Dačić u UN: U zamci Borisa Tadića

Piše Nikola Vrzić

Govor Ivice Dačića u Savetu bezbednosti UN, uprkos nekim signalima koji zabrinjavaju, uliva nadu da Srbija, ipak, menja kosovsku politiku prethodnog režima. Politiku koja je svoj vrhunac dostigla pošto je poražena, dubrovačkim rukovanjem Borisa Tadića i Hašima Tačija

Ivica Dačić, premijer Srbije, odleteo je u Njujork, na sednicu Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija posvećenu Kosovu i Metohiji, i tamo uleteo u zamku koju mu je (p)ostavio bivši predsednik Boris Tadić. U Savetu bezbednosti ga je, naime, sačekao „Hašim Tači od Kosova“ (tako je predstavljen u dokumentima UN-a, a ne kao „premijer Kosova“), koga je u Savet još početkom 2008, da odatle ne izađe, uveo Tadić. Taj je Tadićev spoljnopolitički uspeh ostao trajno zabeležen u Vikiliksovim depešama američke diplomatije, a Dačić je ovog utorka, obraćajući se Savetu bezbednosti i njegovom gostu iz Prištine, pokazao šta o tome misli. Podsetio je, Tačiju u lice, na izveštaj Dika Martija o trgovini ljudskim organima „u kojem je ukazano na umešanost visokih funkcionera tadašnje OVK koji su igrali ključne uloge i bili saučesnici u mnogim kriminalnim radnjama“…
Ovaj Dačićev simbolički raskid sa dosadašnjom tadićevskom politikom, politikom totalnog pomirenja na našu štetu, nije stao samo na tom diplomatski izraženom preziru umesto snishodljivog rukovanja. Zapravo, Dačićev je govor pred SB, njegov najvažniji javni spoljnopolitički nastup do sada, ocrtao obrise kosovske politike koju će njegova vlada voditi; uz pomešane negativne i pozitivne signale, sve u svemu, dao nam je da naslutimo da se izborom njegove vlade u Beogradu, ipak, dogodila izvesna pozitivna promena.
S negativne strane, one koja nas zabrinjava, premijer je naglasio: „Želim da naglasim da nova vlast u Srbiji namerava da sprovede sve do sada dogovorene sporazume.“ Pa je dodatno naglasio i da su „oni i te kako statusno neutralni i u skladu sa Rezolucijom 1244“. Sad, što neki od njih – poput onog o uspostavljanju granice između Srbije i Kosova – i te kako nisu u skladu samo sa Ustavom Srbije, premijer je propustio da naglasi ili makar da primeti. Ali se zato založio za nastavak angažovanja EU na Kosovu, što nam se takođe ne dopada zato što EU tretira Kosovo kao nezavisnu državu s kojom ulazi u proces stabilizacije i pridruživanja. A još manje nas uveseljava njegova najava donošenja „teških i hrabrih odluka“. „Mi smo spremni da uradimo naš deo“, uplašio nas je Dačić budući da se još sećamo da je i bivši predsednik, govoreći o teškim i hrabrim odlukama, zapravo mislio na izdaju zemlje.
S ovim su negativnim signalima, ipak, pomešani i pozitivni. Više je takvih. Neki su deklarativnog karaktera –  „Srbija namerava da i dalje brani svoj ustavni poredak“ – drugi su sadržani u čvrstom obećanju da Srbija „neće nikad i ni pod kojim uslovima, implicitno ili eksplicitno, priznati nezavisnost koju su proglasili organi etničkih Albanaca na Kosovu. Naša država će zauvek ostati jedinstvena po ovom ključnom pitanju.“ Još ozbiljnije od toga, rekao je i da Srbija „nije, niti će biti spremna da prihvati jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova“, a upravo to – prihvatanje nezavisnosti Kosova, dok formalno priznanje ne dođe na red – od Beograda traže njegovi zapadni prijatelji.
(Kad smo već kod prijatelja sa Zapada, vredi primetiti i jednu diplomatsku finesu; svi su od prisutnih ambasadora, osim ambasadora Nemačke i Britanije, najpre pozdravili Dačića, pa tek onda Tačija. Nemac i Britanac, Migel Berger i Filip Param, prvo su pozdravili Tačija).
Izneo je Dačić i zanimljivu, neočekivanu usputnu primedbu – da su dogovori iz Brisela privremenog karaktera – te je, još zanimljivije, dodao i novo tumačenje dogovora o Kosovu sa zvezdicom, rekavši da Kosovo na regionalnim forumima može da učestvuje, ali ne i da se u njih učlani.
Ali, možda i najvažnije od svega, pozvao je na rešavanje „svih nerešenih pitanja“, pozvavši pri tom na postizanje „sveobuhvatnog rešenja za konačni status Kosova“. Možda, na prvi pogled, ovo i ne deluje spektakularno, ali zapravo je reč o kopernikanskom obrtu u odnosu na Tadićevu politiku. Jer on je, na pritisak EU i SAD, iz svoje nesuđene rezolucije u UN, septembra 2010, izbacio upravo deo koji poziva na dijalog o „svim nerešenim pitanjima“, među kojima je prvo – pod uslovom da ne prihvatamo nezavisnost Kosova – upravo pitanje njegovog statusa. I jedino što je tom Dačićevom nastupu nedostajalo, bila je ona sitnica koju je nedavno predložio predsednik Srbije Tomislav Nikolić; da se taj dijalog na visokom nivou o konačnom statusu Kosova povede pod okriljem UN-a. Jer se naš kosmetski sunovrat ubrzao taman kad je proces izmaknut iz UN-a, i prebačen pod okrilje EU…
Retorika je, dakle, promenjena u meri u kojoj smeju da je promene. EU i SAD, međutim, traže da što pre nastavimo briselski dijalog s Kosovom, i tada će za svim ovim rečima morati da uslede i dela, na ovu ili na onu stranu. Pa ćemo i sami bolje znati na čemu smo.