Дринка Радовановић: Последњи камијевски човек

Пише Жељко Симић

Свом уметничком Пантеону вајарка Дринка Радовановић је ових дана тихо придодала и портрет угледног аустријског писца, мислиоца и хуманисте Петера Хандкеа

 

Ако је барем делимично обистињујућа – а епохални догађаји му пружају безостатну потпору за такве предикције – Лиотарова пророчански продорна мисао да ће у овом веку књига нестати јер читање тражи сувише времена, а успех је добитак на времену, ако је тачна процена да ће чак и читалачка радозналост ишчилити као што на ветру нестаје лице сачињено од песка, једна од ретких која нема разлога за стрепњу у погледу судбине свог овоземаљског послања и Божјег позвања јесте наша вајарка Дринка Радовановић, даровита следбеница великог Матије Вуковића: чак и уколико се људска бића, у смислу које човеку придаје
прошловековна метафизика субјективности, нађу у процесу постајања нељудским, чак и у злослутном случају да нељудско настани све оно што је иманентно до сада схваћеном човечанству и цивилизацији коју је изнедрио, извирише из неке тмуше последњи камијевски човек који ће, само пажљиво посматрајући Дринкине „бронзане књиге“, лако разабрати смисао и значење људске моралности, и снагу и логосну узвишеност човековог одуховљеног Ума у суровим импостацијама Историје и њеним обезљуђеним махнитањима.
Одакле Дринка Радовановић црпи свој стваралачки ентузијазам и потребу да свим уметничким средствима одбрани свој племенити конзервативизам и привидно реалистички проседе пред пустопашном ружноћом инсталацијског постмодернизма, који је насумичну импровизацију и тривијалну досетљивост уздигао на ранг општеобавезујућег узора и поетичког аксиома? Шта је одржава у стању континуиране будности и опреза да јој не промакне нека личност од дара
и моралног интегритета, коју је стихија савремености неправедно бацила
на ободне границе јавног деловања, на маргине друштвених пулсација, са којих се радијација њихове сензибилне, ма како апартне или одбојне, духовне персоналности неће осетити у мери која је неопходна да се прехрани њихова посебна есенција? Шта је подстиче да истрајава у донкихотовским напорима да својим разноликим и разуђеним ликовним опусом традицију прикаже као очување трајних, а не прошлих вредности, упркос игнорантским нападима да постмодерна уметност нема никакво залеђе и да је настала ex nihilo? Откуда потреба да из нашег колективног самозаборава, без видљивог повода или лукративних побуда,
извуче монашки повучену и свакој помодности страну, тајновиту личност аустријског писца и мислиоца, аутентично ангажованог интелектуалца Петера Хандкеа?

[restrictedarea]

