Siniša Ljepojević: NOVA VLAST I KOSOVO

Vidovdansko nasilje Kosovske policije (KPS) nad Srbima koji su došli da obeleže taj sveti dan srpske istorije još je jedno bolno upozorenje da dosadašnja politika Beograda, svi ustupci – i tajni i javni – i izvinjenja nisu urodili plodom. Naprotiv, kao da su dodatno inspirisali siledžijstvo albanskih vlasti prema Srbima na Kosovu, ali i upornost Srba da istraju u svom verovanju. Mediji u Srbiji su, uz instrukcije vlasti, nastojali da potisnu svu ozbiljnost još jednog vidovdanskog nasilja a politička elita je to nasilje ocenilo kao “provokaciju”. To, međutim, ne može promeniti svu ozbiljnost vidovdanskog upozorenja i, ukoliko se nastavi sa stavom da su to samo “provokacije”, onda bi dalji razvoj “kosovske realnosti” mogao da izmakne kontroli sa posledicama i za Kosovo i za Srbiju.

U ovogodišnjem nasilju izdvaja se velika brutalnost kosovske policije u obračunu sa Srbima koji su došlo da obeleže Vidovdan. Takvi brutalnost i siledžijstvo su retko viđeni a očigledno je da je glavni cilj bilo poniženje Srba i to tako, prema američkom modelu, da bude viđeno, da bude poruka svim Srbima. Srbi na Gazimestanu su bili ne samo žrtve fizičkog nasilja nego su bili primorani i da skinu majice sa likovima i napisima “nepoželjnim za Albance”, pa su tako poniženi i polugoli bili deo svetog sećanja. Svima koji se bave Kosovom je jasno da na Kosovu gotovo ništa ne odlučuju aktuelne kosovske, albanske vlasti. Njihovi zapadni mentori na čelu sa Američkom ambasadom su ti koji odlučuju i daju ideje i zato nema nikakve sumnje da je i vidovdansko nasilje bilo deo “projekta” i da je dobilo zeleno svetlo sa zapadne strane.

Ali Srbi su, iako poniženi i tučeni, izdržali. Mediji i politička elita Srbije – i stara i nova – okrenuli su glavu i rekli da je sve to jedna neprijatna “provokacija”, i to je to. Ništa više. Doduše, neki mediji su dodali da je reč o nekim “desničarskim organizacijama” Srba kao i o navijačima Partizana. Priznali su, međutim, da nije bilo znamenja tog kluba, ali je izveštač jednog medija “primetio” da su znamenja viđena u autobusima. O tim ljudima, naravno, može svako da misli šta god želi, pa i mediji, na primer B92, ali i ti ljudi su Srbi. Na Gazimestanu su tučeni i ponižavani ljudi samo zato što su Srbi, a ne zato što su članovi ove ili one partije. Sramno!

NASILJE PREMA SRBIMA JE EFIKASNO Vidovdansko nasilje bi moglo biti daleko važnije od tih dnevnopolitičkih manipulacija i za Srbe i za Albance. Ta zbivanja sugerišu da se akumulacija mržnje i nasilničke energije prema Srbima kod Albanaca, i albanske vlasti i Zapada, ne smanjuje nego naprotiv – i posle 13 godina od NATO agresije i “života bez Srbije” – raste. Očigledno je inspirisana uverenjem da je nasilje prema Srbima najefikasnije političko sredstvo kao i ubeđenjem da su vlasti u Srbiji kukavičke. Veruje se takođe da je zvanični Beograd zarad evropskih ambicija i “prijateljstva sa neprijateljima” spreman na sve, pa i na izdaju. Na Gazimestanu tako nisu samo poniženi oni koji su žrtve nasilje nego i Srbija, a kroz poniženje Srbije albanske vlasti žele da pošalju poruku onim Srbima koji još uvek žive na Kosovu i Metohiji. Oni su ustvari i prva adresa te poruke, njima se poručuje da se od “Srbije nemaju čemu nadati”. Tačnije, to je poruka onoj većini kosmetskim Srba koji još uvek ne prihvataju albansku vlast u Prištini.

Među autorima, a ne primaocima poruke je i ona manjina Srba koja je prihvatila albanske vlasti i spremna je da štiti – što i čini – te vlasti a ne Srbiju. Priština se nada da bi ta manjina mogla sve više i sve brže da raste. Ni to nije isključeno. Na primer, među žrtvama nasilja nad Srbima na Gazimestanu je bio i jedan norveški novinar koji je i uhapšen, i navodno biće mu suđeno. On je izjavio da je najbrutalnija, najsurovija prema njemu bila jedna žena policajac KPS, a ona je Srpkinja. Ako ta manjina Srba u službi albanskih vlasti zaista bude dovoljno brzo rasla, za šta će ipak ključnu odgovornost snositi politička Srbija, onda bi se moglo desiti da već iduće godine albanske vlasti na Gazimestan pošalju policijske snage KPS sastavljene samo od Srba. Pa će onda Srbi, policajci albanskog KPS, tući i ponižavati Srbe. To je čak, ako je verovati nezvaničnim informacijama iz Prištine, i cilj – da Srbi brane albansko Kosovo od Srba.

