Bitka za Novi Sad

Piše Branko Radun

Razvlašćivanje autonomaške sprege Pajtić-Čanak u Novom Sadu, pogotovo posle odluke  Ustavnog suda Srbije, oslabilo bi poziciju autonomaša i razvejalo njihove federalističke i separatističke snove

 

U Novom Sadu, kao i u petnaestak manjih opština u Srbiji, trenutno je aktuelno pitanje promene lokalne vlasti. Naime, posle izbora u administrativnom sedištu AP Vojvodine napravljena je koalicija Demokratske strane (DS), Lige socijaldemokrata Vojvodine (LSV) i Socijalističke partije Srbije (SPS). U Skupštini grada Novog Sada (broji 78 odbornika), DS ima 18, LSV 15, SPS – sedam, a podršku im daju SVM (jedan odbornik), „Romska“ stranka (šest) i pseudovlaški Nijedan od ponuđenih odgovora (NOPO) sa jednim odbornikom.
Do ove nedelje činilo se da je Pajtiću ostala vlast u Novom Sadu i pokrajini, čime bi zaokružio svoj autonomaški feud u koji mu se do sada nije mešao Beograd. No, u želji da se lokalne samouprave harmonizuju sa novom vladom, stvaraju se uslovi za formiranje nove koalicije u pojedinim gradovima i opštinama, pa tako i u Novom Sadu.

U TOPLOM PAJTIĆEVOM ZAGRLJAJU

[restrictedarea]

Najave da će se u Novom Sadu formirati nova vlast podigle su veliku buku u javnosti. Demokrate predvođene Pajtićem prilično su nervozno i preteći komentarisale ovu mogućnost, ali su najagresivniji bili Ligaši, predvođeni Nenadom Čankom i aktuelnom predsednicom novosadske Skupštine Aleksandrom Jerkov, koji otvoreno pozivaju policiju i pravosudne organe da spreče navodno prekrajanje izborne volje građana Novog Sada i Vojvodine, „jer vlast u tom gradu ne može biti promenjena bez korupcije, pretnji, ucena i kupovine odbornika“ (A. Jerkov). Čanak je, pak, rekao da su pregovori o formiranju nove vladajuće većine u Novom Sadu „odraz partijske diktature iz Beograda i još jedna potvrda da se Novim Sadom i Vojvodinom trguje i potkusurava“. Dakle, po mišljenju Ligaša, policija bi po svaku cenu trebalo da brani korumpiranu i autonomašku vlast u Novom Sadu, baš kao i za vreme „jogurt revolucije“. Zaista je vrhunac drskosti da se policija poziva u odbranu fotelje autonomaških funkcionera koji su upravo poznati po destruktivnim izjavama, ali i po korupciji.
Kada je DS lomio već sklopljeni dogovor Dačića i Vučića oko grada Beograda, a lider socijalista pod pritiskom prekršio dogovor, to nikom nije smetalo, a naročito ne Čanku. Na isti način, a pod prisilom Pajtićeve pokrajinske vlasti razvrgavane su svojevremeno brojne koalicije na lokalu, i tada te događaje niko nije kritički komentarisao, a kamoli da ih je ocenio kao „partijsku diktaturu“ ili „igranje vatrom“.
Uostalom, i do sada je bila praksa da se lokalne vlasti harmonizuju sa onima na republičkom nivou. Prirodno je da će ljudi iz vladajuće koalicije bolje komunicirati međusobno, nego sa opozicijom. Svesni toga mnogi lokalni političari i sami, bez pritisaka, utiču na promenu koalicije, upravo zato što žele dobro svojoj lokalnoj sredini.
Očigledno je, međutim, da Nenadu Čanku ovakav sled događaja u Novom Sadu odgovara kako bi preleteo iz propalog Tadićevog tabora u topli Pajtićev zagrljaj, što bi mu kasnije omogućilo da se predstavi kao branilac prava i autonomije Vojvodine u odnosu na Beograd, protiv kojeg godinama i decenijama vodi prljavu i destruktivnu kampanju. Pri tome ne bi trebalo zaboraviti da Čanak priča jednu priču u lokalnim vojvođanskim medijima, gde plasira tezu o „pljačkaškom Beogradu“, a drugu u beogradskim medijima, u kojima se predstavlja kao liberal i borac protiv „srpskog nacionalizma i fašizma“.
Zato u pomoć vojvođanskim autonomašima stižu i njihove beogradske kolege. Tako Žarko Korać komentariše da vlada ne bi trebalo da se igra sa vatrom i utiče na smene lokalne vlasti, te da je navodni sukob na relaciji Beograd-Novi Sad prva velika kriza od „jogurt revolucije“. Korać svakako pripada onima kojima je krivo što je Ustavni sud konačno prodisao slobodno i sakupio snagu da donese odluku o antiustavnim delovima vojvođanskog Statuta, što je iznenadilo i uvredilo ne samo novosadske autonomaše, već i njihove saveznike iz beogradske anti-Srbije.
Ni potpredsednik DS-a Dragan Šutanovac nije ćutao. On je izjavio da je važno da se postojeća koalicija u Novom Sadu održi zato što su tako želeli građani tog grada, što se pokazalo i na izborima. To zapravo i nije tačno. Na izborima za lokalnu novosadsku Skupštinu DS je izuzetno loše prošao, daleko lošije no na prethodnim izborima. Velikim delom i zbog toga što je imao medije i ostale poluge vlasti sa kojima je agresivno manipulisao. Osim toga, izbori u Novom Sadu odvijali su se pod sumnjom masovne kupovine glasova, koja se meri na desetine procenata. Naročito su za to osumnjičene neke pseudomanjinske stranke.

