Srpska priča, bojovnički rodoslov

Piše Jovo Bajić

Zbog čega su poruke dramskog projekta „Zoran Đinđić“ Olivera Frljića, koji se izvodi u „Ateljeu 212“, svojevrsno ponavljanje Tuđmanove ratne propagande usmerene protiv Srba, a osmišljene i dobrim delom realizovane početkom devedesetih godina

Gledaoci koji su u „Atelju 212“ gledali pozorišni projekat „Zoran Đinđić“ svedoče da na početku predstave  na scenu izlazi jedan glumac koji saopštava i činjenicu da je otac Olivera Frljića, autora ovoga komada, tokom poslednjeg rata u Bosni i Hercegovini bio vojnik HVO-a (Hrvatskog vijeća obrane). Detalj, kome Frljić daje izuzetan značaj, javno se ponavlja na sceni na početku svake predstave. Upravo zbog ove činjenice pozabavili smo se tim podatkom iz rodoslova.

TRAVNIČKA HRONIKA
Šta je to toliko važno da Frljić priču o Zoranu Đinđiću započne podsećanjem na to da je njegov otac, čije ime ne pominje, u vreme minulog rata bio ratnik? HVO je osnovan još u vreme postojanja bivše SFRJ kao paravojna formacija bosansko-hercegovačkih Hrvata. Ova paravojska bila je faktički bosansko-hercegovački ogranak Zbora Narodne garde Franje Tuđmana. Činili su je dobrovoljci – „dragovoljci“, pa je „dragovoljac“ morao biti i Frljićev otac. Paravojska sa oznakama HVO otpočela je versko-građanski rat u BiH počinivši velike zločine nad Srbima. Prvi su u BiH vojnici HVO počeli da  miniraju bogomolje, osnivaju logore. Vojnici HVO, kao i ostale hrvatske postrojbe, javno su iskazivali da su naslednici ustaške Pavelićeve vojske iz Drugog svetskog rata, a posebno Francetićeve Crne legije. Posle sukoba sa muslimanima koji je izbio u leto 1993. godine, HVO se povukao iz većine bosansko-hercegovačkih gradova pred naletom znatno srčanije muslimanske Armije BiH, sa kojom su kao saveznici krenuli u rat protiv Srba. Mnogi su spasili glave tako što su prešli na teritoriju koju su kontrolisali bosansko-hercegovački Srbi, koji ih tada nisu smatrali zarobljenicima, nego su ih propuštali  da prođu u Hrvatsku ili Zapadnu Hercegovinu.
U intervjuima koje je davao, Oliver Frljić ističe da je Travničanin i da je u Travniku živeo do 1992. godine, odakle se u vreme rata odselio u Zagreb gde je nastavio školovanje i napravio munjevitu pozorišnu karijeru. Šteta što Frljić ovoga puta nije prevrnuo još jednu stranicu iz svoga rodoslova, i što nam nije saopštio još koji podatak o tome gde su travnički Frljići ratovali u Drugom svetskom ratu, kako se zvala vojska u kojoj su ratovali. Tu bi bilo građe za još jedan pozorišni komad, a Frljićeva ratnička porodična priča dobila bi na težini. Zbog tog prećutkivanja primorani smo da podsetimo na to da su travnički rimokatolici, dorasli za pušku, uključujući i Frljiće, u vreme Drugog svetskog rata bili vojnici Ante Pavelića. Travničani su u Pavelićevoj vojsci posebno bili cenjeni iz više razloga. Pavelić je u Travniku završio isusovačku Nadbiskupsku veliku gimnaziju, pa je zbog mladalačkih uspomena najlepše govorio o Travničanima i o ovome gradu, što se šire poštovalo. Istu gimnaziju pohađao je i Travničanin, mitropolit i nadbiskup vrhbosanski dr Ivan Šarić, još jedno ubojito pero travničkih Hrvata. Ostao je zapamćen i po pesmi „Oda Poglavniku“. Proglašen je za ratnog zločinca. Sklonio se „pacovskim kanalima“ u Frankovu Španiju, a u optužnici podignutoj protiv njega stajalo je, između ostaloga, i to da je on dao znak da se uhapsi i ubije mitropolit dabrobosanski Petar Zimonjić.
Pavelićem i Šarićem nadahnjivale su se travničke ustaše dok su predvođeni pukovnikom Franjom Šimićem, čija je komanda najčešće bila u Travniku, kretali u krvave pohode. Prvo su, zapisano je, pobili sve travničke Jevreje. U ovom gradu, još od turskog vremena, postojala je sefardska jevrejska zajednica, samo su sarajevski Sefardi u Bosni bili brojniji. Ostalo je iza nje samo staro groblje. Pobili su i sve i travničke Srbe, i sve Srbe u široj okolini, a činili su zločine i širom Bosne. Iz prerezanih grla hiljada žrtava travničkih ustaša moglo bi se napuniti ne jedno bure, kao ono viđeno na sceni „Ateljea 212“, nego desetine i stotine buradi.
Dužni smo da ukažemo i na još jedan detalj. Zoran Đinđić, kome je posvećena ova predstava, proveo je detinjstvo i deo mladosti u Travniku, gde mu je otac šezdesetih godina dvadesetoga veka u travničkom garnizonu službovao kao oficir JNA. U starom zdanju tadašnje isusovačke gimnazije, u kojoj su se školovali poglavnik Ante Pavelić i nadbiskup Ivan Šarić, bila je i gimnazija u kojoj se, u vreme dok je u Travniku živeo Đinđić, učilo po nastavnim programima tadašnje socijalističke Titove Jugoslavije. Gimnazijsko školovanje u tom zdanju započeo je i Zoran Đinđić.

