Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
U toku prošle nedelje, Rusiju je u periodu od 21. do 23. avgusta posetio Aleksandar Vučić, srpski potpredsednik Vlade i ministar odbrane1. Cilj njegovog boravka u Rusiji su bili pregovori sa ruskim potpredsednikom vlade Dmitrijem Rogozinom, zaduženim za vojno-industrijski kompleks (VIK) Rusije, o svestranoj saradnji Srbije i Rusije u sferi odbrambene industrije. Kao rezultat – postignuti su dogovori o uzajamnom delovanju Rusije i Srbije na više nivoa: u saradnji na razvoju srpske vojne industrije, u modernizaciji Armije Srbije, u zajedničkoj srpsko-ruskoj proizvodnji naoružanja i zajedničkom izlasku na tržište prodaje vojnih proizvoda. Osim toga, Aleksandar Vučić je podvukao da su na susretu u Moskvi diskutovana i politička pitanja.
Pregovori su bili vrlo dinamični, obe strane su, kako bi se izbegli „dugi uvodi“ napravile akcenat na što bržoj realizaciji postignutih sporazuma: „Republika Srbija i Ruska Federacija su dužne da od iduće nedelje prave konkretne korake radi učvršćivanja saradnje u oblasti odbrambene industrije“, dok će srpski stručnjaci početi sa razradom programa i zajedničkih modela saradnje Srbije i Rusije u vojnoj industriji“, – izjavio je A.Vučić. Srpski potpredsednik je podvukao da je srpska delegacija naišla na puno razumevanje ruske strane. To dozvoljava, po njegovom mišljenju, da se svi vidovi rusko-srpske saradnje u oblasti kompetencije ministarstva odbrane podignu na viši nivo, za razliku od prethodnog perioda, kada je ta saradnja bila na vrlo niskom nivou2.
Što se tiče rokova planirano je da do kraja godine u Srbiji bude otvorena fabrika za proizvodnju složenih bojevih sistema, a Rusija će, sa svoje strane, pomoći plasman proizvoda srpske odbrambene industrije.
Najverovtnije je da će tržište za prodaju srpskog naoružanja biti zemlje Azijske regije, koje su za Rusiju tradicionalan kupac, dok su Srbiji one nedostupne (Indija, Kina, Vijetnam, kao i Venecuela i Alžir)3. Ruska kompanija „Rosoboroneksport“ koja je u sastavu državne korporacije „Rostehnologija“ (jedini državni posrednik za izvoz i uvoz čitavog spektra krajnjih proizvoda,tehnologija i usluga vojne i dvojne namene) i koja obuhvata preko 70 zemalja i spada među najveće operatore na svetskom tržištu naoružanja i vojne tehnike. Rusija je, posle SAD, na drugom mestu po izvozu naoružanja (u 2011.godini dobit od prodaje naoružanja je iznosio 12 milijardi dolara, a u 2012. godini se očekuje povećanje na 13,5 milijardi). Tako da će zajednički rad sa Rusijom na suvozemnom naoružanju, pre svega, na oklopnoj tehnici, za Srbiju imati ogromne perspektive. Predstavnici „Rosoboroneksporta“ su konstatovali da su ruski stručnjaci razradili nekoliko varijanti modernizacije oklopne tehnike, na više nivoa, koja će moći da zadovolji svaki zahtev potencijalnog kupca4.
Za najskorije vreme je predviđeno da se obavi sledeće: modernizacija kompleksa PVO „Kub“ sovjetske proizvodnje, koji spada u naoružanje Armije Srbije, dok je još pre par meseci njegova modernizacija izgledala samo maštanje o dalekoj budućnosti. 2.09.2012. na aeromitingu koji će biti posvećen stogodišnjici srpske avijacije (na aerodromu u Batajnici kod Beograda) će prvi put posle višegodišnjeg prekida učestvovati i ruska grupa „Striži“ na avionima MiG-29. Igor Amosov, glavni predstavnik RSK MiG za Evropu je izjavio da će kompanija koja proizvodi avione takođe u Batajnicu dovesti svoj MiG-29, najverovatnije njegovu modifikaciju M2, koja se smatra za favorita na konkursu za novi avion – lovca-bombardera srpskih VVS5.
Najvažnije se čini to, što je A.Vučić napravio paralelu između nove srpsko-ruske fabrike i bivšeg vojno-proizvodnog kompleksa SFRJ „Đuro Đaković“ iz Slavonskog broda, Hrvatska. „Đuro Đaković“ predstavlja lidera po proizvodnji tenkova (sovjetskog T-72 i njegove modernizovane verzije M-84), a u bivšoj jugoslovenskoj vojnoj industriji je važio za uzor. Do raspada Jugoslavije bio je jedan od najvećih izvoznika oružja, na svom vrhuncu je godišnje izvozio naoružanje i vojnu opremu u vrednosti od 4,5 milijarde dolara. Međutim, posle raspada zemlje fabrika „Đ.Đaković“ je ostala u Hrvatskoj, a vojna agresija NATO-a na SRJ 1999.godine je nanela nepopravivu štetu srpskoj vojnoj industriji. U periodu koji je usledio posle agresije NATO-a srpska vojna industrija je uspela da obnovi samo neznatan deo. Sada Srbija raspolaže armijom čiji je sastav kardinalno smanjen. Ako je Jugoslovenska narodna armija 1990. godine brojala 220 hiljada ljudi6, sada Armija Srbije (koja je formirana 2006.godine posle izlaska Crne Gore iz savezne države ) ima brojni sastav od oko 30 hiljada. Srpska vojna industrija sada broji šest preduzeća u kojima preovladava državni kapital: „Zastava – Oružje“, „Krušik“, „Sloboda“. „Milan Blagojević“, „Prvi partizan“ i „Prva iskra“, i oni uglavnom proizvode barut, municiju i lako streljačko oružje7. Međutim, njima je potrebna ozbiljna modernizacija, jer je „prosečna starost“ opreme u njima oko 40 godina. Za njihovu modernizaciju je potrebno bar 100 miliona evra, ako nije i više od toga8. Srbija pokušava da se vrati na svetsko tržište vojne industrije. U 2009. i 2010. godini vojna industrija zemlje je izvezla proizvoda u vrednosti 250 miliona evra. Uglavnom su to avioni za obuku „Lasta“ , sistemi za upravljanje vatrom i protivtenkovski raketni sistemi9.
