Afera „Asanž“: Gestapo pred mišjom rupom

Piše Dejan Lukić

Proganjanje  rukovodioca Vikiliksa izvrglo se sada u klasičnu  orvelijansko-kafkijansku aferu. Amerika ga traži  za  magnum  crimen, Britanci bi da ga izruče Švedskoj zbog navodnog silovanja – i to po cenu  brutalnog kršenja međunarodnih normi – a način na koji Imperija sve to izvodi na rubu je farse

 

U Londonu je manje-više poznato da se šef britanske diplomatije Vilijam Hejg  nalazi, lično, iza slabo zamaskirane pretnje Ekvadoru da bi britanska policijska i vojna sila mogle da, na kraju, provale u ambasadu Ekvadora u Londonu i odatle izvuku „živog i u lisicama“ Džulijana Asanža i izruče ga Americi, via Švedska.
Džulijan  Asanž, rukovodilac globalno poznatog „Vikiliksa“, koji je pre dve godine teško kompromitovao  demo(n)kratiju Imperije, objavljivanjem četvrt miliona američkih diplomatskih depeša, tražen je u Vašingtonu sa zgotovljenom optužnicom za Magnum Crimen. Već dve godine, nobelovac za mir u Beloj kući goni po svetu Asanža, inače australijskog državljana, da bi mu  „Gvanatanamo pravda“ odrezala dugogodišnju robiju, moguće i samu smrtnu kaznu.
Asanž se od 19. juna sklonio u suvereni prostor ekvadorske ambasade u Londonu. Krug oko njega se steže. „Britanski mačak čeka pred mišjom rupom“ („Independent“); jake policijske i specijalne snage dežuraju oko zgrade…
Vajthol razmišlja kako da Asanža izvuče iz ambasade, milom ili silom, a da, pri tome, ženevska konvencija to ne oseti. Pravni eksperti Forin ofisa traže „kreativan“ način kršenja međunarodnih zakona i običaja u diplomatiji…
U svet je već iz Vajthola otišlo saopštenje – zadnja pošta Ekvador – da takozvani Protokol o „prostorijama diplomatskih predstavništava“(1978) predviđa da ambasada gubi eksteritorijalnost ukoliko njeno ponašanje izađe iz  domena „konzularne aktivnosti“.
Šef diplomatije Ekvadora Rikardo Patepo odgovara na pretnju iz Londona da je njegova zemlja upravo odlučila da Asanžu odobri status azilanta. Zato što „postoji osnovana bojazan da bi (u slučaju izručenja) bio podvrgnut političkom progonu“. Kaže da u Americi – via Stokholm – Asanž „ne bi imao fer suđenje“. I da bi, u montiranom procesu, mogao da bude osuđen i na smrtnu kaznu. „Želimo da budemo vrlo jasni: Britanci mora da znaju da mi nismo njihova kolonija“.
Cela priča se dalje globalizovala na prošlonedeljnom samitu zemalja Južne Amerike, gde  su učesnici jednodušno podržali Ekvador u njegovom ogledanju sa „kolonijalnim ponašanjem“ Londona.

SILOVANJE PO AMERIČKOM RECEPTU

[restrictedarea]

