Zakonik o krivičnom postupku: Stranputice, staze i bogaze

Pišu Milan Škulić i Goran Ilić

Novim Zakonikom o krivičnom postupku omogućava se sklapanje sporazuma u pogledu bilo kojeg krivičnog dela. To znači da će nagodba tužioca i okrivljenog biti moguća i za silovanje deteta, teška ubistva i slično…

U septembru 2011. godine je usvojen novi Zakonik o krivičnom postupku Srbije, njegova primena je započela u januaru 2012. godine, a pre toga je već u decembru 2011. godine srpska Narodna skupština hitro usvajala Zakon o njegovim izmenama i dopunama, što sve zajedno, svakako predstavlja „podatak za Riplija“. Novi Zakonik sadrži dve kapitalne anomalije, koje žestoko kontaminiraju i potpuno upropašćuju celokupan zakonski tekst, a to su  devalvacija načela istine i potpuno adverzijalna, tj. stranačka konstrukcija glavnog pretresa, uz drastično minimiziranje uloge krivičnog suda. Taj zakonski tekst obiluje i nizom drugih sasvim konkretnih pravno-tehničkih grešaka, zbog kojih je sasvim izvesno da će pre ili kasnije morati da bude značajno izmenjen ili potpuno stavljen van snage.

ISTINA KAO LUKSUZ
Istina je u novom Zakoniku o krivičnom postupku Srbije implicitno označena kao svojevrsni nepotrebni luksuz u krivičnom postupku, jer se ne samo utvrđivanje istine, već čak ni težnja ka njoj od strane službenih aktera krivične procedure uopšte ne označava kao cilj krivičnog postupka. Istina ni inače nije nekakva „sveta krava“ u savremenom krivičnom postupku. Njoj se u tipičnom evropskom krivičnom postupku teži, ali ne po svaku cenu. Onda kada se istina ne može utvrditi, donosi se odluka u korist okrivljenog. Sada se istini neće čak ni težiti. Sud će jednostavno „vagati“ da li su verovatniji navodi optužbe ili argumenti odbrane, a da li je prava istina na jednoj ili drugoj strani; „pa ko će ga znati“.
Novim Zakonikom o krivičnom postupku promovisana je dokazna pasivnost suda. Dokaze bi izvodile stranke, a uloga suda bi se svela na kontrolu ispravnosti dokaznog postupka. Stranke su formalno ravnopravne. Dakle, nasuprot javnom tužiocu, koji može da računa na kompletnu logističku podršku državnog aparata čiji je deo, biće okrivljeni kome može da pomaže branilac. Naravno, ako okrivljeni ima finansijska sredstva da plati njegove usluge ili ukoliko se radi o slučajevima obavezne stručne odbrane, kada okrivljenom koji nema branioca, njega postavlja sud. Obavezna odbrana je propisana samo za teža krivična dela, tako da većina okrivljenih može, ali ne mora imati branioca. Međutim, bogate okrivljene, poput na primer, onih koji se terete da su „narko-bosovi“, ili „tajkune srećne dobitnike“ tranzicije, braniće „advokatske zvezde“. Oni će moći da imaju pravne timove, te angažuju privatne detektive za prikupljanje dokaza.
U ključnoj načelnoj odredbi Zakonika o krivičnom postupku iz 2011. godine, koja se tiče izvođenja dokaza i tereta dokazivanja, napravljena je ozbiljna greška. Naime, u članu 15 stav 3 utvrđeno je da sud izvodi dokaze na predlog stranaka, iz čega bi proizašlo da dokaze ne izvode stranke, već to čini sud, ali samo po njihovom predlogu, kao što je to bilo slično i u ZKP-u iz 2001. godine, odnosno u našem prethodnom tradicionalnom krivičnoprocesnom sistemu. Međutim, čitavim nizom odredbi Zakonika promovisana je izrazita dokazna pasivnost suda, a izvođenje dokaza je ne samo primarno, već skoro isključivo povereno strankama, što je u potpunoj kontradiktornosti sa odredbom člana 15 stav 3. U istom članu Zakonika, tj. već u narednom stavu člana 15, navodi se da sud može dati nalog stranci da predloži dopunske dokaze ili izuzetno sam odrediti da se takvi dokazi izvedu, ako oceni da su izvedeni dokazi protivrečni ili nejasni, i da je to neophodno da bi se predmet dokazivanja svestrano raspravio. Dakle, čak se ni u ovoj odredbi ne daje sudu mogućnost da sam izvede dokaze, već samo da izda nalog da se dokazi izvedu. Očigledna je intencija da se sud što je više moguće i po svaku cenu – dokazno pasivizira. Odredba člana 15 stav 4 je stoga, direktno i očigledno suprotstavljena odredbi člana 15 stav 3 Zakonika, što ni u kojem slučaju ne predstavlja usamljen primer postojanja međusobno protivrečnih odredbi u novom Zakoniku o krivičnom postupku Srbije.