KRAH VOJVOĐANSKE OLIGARHIJE
Što se tiče pitanja koja je koalicija na izborima zaslužila da formira lokalnu vlast – odgovor je jednostavan: svaka koja ima većinu. Dakle, ako autonomaški DS i LSV u koaliciji sa SPS imaju većinu oni će vladati gradom, a ako SPS izađe iz koalicije – najverovatnije neće. Tu nema mesta patetičnim izjavama, a pogotovo ne huškanjem naroda da se protivi novoj koaliciji, što Liga otvoreno radi.
Pored toga, promena vlasti u Novom Sadu izuzetno je bitna jer je vojvođanski DS od vremena statuta krenuo u pravcu realizacije Čankove politike koja vodi stvaranju „Vojvodine Republike“. Vojvođanska oligarhija je doživela prvi udar od strane Ustavnog suda koji je osporio ključne nadležnosti koje je severna srpska pokrajina dobila kroz očigledno štetni Statut. Pajtić je posle prvog šoka otvoreno ignorisao odluku Ustavnog suda i samog Ustava. Sa druge strane, njegov najbliži saveznik Čanak ni ne krije da se uvek zalagao za projekat „Vojvodine Republike“, te da na Beograd gleda kao na okupatora. Sve ovo je dovoljno ne samo da se smeni lokalna vlast, već i da se uposle tužioci i sudovi, jer je očigledno reč o destabilizaciji i podrivanju ustavnog poretka, što se u svakoj zemlji najstrože kažnjava.
Zbog toga je ne samo sasvim u skladu sa izbornom voljom i zakonom promeniti lokalnu vlast, već je to, u ovom trenutku, i nacionalni i državni interes. Naime, razvlastiti autonomašku spregu Pajtić-Čanak u Novom Sadu bi posle odluke Ustavnog suda Srbije oslabilo poziciju autonomaša i razvejalo njihove federalističke i separatističke snove. Naravno da će posle odstupanja sa vlasti u gradu autonomašima ostati poslednja tvrđava „pokrajina“, i da će se grčevito boriti, i tražiti stranu podršku za borbu protiv Beograda, ali se zapravo nema nazad. Dopuštajući Pajtiću da radi šta hoće u Vojvodini, Boris Tadić stvorio je čitavoj zemlji ozbiljan problem – vojvođansku pseudodržavu koja kroz fondove za kapitalna ulaganja i za razvoj pokrajine parazitski izvlače novac i od državnog budžeta i od građana Vojvodine. Vojvodina je tako dobila jednu korumpiranu oligarhiju koju do sada niko nije ni kritikovao, ni kontrolisao, i koja je trošila novac kako je htela, a on je uglavnom završavao u privatnim džepovima.
Novi Sad je, dakle, mnogo značajniji grad nego što to izgleda. On nije samo drugi grad u zemlji  i nije samo „glavni grad pokrajine“, on je mnogo više. U 19. veku je bio centar nacionalne ideje i nacionalne kulture, tako reći idejni tvorac i glavni lobista za formiranja moderne Srbije. U Novom Sadu je državotvorna ideja uvek bila živa, za razliku od Beograda koji je uvek vodio računa o tome da bude kosmopolitski i jugoslovenski grad, što je i danas.
Uostalom, još jedno podsećanje. Slobodan Milošević je svoju vlast dobio u punom kapacitetu upravo u trenutku kada je u Novom Sadu porazio autonomaško i titoističko rukovodstvo. Slično je bilo i na kraju njegove političke karijere – egzitovsko letnje rušenje „diktatora“ počelo je baš u Novom Sadu.
Ovaj grad je mesto u kojem Srbija ili dobija, ili gubi sebe i svoj identitet. Stoga je bitka za Novi Sad, za Novi Sad veran sebi i svojoj slobodarskoj tradiciji, čiji je deo i „Vojvodstvo Srbija“, zapravo bitka za Srbiju.

_______________

Skupština Novog Sada
18 DS
15 LSV*
15 SNS
7 SPS
6 ROMSKA PARTIJA
5 DSS
5 „Dveri“
5 SRS
1 SVM
1 NOPO

* Na listi LSV-a nalaze se i tri poslanika SPO-a koji su formirali sa Romima poseban poslanički klub „Svi za Novi Sad“

[/restrictedarea]