Proganjanje Asanža izvrglo se u klasičnu  orvelijansko-kafkijansku aferu. Amerika ga traži  za  magnum  crimen, Britanci bi da ga izruče Švedskoj zbog navodnog silovanja (po cenu brutalnog kršenja međunarodnih normi) a način na koji Imperija sve to izvodi na rubu je farse.
Džulijana Asanža su dve Šveđanke sumnjivog morala i namera odvele u krevet. Špijunska klasika. Nešto kasnije, a i iz motiva koji još nisu do kraja rasvetljeni, dotične dve dame ga tuže. Jedna, da nije upotrebljavao kondom (!), a druga da mu je, istina dragovoljno, omogućila jednokratan doživljaj, ali da ju je Asanž ujutro prisilio i na drugi. Dotična (obe su – nota bene – bivše saradnice u Vikiliksu) priznaje da je Asanža dobrovoljno primila u krevet, ali da se tuženi ujutro dodatno poslužio njenim uslugama bez, ovaj put, njenog pristanka!
U Londonu spremnom da od svakog cirkusa napravi još veći, ovo je izazvalo kišu doskočica. Džordž Galovej, poslanik leve orijentacije u Parlamentu i žestoki kritičar britanskog imperijalnog ponašanja u svetu, Švedsku „nameštaljku“ karikira u izjavi za Bi-Bi-Si: „Mi,obični ljudi, mislimo da kada ste u krevetu sa nekim, kad svučete odeću, upustite se u seksualno zadovoljstvo i posle toga slatko zaspite, vi ste već u seksualnoj igri u punom značenju pojma… Džulijan Asanž možda i nije plemićki postupio kada sledećeg jutra nije, onako go kao i ona, potapšao lagano damu po ramenu i učtivo upitao da li je dami po volji još jedan doživljaj… Ali gde je tu krivična odgovornost“?
A, jok, odgovaraju sifražetkinje iz britanskog Društva za zaštitu žrtava silovanja: „Imati dobrovoljan seks jednom, ne znači imati licencu za još jednom… Seks bez eksplicitnog pristanka (svaki put) znači silovanje“.
Britanski i Švedski zakoni razlikuju se u vezi sa ovom materijom. Po britanskom zakonu, silovanje je počinjeno „ako je došlo do penetracije bez pristanka i ako  muškarac nije u razumnoj meri (!) siguran da je pristanak dobio“. Maksimalna kazna za silovanje je doživotna robija. Mada pomenuto Društvo tvrdi da je u praksi srednja vrednost izrečenih kazni četiri godine.
U Švedskoj, pak, postoji striktna gradacija u definiciji silovanja i svaka podrazumeva različite dužine kazni zatvora. Najteže, brutalno nasilje nad žrtvom nosi kaznu od deset godina.
Sve i kada bismo zaboravili da se sve ovo sa Asanžom odigrava, ne zbog   zadovoljenja američke osvete, nego zbog ove farse sa podmetnutim seksom, ključni fakat je da Džulijan Asanž do ovog momenta nije ni osuđen, niti optužen za silovanje. Švedski tužilac proučio je tužbe dve dame, zaključio da  kriminogenog elementa nema i da zatvara dosije. Asanž se, posle toga, vraća iz Stokholma u London, da bi uskoro saznao da drugi tužilac, ovaj put tužiteljka, nalazi kako „ima novih elemenata“, otvara ponovo istragu i upućuje u London zahtev da joj se „begunac“ (!?) izruči. Sada, međutim, znamo da je druga tužba podignuta na direktan pritisak iz Vašingtona.
Zahtev za izručenje po drugom tužitelju je pravno toliko neobičan (jer optužnica ne postoji), da su u Londonu imali velike muke da ga nekako provuku kroz ceo, glomazan i komplikovan britanski pravni sistem, sve do Vrhovnog suda i – dalje, od Vrhovnog do Apelacionog suda.
I na kraju, britanska pravda je učinila ono što i Švedska; ono što je tražio „vašingtonski gazda“ („Miror“) – otvara vrata za ekstradiciju Asanža Švedskoj. Traže ga, dakle, u Americi zbog depeša, a izručuju ga Americi, preko Švedske, zbog napastvovanja sumnjivih dama.
Asanž od početka zna za jadac, uostalom kao i celi ostali svet. Jasno mu je da Kameron i Hejg nameravaju da ga – via Stokholm – izruče Amerikancima na „obradu“ i, sasvim izvesno, torturu po receptu Gvantanamo. I dok još traje procedura za ekstradiciju, Asanž se sklanja u  ambasadu Ekvadora.
Ali Britanci ne bi bili Englezi kada bi, bez plišanih rukavica, jednostavno kidnapovali čoveka, strpali u avion i istovarili, recimo, u „Sing Sing“. Najbolji način da se vruć krompir izruči Amerikancima vodi preko Stokholma odakle je Amerikancima već zagarantovano Asanžovo ekspresno izručenje. Posao završen, nalog izvršen, ruke čiste.
Švedska je obećala da će, čim joj Asanž padne u ruke, biti istog časa prebačen preko Atlantika. Silovanje je sitnija afera, američka optužnica ima prioritet.
Ako bi neko i posumnjao da bi Švedska mogla da učestvuje u ovako tipično američkoj igri, trebalo bi se samo prisetiti da je, na primer, Belorusija nedavno proterala švedske diplomate uhvaćene u realizaciji vašingtonskog plana o „obojenoj revoluciji“ u beloruskom „predsoblju“ Moskve.