Rusko-srpski ugovori iz oblasti vojne industrije koji su postignuti krajem avgusta su pre svega važni ne samo sa pozicija razvoja srpske vojne industrije i približavanja Rusije na srpskom tržištu naoružanja,već se tu jasno oseća strateški smisao.
Politička elita Srbije koja je na vlast došla na talasu „narandžaste revolucije“ koja je svrgnula S.Miloševića, tzv. „DOS“, je Rusiju držala u zapećku svoje spoljne politike. „Ruski faktor“ je pominjan isključivo retorički, deklarativno, da bi se zadovoljilo ono, što traži društvo koje u najvećem delu oseća prijateljske simpatije prema Rusiji. To nije balansiranje između velikih država, jer se prema ruskoj strani često sabotiralo dostignuće i realizacija sporazuma po nizu privrednih pitanja, pre svega u vezi sa Južnim tokom, dok se „zajednički posao“ sa Zapadom iz sve snage ubrzavao. Spoljnopolitička usmerenost predsednika Borisa Tadića je bila u maksimalnom zadovoljavanju uslova Vašingtona i Brisela, i to nikako nije bio pragmatizam, kako je to srpska vlast htela da prikaže, jer su neprihvatljivi politički uslovi nanosili štetu srpskim nacionalno-državnim interesima. Povlačenje srpskih vlasti u odnosima sa Zapadom i NATO-om je dovelo do toga da su SAD i EU navikli i smatraju za potpuno prirodno da Srbija nema svojih interesa i pozicija (u svojoj zemlji) , već se kao norma prihvata jednostavno izvršenje u Srbiji svih zahteva koje postavlja linija Vašington – Brisel.
Odnosi sa Moskvom imaju potpuno drugačiji smisao. Rusija nikada nije postavljala niti će u budućnosti postavljati Srbiji političke uslove. Šta više, po pitanju Kosova i Metohije Rusija se rukovodila čvrstim pozicijama, za razliku od Beograda koji je napravio do sada tako ozbiljne ustupke u pregovorima, i to samo jednostrane (po formuli: Prištini – sve, Srbiji – ništa) zbog kojih se sa sigurnošću može govoriti da ti dosadašnji dogovori Beograda i Prištine dokazuju da je Srbija de-fakto priznala nezavisnost „Republike Kosova“, a u mnogome je pripremljeno i njeno priznanje „de jure“. Međutim, saradnja sa Rusijom za Srbiju ima državni karakter, vođen razumom. Zajednička reanimacija srpske armije i vojne industrije , uz rusko investiranje i tehnologije će dozvoliti da Srbija u značajnoj meri ojača svoje međunarodne i regionalne pozicije.
Međutim, to je samo početak. Da li će srpsko-ruska saradnja ostati u granicama fragmentarnosti, samo kao deo privrednog (mada sasvim sigurno uzajamno korisnog) delovanja, ili će izaći na nivo strateškog partnerstva – to u najvećoj meri zavisi od volje novog srpskog rukovodstva. Početak saradnje sa novom vlašću obećava.
1 Od 1994.godine A.Vučić je generalni sekretar Srpske radikalne stranke Vojislava Šešelja. U Vladi narodnog jedinstva (1998.) u vreme bombardovanja NATO-a Vučić je postao ministar informisanja. Tri puta je bio poslanik u Narodnoj skupštini SRJ, alj u skupštini Srbije je bio poslanik SRS i zamenik predsednika poslaničke grupe SRS-a. Posle razilaženja u SRS-u 2008.godine on je postao zamenik predsednika novoformirane Srpske napredne stranke, koja se odvojila od SRS-a (predsednik SNS –Tomislav Nikolić). Pošto je T.Nikolić izabran za predsednika Srbije, A.Vučić je izabran za predsednika SNS-a i postavljen je za zamenika predsednika vlade i ministra odbrane Srbije.
2 http://ruserbia.com/politics/634-aleksandr-vuchich-i-dmitrij-rogozin-obsudili-rasshirenie-voennogo-sotrudnichestva
3http://www.gosrf.ru/news/5805/
4 http://lenta.ru/news/2012/06/28/t72/
5 http://modus-agendi.org/articles/565
6 http://kpolisa.com/KP15/PDF15/kp15-I-1-Mijakolvski-Radovic.pdf
7 http://www.gosrf.ru/news/5805/
8 http://www.vesti-online.com/Vesti/Ekonomija/248858/Srbija-i-Rusija-saradivace-u-vojnoj-industriji
9 http://www.gosrf.ru/news/5805/
Izvor: “Fond strateške kulture” (srb.fondsk.ru)
Pa zato se i desavaju sadasnje ne sloge izmedju koalicionih partnera na politickoj sceni Srbije.