše svakodnevice. Samozatajiti Peter Handke, međutim, nije igrao na kartu trenutka, već je svoje postojanje na ovoj planeti, tom trajnom boravištu svih trošnih i propadljivih stvari i bića, sagledavao pod vidom večnosti – sub specie eternitatis! Ovaj duhovni apatrid nije želeo da pridruži svoj glas glasovima proroka apokalipse koji, upravo kad ih više niko ne čuje, čuju dolazak smaka sveta: on je pohitao taj smak da predupredi! Strana mu je bila i pozicija jednog Levi-Strosa, koji je na pitanje o dramatičnim događajima u Novoj Kaledoniji, bez okolišanja odgovorio da o tome ne želi ništa da kaže jer taj problem „nije u njegovoj kompetenciji“: držao se dosledno stava Dostojevskog, ma koliko moralistički radikalno danas može zazvučati, „da smo svi mi za sve odgovorni“! Uvideo je, na dramatičnom i paradigmatičnom primeru Srbije, da nikakvo samovoljno korišćenje nasilja ne može da spreči „humanitarne katastrofe“, utoliko pre ukoliko su fingirane. Rečju, Handke nikada nije mogao da se pomiri sa činjenicom da u postmodernom svetu ljudi žive u sopstvenom odsustvu, odsustvujući u sopstvenom životu i lenjo se prepuštajući simulakrumima novog tehnološkog tehnicizma. Verovao je u moć transcendencije, i u koordinatama te „religije“ savremenog čoveka je rastumačio u brzim lavinama utaživanja njegove dementne neupitnosti, shvatajući tužno da bez tumačenja sebe, čovek sobom prestaje da bude. Za takav odnos prema svetu platio je, za umetnika, najvišu mogućnu cenu: ne samo da je doživeo zabranu izvođenja svojih drama i štampanje književnih umetničkih tvorevina, već je iskusio i postmoderno organizovanu „zaveru ćutanja“, koja ga je prognala iz jedne države, ali i učinila počasnim građaninom planete Zemlje. Da li je Handke bio i ostao neprilagođeni buntovnik, asocijalni usamljeni koji je u političkim antinomijama tražio priliku da ispolji prikriveni egocentrizam, kako su ga, često bez ikakve građanske mere i skrupuloznosti, kvalifikovali nemački mediji? Ne, ni govora! Handke je bio i ostao samo – svoj, svagda izrazito senzibilan prema svakom obliku nepravde, gluposti, primitivizma i banalnog medijskog manipulisanja, iza kojeg po pravilu stoji gola sila. Otuda je sasvim prirodno što ga prestižni politički magazin „Forin polisi“ nije uvrstio u sto mislilaca čije ideje i javno i profesionalno delovanje utiču na svetsku javnu i društvenu scenu. Prosto je nemogućno i zamisliti Petera Handkea kako na nekoj takvoj izlobiranoj listi stoji rame uz rame sa Barakom Obamom, koji je „Nobelovu nagradu“ dobio pro futuro, za buduće imaginarno delovanje, a ne za ono koje je u prošlosti pozitivno učinio, ili sa Nikolom Sarkozijem, koji trenutno unapređuje kanadsku finansijsku scenu, budući da mu se u vlastitoj zemlji piše optužnica za razne nepodobštine, ili, recimo, sa samoljubivim peticionašem Bernar-Anrijem Levijem, koji će jednom, sasvim nesvesno, prepuštajući se mehanicističkom egzibicionizmu, potpisati i akt o nužnosti sopstvene lustracije! Kakva epoha, takvi i mudraci!
Iako ga nikad videla nije, Drinka je „intuicijom“ osetila da Handkeov portret može i nama poslužiti kao ohrabrenje, kao andrićevski „znak pored puta“ koji nam može doneti izbavljenje od bahatosti „ljudi bez lica“ i nešto nalik spasu. Nevidljive, „sumatraističke“ niti melanholičnog Crnjanskog spojile su Handkea, Markesa i Drinku, pri čemu je i tragično, a možda i srećno što se veliki Kolumbijac, zbog bolesti, apsolutno isključio iz realne realnosti – kao da je bio
zgađen čovekovom degradacijom u biće koje iz nametnute hibernacije ne može i ne želi da se probudi. Nije čudo što se i neokrnjeno zdrav, pri punoj svesti, otiskivao od presnog realizma u predele magije i fantastike!
Dakle, slučajnosti nema. Ideja o koincidenciji ovakvih duhovnih „dodira“ daleko je od nas kao snegovi Urala. Budući da je Drinkin atelje već sada neka vrsta urbanog manastira, jer prolaznici namernici u njega stupaju slobodno, a bivaju primljeni dobrohotno, i s obzirom na činjenicu da je odlazeća vlast zatvorila gotovo sve muzeje i mnoge kulturne institucije, prosvećivanje može uveliko da počne. Kada takav posetilac kroči u ovaj stvaralački prostor, s vrata će ugledati Čeov užareno jarki poster, a potom biste Filipa Višnjića, portrete
patrijarha Pavla, vladike Nikolaja, Karađorđa, Miloša, Njegoša, Vuka Karadžića, Dositeja, kralja Petra, Tesle, Pupina, Slobodana Jovanovića, Jovana Dučića, Miloša Crnjanskog, Jovana Raškovića, Nikole Koljevića, Miće Popovića, ali i živih, a odavno besmrtnih Dobrice Ćosića i Matije Bećkovića.
Svi Handkeu žele dobrodošlicu u ovaj „muzej“, znajući da za koji mesec ovaj tihi mudrac puni sedamdeset godina, dok iz tame anonimni glas s patosom izgovara njegove samosvesne stihove: „Ono što HVALA BOGU nisam:/ Nisam hvala Bogu nikakav automat/ nisam hvala Bogu neko sa kim se može raditi/ šta se hoće.“
Znamo dobro da Handke nije „neko s kim se može raditi šta se hoće“,
kao što znamo da imati njega za prijatelja znači imati podršku boljeg,
pravednijeg i umnijeg dela čovečanstva.
Baš zbog toga, Handkeov portret uobličen Drinkinom rukom, ne sme nas
učiniti gordim.
Tihovanje je jezik koji ovaj pesnik pravde najbolje razume.

[/restrictedarea]