[restrictedarea]

„PARALELNA“ ISTRAGA
Tužilačka istraga je već postojala u prvoj deceniji posle Drugog svetskog rata i revolucije, kada je javno Tužilaštvo u socijalističkoj Jugoslaviji bilo organizovano po sistemu sovjetske prokurature i kada su „kadrovi sve rešavali“. Tadašnja iskustva nisu bila baš sjajna, doduše kako za koga.
Novokomponovana „srpska istraga“ ne liči mnogo na tipične evropske tužilačke istrage. Ona čak nije ni „američka“, jer u SAD-u istragu pretežno vodi policija i ona je uglavnom neformalna. Nova istraga u Srbiji najviše podseća na „hašku istragu“. Taj tip postupka je veoma komplikovan i skup, a o njegovoj efikasnosti dovoljno govori prosečna dužina suđenja, pa i kritike iz samog Haškog tribunala, poput onih koje često iznosi nekadašnji nemački sudija u Hagu prof. Šomburg.
Javni tužilac je stranka u krivičnom postupku i ukoliko se on shodno novom ZKP-u iz 2011. godine, kao državni organ više ne usmerava na oficijelno utvrđivanje istine, nema nikakvih garancija da će istraga koju on vodi, biti ni iole nepristrasna, jer zašto bi javni tužilac u praksi obraćao bilo kakvu pažnju na dokaze koji idu u prilog odbrani, bez obzira na to što ga formalno Zakonik na to obavezuje. U novom Zakoniku o krivičnom postupku propisano je da osumnjičeni i njegov branilac (ako ga ima) mogu tokom istrage koju vodi javni tužilac samostalno da prikupljaju dokaze. Realno je da ovo „mogu“, u praksi bude shvaćeno kao „da bi trebalo“ ili čak „moraju“, a to će svakako, dovesti do ogromnih problema i izrazitih nepravičnosti, te se time na izvestan način potencijalno može povrediti i pretpostavka nevinosti. Naime, „istraga“ koju bi okrivljeni vodio „paralelno“ sa istragom javnog tužioca, bi se praktično svela na „istraživanje“ u korist odbrane, tj. nije jasno protiv koga bi se ona usmerila. To bi se moglo shvatiti i kao svojevrsna „dužnost“ okrivljenog da dokazuje, odnosno „istražuje“ sopstvenu nevinost.
Osumnjičeni i njegov branilac mogu samostalno da prikupljaju dokaze u korist odbrane (član 301). Kakve su šanse osumnjičenog bez branioca, pa i onda kada ima branioca da samostalno obezbeđuje dokaze ? Kako bi na primer, osumnjičeni saslušavao svedoke? Radi se o potpuno nerealnoj i poprilično besmislenoj normi. Konačno, šta to okrivljeni uopšte i istražuje, tj. prema kome je usmerena takva paralelna istraga, kada za okrivljenog važi pretpostavka nevinosti?
Ovde bi trebalo posebno imati u vidu i slučaj sa okrivljenim koji se nalazi u pritvoru. Naime, i on bi u skladu sa članom 301 imao pravo da prikuplja dokaze, a kako pritvoreni okrivljeni to svoje pravo može da ostvari, kada, ne samo da se nalazi u pritvoru, već se jedan broj razloga za pritvor baš i tiče opasnosti od dokazne opstrukcije usled delovanja okrivljenog koji bi bio na slobodi, kao kada je u pitanju određivanje pritvora zbog koluzione opasnosti ili kada se radi o postojanju okolnosti koje ukazuju da će uništiti, sakriti, izmeniti ili falsifikovati dokaze. Ne samo što samo veoma bogati okrivljeni mogu da prikupljaju dokaze u prilog svoje odbrane (a notorna je činjenica da danas većina građana Srbije živi veoma skromno, a mnogi spadaju u siromašne, pa čak i ekstremno siromašne), već je davanje formalne mogućnosti odbrani da samostalno prikuplja dokaze, skopčano i sa drugim potencijalno veoma ozbiljnim problemima, koji u perspektivi mogu vrlo teško da kompromituju ne samo organe krivičnog pravosuđa, već i samu državu i njen pravni sistem.
