Дачић у УН: У замци Бориса Тадића

Пише Никола Врзић

Говор Ивице Дачића у Савету безбедности УН, упркос неким сигналима који забрињавају, улива наду да Србија, ипак, мења косовску политику претходног режима. Политику која је свој врхунац достигла пошто је поражена, дубровачким руковањем Бориса Тадића и Хашима Тачија

Ивица Дачић, премијер Србије, одлетео је у Њујорк, на седницу Савета безбедности Уједињених нација посвећену Косову и Метохији, и тамо улетео у замку коју му је (п)оставио бивши председник Борис Тадић. У Савету безбедности га је, наиме, сачекао „Хашим Тачи од Косова“ (тако је представљен у документима УН-а, а не као „премијер Косова“), кога је у Савет још почетком 2008, да одатле не изађе, увео Тадић. Тај је Тадићев спољнополитички успех остао трајно забележен у Викиликсовим депешама америчке дипломатије, а Дачић је овог уторка, обраћајући се Савету безбедности и његовом госту из Приштине, показао шта о томе мисли. Подсетио је, Тачију у лице, на извештај Дика Мартија о трговини људским органима „у којем је указано на умешаност високих функционера тадашње ОВК који су играли кључне улоге и били саучесници у многим криминалним радњама“…
Овај Дачићев симболички раскид са досадашњом тадићевском политиком, политиком тоталног помирења на нашу штету, није стао само на том дипломатски израженом презиру уместо снисходљивог руковања. Заправо, Дачићев је говор пред СБ, његов најважнији јавни спољнополитички наступ до сада, оцртао обрисе косовске политике коју ће његова влада водити; уз помешане негативне и позитивне сигнале, све у свему, дао нам је да наслутимо да се избором његове владе у Београду, ипак, догодила извесна позитивна промена.
С негативне стране, оне која нас забрињава, премијер је нагласио: „Желим да нагласим да нова власт у Србији намерава да спроведе све до сада договорене споразуме.“ Па је додатно нагласио и да су „они и те како статусно неутрални и у складу са Резолуцијом 1244“. Сад, што неки од њих – попут оног о успостављању границе између Србије и Косова – и те како нису у складу само са Уставом Србије, премијер је пропустио да нагласи или макар да примети. Али се зато заложио за наставак ангажовања ЕУ на Косову, што нам се такође не допада зато што ЕУ третира Косово као независну државу с којом улази у процес стабилизације и придруживања. А још мање нас увесељава његова најава доношења „тешких и храбрих одлука“. „Ми смо спремни да урадимо наш део“, уплашио нас је Дачић будући да се још сећамо да је и бивши председник, говорећи о тешким и храбрим одлукама, заправо мислио на издају земље.
С овим су негативним сигналима, ипак, помешани и позитивни. Више је таквих. Неки су декларативног карактера –  „Србија намерава да и даље брани свој уставни поредак“ – други су садржани у чврстом обећању да Србија „неће никад и ни под којим условима, имплицитно или експлицитно, признати независност коју су прогласили органи етничких Албанаца на Косову. Наша држава ће заувек остати јединствена по овом кључном питању.“ Још озбиљније од тога, рекао је и да Србија „није, нити ће бити спремна да прихвати једнострано проглашење независности Косова“, а управо то – прихватање независности Косова, док формално признање не дође на ред – од Београда траже његови западни пријатељи.
(Кад смо већ код пријатеља са Запада, вреди приметити и једну дипломатску финесу; сви су од присутних амбасадора, осим амбасадора Немачке и Британије, најпре поздравили Дачића, па тек онда Тачија. Немац и Британац, Мигел Бергер и Филип Парам, прво су поздравили Тачија).
Изнео је Дачић и занимљиву, неочекивану успутну примедбу – да су договори из Брисела привременог карактера – те је, још занимљивије, додао и ново тумачење договора о Косову са звездицом, рекавши да Косово на регионалним форумима може да учествује, али не и да се у њих учлани.
Али, можда и најважније од свега, позвао је на решавање „свих нерешених питања“, позвавши при том на постизање „свеобухватног решења за коначни статус Косова“. Можда, на први поглед, ово и не делује спектакуларно, али заправо је реч о коперниканском обрту у односу на Тадићеву политику. Јер он је, на притисак ЕУ и САД, из своје несуђене резолуције у УН, септембра 2010, избацио управо део који позива на дијалог о „свим нерешеним питањима“, међу којима је прво – под условом да не прихватамо независност Косова – управо питање његовог статуса. И једино што је том Дачићевом наступу недостајало, била је она ситница коју је недавно предложио председник Србије Томислав Николић; да се тај дијалог на високом нивоу о коначном статусу Косова поведе под окриљем УН-а. Јер се наш косметски суноврат убрзао таман кад је процес измакнут из УН-а, и пребачен под окриље ЕУ…
Реторика је, дакле, промењена у мери у којој смеју да је промене. ЕУ и САД, међутим, траже да што пре наставимо бриселски дијалог с Косовом, и тада ће за свим овим речима морати да уследе и дела, на ову или на ону страну. Па ћемо и сами боље знати на чему смо.