HILJADU I JEDNA NOĆ U AMBASADI EKVADORA
Sve u svemu, orvelijansko-kafkijanska farsa i groteska zajedno. Zato što Džulijan Asanž, naprosto, nije nikakav begunac od pravde. Zato što ga, do ovog momenta afere,nije niko, ni u jednoj zemlji optužio za bilo šta. Ne postoji ni na jednom sudu podignuta optužnica, niti „proces Asanž“. Džulijan Asanž nije silovao nijednu ženu – ne postoji nijedna tužba za  to navodno silovanje, pa, stoga, ne postoji ni validna pravna osnova  za  zahtev o izručenju Švedskoj. Jer ga u Švedskoj traže samo da bi sarađivao u istrazi. Švedski zahtev za izručenje je, stoga, ipso facto, orvelijansko-kafkijanski biznis. Pogotovo što je Asanž već na londonskom sudu izjavio da stoji na usluzi švedskim istražiteljima. Jedan deo istrage već je imao u Švedskoj, ovu drugu, takođe, prihvata, ali neka švedski istražitelji dođu u London.
Situacija je sada prilično zakovana. Asanž teoretski može da  provede „hiljadu i jednu noć“ u ekvadorskoj ambasadi, ali samo ako Vajthol ne odluči da mu je bolje da pogazi sve međunarodne norme i običaje o regulisanju eksteritorijalnog statusa ambasada, nego da naljuti velikog gazdu preko mora. I ta opcija je sada širom otvorena.
Doktor Pol Roberts, analitičar u „Global riserču“ ima ovde da kaže sledeće: „Nekada gorda britanska vlada, danas je reducirana na servilnog vašingtonskog lakeja. Navukla je čizme nekadašnjeg (Hitlerovog) Gestapoa i preti da će, ako joj ambasada Ekvadora ne isporuči Asanža britanska kaznena ekspedicija izvršiti invaziju zgrade i  obaviti (naručeni) posao“. Kaže dalje da je britanska vlada koja je nekada poštovala domaće i međunarodne zakone sada spremna da (za račun Amerike) brutalno naruši ženevske konvencije.
Jedna broj londonskih komentatora koji su, za razliku od većine „mejnstrim“ medija, sačuvali hladnu glavu, prizivaju u sećanje scenu iz Homeinijevog Irana (1979), kada su  njegovi islamski revolucionari provalili u američku ambasadu u Teheranu i „zarobili“ američke diplomate. „Pritisnuti od američkih gospodara, Britanci sada  primenjuju Homeinijeve metode i ne obaziru se na svoje  međunarodne obaveze. Da li je ovo trenutak da se zabrinemo kako bi  Britanija mogla da u kriznim situacijama barata i sa svojim nuklearnim oružjem?“ (Pol Roberts).
Asanžu, okreni obrni, preti, sva je prilika, „hiljadu i jedna noć“ u ekvadorskoj ambasadi. Mogućnost da pod okriljem mraka isklizne sa Ostrva, samo je teoretska. „Gestapo“ je svuda oko zgrade. Džems Bond opcija – da se prokrijumčari u džaku za diplomatsku poštu, na rubu je filmske fantazije, takođe. Uostalom, carina ima pravo da otvori diplomatsku poštu ako posumnja da u njoj nisu isključivo pisani dokumenti.
U igri je, kako se čuje, i to da mu Ekvador dodeli državljanstvo, odnosno da postane  deo diplomatskog osoblja ambasade. Ali, u tom slučaju, Britanija mora da mu odobri agreman.
Pominje se i opcija da ga Vlada Ekvadora imenuje za diplomatskog predstavnika u UN. U tom slučaju, diplomatski imunitet od gonjenja mogla bi da mu oduzme samo Generalna skupština.
Bukmejkeri u Londonu ipak secuju na „hiljadu i jednu noć“. Napokon, mađarski kardinal Jožef Minselti skrivao se od sovjetskog vojnog upada u Mađarsku (1956), u američkoj ambasadi u Budimpešti, i tu ostao 15 godina.
Sve opcije su, tako, otvorene, ali jedna izgleda manje moguća od ostalih: „marionetska vlada Velike (?) Britanije odlučila je da Asanž ne izađe iz zemlje – kakva briljantna odbrana ljudskih prava… Britanska vlada, nekada toliko privržena vladavini zakona, sada čak preti da bi mogla da okupira suverenu teritoriju Ekvadora. Proces, praktično, izgleda jednostavan: navučete čizme Gestapoa, izvučete silom Asanža sa lancima na rukama i predate ga Vašingtonu“ („Global Riserč“).
Ako se, pak, London ne odvaži da pošalje „čizme Gestapoa“ u ambasadu  Ekvadora, u tom slučaju sledi opcija „hiljadu i jedna noć“. Komentator Radija Bi-Bi-Si 4, jedan od ređih  iz „mejnstrima“ koji u baratanju Forin ofisa aferom „Asanž“ vide malo morala, a mnogo potencijalne štete, komentariše da je pred dilemom: „američki novac  ili ponašanje u skladu sa međunarodnim pravilima, britanska vlada ipak bliža američkom novcu“. I onda: „angloamerički svet koji pretenduje da bude ogledalo međunarodnog morala, postaje pred našim očima maskirani Gestapo“.
U međuvremenu, predsednik Ekvadora Rikardo Korea šalje poruku da bi provala u ambasadu bila ravna „samoubistvu“ i da bi izazvala lanac napada na britanske ambasade po svetu.
U Forin ofisu vagaju sve opcije, pa i onu iz „hiljadu i jedne noći“. Ali svaka je, po svim znacima, u službi jednog cilja: da se zadovolji „Veliki brat“ s one strane Atlantika, a Asanž, makar i na kraju hiljadu i jedne noći, izruči, živ i u lancima američkoj osveti.

[/restrictedarea]