Zamislimo samo kako bi se osećao prosečan građanin da od njega neki okrivljeni za krivično delo organizovanog kriminala, a medijski već eksponiran kao „opasan čovek“ (možda višestruki povratnik i slično) ili što bi bilo tipičnije privatni „detektiv“, odnosno branilac takvog okrivljenog, „ljubazno ili  manje učtivo“, zatraže izjavu ili „zamole“ da uđu u privatne prostorije, odnosno da preuzimaju predmet i isprave koje mogu da koriste  kao „pomoćni“ materijal u toku ispitivanja svedoka ili provere verodostojnosti iskaza svedoka… Zar ne bi to mnogi građani doživeli kao svojevrsnu neprijatnost ili čak kao opasnost, odnosno u nekim situacijama skoro specifično „iznuđivanje iskaza“?
Dalje se koncept „paralelne istrage“ detaljnije razrađuje u Zakoniku o krivičnom postupku, tako što je propisano da ako osumnjičeni ili njegov branilac smatraju da je potrebno preduzeti određenu dokaznu radnju, predložiće javnom tužiocu da je preduzme (član 302 stav 1). Dakle, stranka se obraća protivnoj stranci koja bi trebalo da u njenu korist preduzme određene dokazne radnje. Ne zvuči baš realno i ostvarljivo, a da ne govorimo o pravičnosti.
Ako javni tužilac odbije predlog osumnjičenog, odnosno njegovog branioca ili o takvom predlogu ne odluči u roku od osam dana od dana podnošenja predloga, osumnjičeni ili njegov branilac može podneti predlog sudiji za prethodni postupak koji odluku o tome donosi u roku od osam dana. Ako sudija za prethodni postupak usvoji takav predlog, naložiće javnom tužiocu da preduzme dokaznu radnju i odrediti mu za to rok. Neverovatno je koliko se u novom ZKP-u promoviše dokazna pasivnost suda. Sud se praktično na sve načine „drži po strani“ od izvođenja dokaza, kako „slučajno ne bi nepozvan zašao u taj isključivo stranački zabran“. Pa zar ne bi bilo mnogo logičnije da kada u smislu člana 302 stav 3, sudija za prethodni postupak usvoji predlog osumnjičenog i njegovog branioca da se preduzme određena dokazna radnja, tu radnju tada izvede sam sudija za prethodni postupak, nego što on u takvoj situaciji to nalaže javnom tužiocu.
Kakve su šanse da javni tužilac koga sudija za prethodni postupak praktično „primorava“ na sprovođenje dokazne radnje, koju on prethodno nije želeo da izvede, te je i formalno odbio predlog odbrane da se takva radnja preduzme, prilikom njenog vršenja postupa na kvalitetan način? To će naravno u praksi zavisiti i od ličnosti konkretnog javnog tužioca, njegove savesnosti i drugih pretežno subjektivnih faktora, ali se i iz tog razloga načelno radi o veoma lošem rešenju, jer ne može zakonodavac takvo pitanje rešavati po „sistemu lepih želja“, tj. nadati se da će svaki konkretan javni tužilac dobronamerno prihvatiti nalog sudije za prethodni postupak i „dati sve od sebe“ da najkvalitetnije moguće sprovede dokaznu radnju, koju prethodno nije smatrao potrebnom, a na šta ga zatim, izdavanjem naloga „primorava“ sudija za prethodni postupak.
Osumnjičeni koji je saslušan i njegov branilac su dužni da odmah po svom samostalnom pribavljanju dokaza obaveste javnog tužioca o tome, te da mu pre završetka istrage omoguće razmatranje spisa i razgledanje predmeta koji služe kao dokaz (član 303 stav 3 ZKP/11). Ovo znači da osumnjičeni (koji može biti i nepismen), odnosno njegov branilac (koji uopšte ne mora biti advokat krivičar), moraju, odnosno mogu voditi neku vrstu svoje „istrage“, u vidu prikupljanja dokaza u prilog odbrane, te o njenim rezultatima obavestiti protivnu stranku, tj. javnog tužioca. Ovim se u formi navodne potpune stranačke ravnopravnosti, te uz pokušaj da se i sama istraga, protivno njenoj procesnoj logici, adverzijalno, tj. stranački ustroji, praktično uvodi kategorija odgovarajuće „kooperativnosti“ odbrane, u odnosu na javnog tužioca tokom istrage koju on formalno vodi.