PUTEVIMA „DRAGOVOLJACA“
Mladi Oliver Frljić, što potvrđuju i prve scene njegovog dramskog komada „Zoran Đinđić“, sledi ratnički put svoga oca, „dragovoljca“, bojovnika HVO, kao i predaka iz Drugog svetskoga rata. U vreme kada je devedesetih godina zamirisao barut, Oliver je imao tek šesnaest godina.
Komad „Zoran Đinđić“ može se razumeti kao tipičan primer Tuđmanove ratne propagande usmerene protiv Srba, osmišljene i dobrim delom realizovane početkom devedesetih. O kakvom je kontinuitetu reč pokazuju još neke činjenice. Kada bi se naime ustaške glavešine tokom Drugog svetskog rata ili na suđenjima posle rata našle pritešnjeni optužbama zbog pokolja tolikog broja Srba, oni su ponavljali kako je Kraljevina Srba Hrvata i Slovenaca, a kasnije i Kraljevina Jugoslavija bila zločinačka velikosrpska tvorevina. U toj državi Srbi su, kaže se, bili zveri i život za Hrvate bio je nepodnošljiv. Pokolji Srba tokom Drugog svetskog, po njihovim uveravanjima, bili su samo neizbežna, opravdana i razumljiva reakcija Hrvata. Na isti način, po istoj matrici, tuđmanovska elita govorila je i o Brozovoj  Jugoslaviji koja je navodno počivala na srpskoj hegemoniji. A tek kada je na čelo Srbije došao Slobodan Milošević! Srbi, koje je predvodio Milošević, kako se ističe u Frljićevom komadu „Zoran Đinđić“, ubili su u Srebrenici osam hiljada muslimana, proterali su 850.000 Albanaca sa Kosova, ubili su u Trebinju Srbina Srđana Aleksića, čak i svoje gardiste na Topčideru, podmetnuli su svoje ljude da stradaju u „RTS“-u, bacili Stambolića u kreč, emitovali na televiziji Arkanovo venčanje, potpisali Rezoluciju 1244. Postavljali su balvane i pravili barikade po Srpskoj Krajini, palili džamije. Oni gledaju teniske mečeve Novaka Đokovića, mrze sve Hrvate, sve muslimane i Šiptare… Milošević je otišao, ali su ostali Vojislav Koštunica, Dobrica Ćosić. Tu mržnju podstiču njihovi sveštenici u njihovim crkvama. I sve što im se desilo, ako se desilo, u vreme poslednjih ratova, ali i što im se dešava posle ratova u Hrvatskoj, Republici Srpskoj Krajini, BiH, na Kosovu i Metohiji zasluženo je i opravdano – poruke su Frljićevog dramskog sočinjenija. U jednom intervjuu Frljić posredno podseća da komad „Zoran Đinđić“ i nije u potpunosti njegovo autorsko delo. To autorstvo on u neku ruku deli i sa onima koji su mu pomogli da sakupi građu za svoj komad. Pohvalio se da je pre nego što je pristupio pisanju razgovarao sa: Milošem Vasićem, Vladimirom Popovićem, Gordanom Čomić, Borkom Pavićević, Srđom Popovićem…