СВЕТ СТРЕПЊИ И ДРХТАЊА
Као и свака деликатна уметничка душа, тако и Дринка на овако непосредно постављена питања одговара посредно, позивајући се на једну конфесионалну изјаву Габријела Гарсије Маркеса, у којој је аутоироничним маниром описао да је пријатељство са Хавијером Соланом зачето благодарећи деловању силе Земљине теже, док је озлоглашеног америчког генерала Кларка упознао готово присилно. Присећајући се свог непланираног, изнуђеног сусрета са овим и тада вискорангираним војним официром у Панами, Маркес описује да их је егоцентрични генерал дочекао у својој кући. Стајао је тамо – вели писац култног романа „Сто година самоће“ – у тропској униформи какву носе колонијални команданти у филмовима, на крају огромног стола на којем су се налазили свакојаке ђаконије за јело и пиће. Изгледало је да то није он лично, већ Роберт Ретфорд у савршеној улози генерала Кларка. Пошто му је „војсковођа“ одржао високопарни академски солилоквиј, Маркес се, знајући да нема талента, културе, ни склоности за апстрактне идеје, једва усудио да овом постмодерном императору објасни да су за разумевање стварности интуиције и слутње романописца понекад исто толико корисне колико и наука.
Управо у тим двема „криптичним“ речима, које су готово самостално
одзвониле изнад исповедног текста великог хиспаноамеричког писца – интуиције и слутње – Дринка је разазнала своје уметничко „вјерују“. Никакав рационалистички траг није је могао одвести до запуштене и скрајнуте адресе Петера Хандкеа у забаченом француском месташцету Шавилу. Руководећи се само стваралачком интуицијом и онтолошком стрепњом, Дринка је, без имало медијске помпе, одлучила да допуни своју личну галерију корифејних мислилаца и уметника. Испод јагодица њених прстију, које су танано почеле да преобликују аморфну глинену грудву, почео је да израња замишљено спокојни и малко од стварности удаљени лик гласовитог аустријског писца Петера Хандкеа. Ако је ико могао том отмено срезаном, дугобразастом, продуховљеном лицу да подари прирођену медитативност, смерност и затомљену стидљивост у вајарској транспозицији, онда је то беспоговорно могла и учинила Дринка Радовановић, у шта се могу осведочити, с добрим разлогом привилеговани, читаоци слободног „Печата“. Кјеркегорски свет „стрепњи и дрхтања“, што су само други изрази за уметничку „интуицију“, спојили су и укрстили, макар на трен, макар на позадини једног портрета у глини, судбине Хандкеа, Маркеса и Дринке.
Јер, ко би од прононсираних, етаблирано елитистичких интелектуалаца, због приземних политичких инвектива, због примитивног јавног комешања и јаросних примедби медиокритета, одбио да прими награду „Хајнрих Хајне“? Ко би од данашњих естрадних опортуниста и мисаоних конформиста вратио „Бихнерову награду“? Ко би демонстративно тражио од немачког министра Рудолфа Шарпинга, због бестијалне неоимперијалне политике чији је протагониста и дични репрезентант, да му неизоставно врати све његове књиге с посветом? Ко би, у крајњој линији, стао на страну народа који је стављен на крст и оркестрирано медијски оквалификован као варварски и геноцидан?
Ко би се у ондашњој општој помами да се добаци суварак на ломачу једном народу уопште усудио да окрене главу од фашистичког „лименог добоша“ једног вазда утицајног Гинтера Граса, и на сав глас објави да је задатак сваког интелектуалца да, не марећи за егзистенцијалне и грађанске ризике, брани Правду, Апсолутну Истину која је недохватна, али којој се мора тежити, хијерархијски устројене вредности,
Ауторитете, Рационалност, али и да обзнани обавезу свих мислећих бића да, кад је враг однео шалу, изађу из својих кула од слоноваче и снагом свог угледа развеју илузије сваког консензуса, који по правилу почива или на стереотипима, или на предрасудама и предубеђењима, или на свима њима заједно?