KO VODI NOVU JAVNO-TUŽILAČKU ISTRAGU?
Pisci Zakonika nisu imali u vidu da je samostalnost tužilaštva vitalno ugrožena ustavnim rešenjem prema kojem javne tužioce na predlog Vlade bira Narodna skupština, kao i činjenicom da članove Državnog veća tužilaca bira Narodna skupština. Svedoci smo jednog protivrečnog procesa, sa jedne strane, tužilaštvo se Ustavom potčinjava  izvršnoj vlasti, a sa druge strane, na tužilaštvo se u krivičnom postupku prenose ovlašćenja nezavisnog sudskog organa, istražnog sudije. Time se  dovodi u pitanje i objektivnost krivičnog postupka, posebno istrage  u kojoj tužilac zauzima centralno mesto. Iz rigidne hijerarhijske ustrojenosti javnog tužilaštva bi mogao proizići zaključak da će se ubuduće sve istrage u Srbiji voditi od strane jednog javnog tužioca – onog koji je na vrhu hijerarhije, a nije teško objasniti koliko to u praksi može da bude ne samo veoma neefikasno, već potencijalno i opasno.
Zakonik o krivičnom postupku daje tužilačkim saradnicima status ex lege punomoćnika javnog tužioca za krivični postupak. Norma sadržana u članu 48, međutim, direktno je suprotna čl. 159. st. 4. Ustava, prema kojem javnog tužioca u vršenju funkcije zamenjuju zamenici javnog tužioca. Ustav limitira krug lica koja vrše javnotužilačku funkciju na javne tužioce i zamenike javnog tužioca. Zbog toga je uvođenje tužilačkih saradnika u krug lica koja vrše javnotužilačku funkciju u krivičnom postupku, direktno suprotno čl. 159. st. 4. Ustava.
Uvođenje tužilačkih saradnika u krug lica koja mogu da preduzimaju radnje u krivičnom postupku protivno je i Zakonu o javnom tužilaštvu, shodno kojem javnotužilačka funkcija pripada samo javnog tužiocu i njegovom zameniku. S obzirom na to da  po Zakonu o javnom tužilaštvu, tužilački saradnici nisu posednici javnotužilačke funkcije, samim tim nemaju ni ovlašćenja javnog tužilaštva, jer ovlašćenja proizlaze iz funkcije. U situaciji kada imamo konkurenciju dva propisa, i to Zakonika o krivičnom postupku i Zakona o javnom tužilaštu, primenjuje se drugi, jer je u pogledu organizacije javnog tužilaštva lex specialis i ima primat u odnosu na ZKP. Poveravanje ovlašćenja tužilačkim saradnicima u krivičnom postupku stvara jednu neregularnu situaciju. Na takav zaključak  upućuje analiza propisa o tužilaštvu i propisa koji regulišu položaj tužilačkih saradnika. Primera radi, ukoliko bi javni tužilac hteo da izvrši hijerarhijsku intervenciju u krivičnom predmetu dodeljenom tužilačkom saradniku, to ne bi mogao da učini u proceduri propisanoj Zakonom o javnom tužilaštvu, budući da Zakon ne poznaje obavezno uputstvo tužilačkom saradniku, već samo nižem tužiocu ili zameniku javnog tužioca. Ni podzakonski akti javnog tužilaštva ne uređuju subordinaciju između javnog tužioca, zamenika javnog tužioca i tužilačkog saradnika, kada saradnik preduzima radnje u krivičnom postupku. U takvoj situaciji javni tužilac bi mogao jedino da koristi propise koji uređuju položaj i ovlašćenja državnih službenika.