Ovoj premijeri, inače, prisustvovali su, i tako pozorišnu predstavu „overili“, između ostalih i Ružica Đinđić, Dragan Šutanovac i Čedomir Jovanović.
Da li se publika koja u „Ateljeu 212“ gleda predstavu „Zoran Đinđić“  razlikuje  mnogo od publike u Zagrebu ili Širokom Brijegu u Zapadnoj Hercegovini? Postoje mišljenja da su u ovom broju i ovoj društvenoj grupaciji najčešće predstavnici posebne društvene kaste koju su stvorili negdašnji „lažiborci“ Josipa Broza Tita. I to je deo pomenutog kontinuiteta. Lažiborci nisu, naime, u Drugom svetskom ratu ratovali u pobedničkoj vojsci, bežali su od rata ili su ratovali u takvim vojskama kao što su Pavelićeve ustaše. Kao što noćne leptire privlači svetiljka, tako je i njih oko Brozovog imena okupila Rezolucija Informbiroa. Novo vreme pružalo im je neslućene mogućnosti, mogli su da ukazuju prstom na antifašiste i idealiste, da ih hapse i teraju u logore, i tamo muče. A posle je sve išlo lakše. Uskakali su u Udbu, postajali nosioci nove ideologije i nove vlasti koje je Broz stvarao. Šezdesetih godina dvadesetoga veka stvorene su takve mogućnosti da oni koji nisu osetili rat ili bivši borci fašističke vojske, uz pomoć dva svedoka mogu sami da konstruišu svoju antifašističku ratnu prošlost, izmišljaju odlučujuće bitke u kojima su pobeđivali sa Titom u srcu i Titovim imenom na usnama. A zatim su, koristeći sve privilegije onoga društva i vremena, nastavljali lagodni život društveno-političkih  radnika, udbaša, doušnika, diplomata, čuvara bratstva i jedinstva i tekovina revolucije. Ti najgrlatiji sledbenici Josipa Broza Tita izdvajali su se i po tome što su u svakoj prilici iskazivali mržnju prema srpskom narodu, njegovoj istoriji i kulturi. Iza njih su ostajala njihova biološka i duhovna deca koja su nasledila istu tehniku življenja i istu mržnju prema Srbima. Reči koje su oni tokom minulih ratova izgovarali u Beogradu o Srbima nisu se razlikovale od reči Tuđmanove ratne propagande izgovarane u Zagrebu. Upravo ovakvi su u „Ateljeu 212“ dočekali Frljića kao najrođenijeg, prihvatajući pokliče Tuđmanove ratne propagande. U tom zaglušujućem horu slepe mržnje koja se oseća iz  publike, nalaze se i glasovi srpskih glumaca – Branislava Trifunovića, Ivana Jevtovića, Vladislava Mihailovića, Tanje Petrović, Milana Marića, Miloša Timotijevića, Tamare Krcunović, Dušana Radovića. A negde iza je i upravnik pozorišta Kokan Mladenović.