ТИХОВАЊЕ ПЕСНИКА ПРАВДЕ
Иако се на реторска питања, по логичкој природи, не дају одговори јер се они већ назиру у самим питањима, уз све таутолошке ризике одговорићемо – нико, а најмање они који слове за „социјално интелигентне“ арбитре наше свакодневице. Самозатајити Петер Хандке, међутим, није играо на карту тренутка, већ је своје постојање на овој планети, том трајном боравишту свих трошних и пропадљивих ствари и бића, сагледавао под видом вечности – sub specie eternitatis! Овај духовни апатрид није желео да придружи свој глас гласовима пророка апокалипсе који, управо кад их више нико не чује, чују долазак смака света: он је похитао тај смак да предупреди! Страна му је била и позиција једног Леви-Строса, који је на питање о драматичним догађајима у Новој Каледонији, без околишања одговорио да о томе не жели ништа да каже јер тај проблем „није у његовој компетенцији“: држао се доследно става Достојевског, ма колико моралистички радикално данас може зазвучати, „да смо сви ми за све одговорни“! Увидео је, на драматичном и парадигматичном примеру Србије, да никакво самовољно коришћење насиља не може да спречи „хуманитарне катастрофе“, утолико пре уколико су фингиране. Речју, Хандке никада није могао да се помири са чињеницом да у постмодерном свету људи живе у сопственом одсуству, одсуствујући у сопственом животу и лењо се препуштајући симулакрумима новог технолошког техницизма. Веровао је у моћ трансценденције, и у координатама те „религије“ савременог човека је растумачио у брзим лавинама утаживања његове дементне неупитности, схватајући тужно да без тумачења себе, човек собом престаје да буде. За такав однос према свету платио је, за уметника, највишу могућну цену: не само да је доживео забрану извођења својих драма и штампање књижевних уметничких творевина, већ је искусио и постмодерно организовану „заверу ћутања“, која га је прогнала из једне државе, али и учинила почасним грађанином планете Земље. Да ли је Хандке био и остао неприлагођени бунтовник, асоцијални усамљени који је у политичким антиномијама тражио прилику да испољи прикривени егоцентризам, како су га, често без икакве грађанске мере и скрупулозности, квалификовали немачки медији? Не, ни говора! Хандке је био и остао само – свој, свагда изразито сензибилан према сваком облику неправде, глупости, примитивизма и баналног медијског манипулисања, иза којег по правилу стоји гола сила. Отуда је сасвим природно што га престижни политички магазин „Форин полиси“ није уврстио у сто мислилаца чије идеје и јавно и професионално деловање утичу на светску јавну и друштвену сцену. Просто је немогућно и замислити Петера Хандкеа како на некој таквој излобираној листи стоји раме уз раме са Бараком Обамом, који је „Нобелову награду“ добио pro futuro, за будуће имагинарно деловање, а не за оно које је у прошлости позитивно учинио, или са Николом Саркозијем, који тренутно унапређује канадску финансијску сцену, будући да му се у властитој земљи пише оптужница за разне неподобштине, или, рецимо, са самољубивим петиционашем Бернар-Анријем Левијем, који ће једном, сасвим несвесно, препуштајући се механицистичком егзибиционизму, потписати и акт о нужности сопствене лустрације! Каква епоха, такви и мудраци!
Иако га никад видела није, Дринка је „интуицијом“ осетила да Хандкеов портрет може и нама послужити као охрабрење, као андрићевски „знак поред пута“ који нам може донети избављење од бахатости „људи без лица“ и нешто налик спасу. Невидљиве, „суматраистичке“ нити меланхоличног Црњанског спојиле су Хандкеа, Маркеса и Дринку, при чему је и трагично, а можда и срећно што се велики Колумбијац, због болести, апсолутно искључио из реалне реалности – као да је био
згађен човековом деградацијом у биће које из наметнуте хибернације не може и не жели да се пробуди. Није чудо што се и неокрњено здрав, при пуној свести, отискивао од пресног реализма у пределе магије и фантастике!
Дакле, случајности нема. Идеја о коинциденцији оваквих духовних „додира“ далеко је од нас као снегови Урала. Будући да је Дринкин атеље већ сада нека врста урбаног манастира, јер пролазници намерници у њега ступају слободно, а бивају примљени доброхотно, и с обзиром на чињеницу да је одлазећа власт затворила готово све музеје и многе културне институције, просвећивање може увелико да почне. Када такав посетилац крочи у овај стваралачки простор, с врата ће угледати Чеов ужарено јарки постер, а потом бисте Филипа Вишњића, портрете
патријарха Павла, владике Николаја, Карађорђа, Милоша, Његоша, Вука Караџића, Доситеја, краља Петра, Тесле, Пупина, Слободана Јовановића, Јована Дучића, Милоша Црњанског, Јована Рашковића, Николе Кољевића, Миће Поповића, али и живих, а одавно бесмртних Добрице Ћосића и Матије Бећковића.
Сви Хандкеу желе добродошлицу у овај „музеј“, знајући да за који месец овај тихи мудрац пуни седамдесет година, док из таме анонимни глас с патосом изговара његове самосвесне стихове: „Оно што ХВАЛА БОГУ нисам:/ Нисам хвала Богу никакав аутомат/ нисам хвала Богу неко са ким се може радити/ шта се хоће.“
Знамо добро да Хандке није „неко с ким се може радити шта се хоће“,
као што знамо да имати њега за пријатеља значи имати подршку бољег,
праведнијег и умнијег дела човечанства.
Баш због тога, Хандкеов портрет уобличен Дринкином руком, не сме нас
учинити гордим.
Тиховање је језик који овај песник правде најбоље разуме.

[/restrictedarea]