PROTIVUSTAVNI KARAKTER
Prema odredbi člana 32 stav 1 Ustava Republike Srbije (pravo na pravično suđenje), svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega.
Dakle, ustavno je pravo građanina, tj. okrivljenog protiv koga se vodi krivični postupak, da sud raspravi o osnovanosti sumnje, odnosno o optužbi protiv njega, a ne da se o tome pred sudom raspravlja, kao što je to rešeno u novom Zakoniku o krivičnom postupku Srbije. Stoga su neustavne sve ključne odredbe ovog Zakonika kojima je konstruisan striktno adverzijalni krivični postupak, odnosno dokazivanje primarno preneseno na stranke, a sud maksimalno isključen iz njega.
Olako reformisanje krivičnog postupka na striktno adverzijalnim osnovama i forsiranje nekih drugih obeležja tipičnih stranački orijentisanih krivičnih procedura, kao što je preterano širenje sporazuma o priznanju krivice je skopčano sa brojnim realnim opasnostima, poput mogućeg potpunog nesnalaženja pravosudnih organa u nekom budućem radikalno izmenjenom normativnom ambijentu. Posebno je opasno što to može dovesti do ozbiljnog ugrožavanja prava okrivljenog u krivičnom postupku, jer izrazito stranačka konstrukcija krivičnog postupka nužno podrazumeva maksimalnu ne samo formalnu, već i faktičku jednakost stranaka, a to je u uslovima naše zemlje, a slično je i sa većinom drugih država u tzv. tranziciji, u praksi skoro nemoguće. Ako bi, „ne daj Bože“, novi ZKP zaživeo, okrivljeni koji je „loše prošao“ mogao bi da se obrati Sudu u Strazburu, tvrdeći da mu je povređeno pravo na pravičan postupak, jer nije mogao efektivno da raspolaže „jednakošću oružja“, s obzirom na to da on nije obučavan, a njegov stranački protivnik, tj. javni tužilac je imao obuku koju mu je organizovala država.
Eliminisanje načela istine u krivičnom postupku je kontradiktorno u odnosu na brojna druga krivičnoprocesna pravila. Nebulozno je da se u novom Zakoniku o krivičnom postupku, kao i ranije, omogućava podnošenje žalbe protiv presude i zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, drugim rečima, usled zasnovanosti presude na neistini, a da pri tom, sud uopšte i nema dužnost utvrđivanja istine, jer je izvođenje dokaza, što znači i stvaranje podloge za utvrđivanje činjeničnog stanja, primarno povereno strankama. Kakve su šanse stranke da pobija presudu zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, kada je ona sama, u prvom redu procesno odgovorna za utvrđivanje činjeničnog stanja ? U takvom bi se slučaju, stranka u stvari, žalila sama na sebe.
Eliminisanje načela istine u krivičnom postupku je suštinski izrazito nemoralno, jer se cilj krivičnog postupka ne može mehanički i veštački odvojiti od opšte povezanosti krivičnog prava i morala. Ako načelno smatramo da je vršenje krivičnih dela nemoralno, a da se samo u krivičnom postupku može utvrditi da je učinjeno krivično delo, onda se takvo pitanje ne sme prepuštati čisto pravno-tehničkom konstruisanju nekakvog „dokaznog dvoboja“, gde bi stranke iznosile svoje argumente i kontraargumente, a sud lišen „balasta“ utvrđivanja istine ili bar težnje ka istini, jednostavno arbitrirao koja je stranka bila uspešnija u dokaznom duelu.
Osim što je zasnovan na ovim osnovnim i veoma krupnim koncepcijskim greškama i teškim promašajima, Zakonik o krivičnom postupku iz 2011. godine se odlikuje i čitavim nizom drugih nejasnih, vrlo sumnjivih i očigledno ekstremno nekvalitetnih normativnih rešenja, što sve zajedno ovaj tekst čini veoma lošim.
Sistem „jedna zemlja, dva sistema“, promovisan time što se sa primenom novog Zakonika o krivičnom postupku započelo za krivična dela organizovanog kriminala i druga tzv. posebno teška krivična dela, dok je u pogledu ostalih krivičnih dela, tj. „većine tipičnih krivičnih postupaka“, primena novog Zakonika odložena do 15. januara 2013. godine, je sam po sebi „na ivici ustavnosti“, ako tu granicu već i nije prešao, time što je omogućio da se u istoj državi u isto vreme primenjuju dva veoma različita Zakonika o krivičnom postupku. Time se, što je posebno negativno, stvaraju i dve bitno različite „kategorije okrivljenih“, dok i inače, subjekti krivičnih postupaka koji se vode prema dijametralno različitim izvorima procesnog prava, imaju i bitno različiti krivičnoprocesni položaj, što po logici stvari podrazumeva i drugačija prava i dužnosti.
Novi Zakonik o krivičnom postupku bi pod hitno trebalo staviti van snage, uz dovršavanje po njemu započetih krivičnih postupaka, te nastaviti sa primenom Zakonika iz 2001. godine. Moguće je i donošenje potpuno novog Zakonika koji bi bio pažljivo izrađen uz uzimanje u obzir novih tendencija, ali na umeren način i u duhu naše kontinentalno-evropske tradicije, kojem bi morala prethoditi prava, a ne simulovana i „dirigovana“ javna rasprava.

[/restrictedarea]