Politika zvanične Prištine se očigledno i dalje temelji na nasilju i pretnjama prema Srbima. To u doglednoj budućnosti može da ima ozbiljne posledice jer Srbi, kako to pokazuje Gazimestan, svih ovih godina ne odustaju. Uprkos pretnjama i medijskim manipulacijama svake godine dovoljno veliki broj Srba smogne snage da dođe na Gazimestan, ne plaši se. Njihova poruka albanskim vlastima, je jasna – “možete nas tući i ponižavati, ali mi smo tu, dolazimo i ne možete nas oterati”. I to su mahom mladi ljudi, ne samo iz Srbije nego i iz Crne Gore i Republike Srpske.

To sugeriše na staru tradiciju da je Kosovo deo mentalnog nasleđa svih Srba, a ne samo onih koji žive na Kosmetu ili u Srbiji. Nije uopšte važno da li je to nasleđe stvoreno na lažnim ili stvarnim mitovima, ono jednostavno postoji i ono generiše jake kosovske emocije koje ne bi trebalo ignorisati, ni u Srbiji ni na Kosmetu. Svako, posebno vidovdansko nasilje će tu emociju samo još više rasplamsavati, pa će gazimestanski “gosti” biti sve brojniji i brojniji i sve spremniji da se snažnije odupru nasilju nad njima. Ako se taj proces bude ignorisao, onda je recept za nesreću već spreman i tada ni NATO neće moći pomoći ne samo Prištini nego ni zvaničnom Beogradu.

VAŽNOST STAVA O KOSOVU Minulih godina je – nepotrebno je podsećati – napravljeno mnogo, mahom katastrofalnih, grešaka u politici Srbije prema Kosmetu. I, naravno, tokom tih minulih godina na Kosovu i oko Kosova se desilo mnogo stvari koje su stvorile jednu drugačiju realnost (ne onu o kojoj govore Amerikanci). Na Kosovu se ipak nešto desilo. U uslovima mira, koji je ipak krajnji cilj svih vlasti u Beogradu, malo je verovatno, mada nije nemoguće, da Srbija suštinski povrati celo Kosovo pod svoju kakvu-takvu političku, pravnu i stvarnu nadležnost. Tako se desilo, pa Srbija u ovom vremenu ima vrlo mali manevarski prostor. Taj prostor jeste mali, ali nije nemoguć, Srbija još ima mogućnosti.

Nezavisno od važećeg Ustava, ovovremena Srbija mora imati jasan i javan politički stav o ovovremenom Kosmetu, dobar ili loš, tačan ili lažan. Stav i unutar tog malog menavarskog prostora. Ali Srbija nema jasan stav, i to je najveći njen problem. Kakav god da je i ko god šta o njemu mislio to mora biti stav. Cinici kažu kako može Srbija da ima stav o Kosmetu kad ga nema ni o samoj Srbiji. To je, nažalost, verovatno tačno, ali stav o Kosovu je osnovni uslov i da Srbija ima stav o Srbiji.

I vlasti posle majskih izbora u Srbiji izgleda ne shvataju taj osnovi uslov i sklone su staroj dosadašnjoj politici prema Kosmetu, i nema nagoveštaja da veruju da je neophodan drugačiji pristup. Novi predsednik Srbije Tomislav Nikolić, prema izvorima iz njegovog okruženja, ne veruje da Srbija može bilo šta da učini. U svom evropskom ili tačnije EU opredeljenju predsednik Nikolić je izjavio da nije realno očekivati početak pregovora o članstvu u Evropskoj uniji (EU) sve dok Srbija ne ispuni sve zahteve Unije prema Kosovu. On je potom primetio da mu je izaslanik EU Miroslav Lajčak rekao da ne bi trebalo biti veliki optimista u tom pogledu jer Srbija neće moći da ispuni EU zahteve. Kakvi su ti zahtevi? Predsednik Nikolić se, prema medijima, nije izjasnio da li je on optimista ili nije i da li Srbija može ili ne može da ispuni te EU zahteve. To je umesto njega rekao Lajčak, podizvođač EU radova iz Slovačke. Nije valjda da je i Lačak “veći Srbin od Srba”.

Odavno je jasno da dominantna politička elita u Beogradu ne uvažava raspoloženje građana pa ni ono prema Kosmetu. Takvo ignorisanje je već imalo dalekosežne posledice, ali se nastavlja, što pokazuje i odnos prema vidovdanskom okupljanju na Gazimestanu. Ali svako novo nasilje na Gazimestanu, i uz to ono na Severnom Kosovu, nateraće sve više ljudi u Srbiji da razmišlja o politici prema Kosmetu, i sve će snažnije razbuktavati stare kosovske mitove i emocije, posebno kod mladih ljudi. U jednom času, koji i nije tako daleko, te emocije i bes bi mogli dostići kritičnu tačku i dovoljno veliki broj ljudi će krenuti u otpor i prema nasilju i prema politici.

Svaki udarac kosovske policije na Gazimestanu i svaki novi ustupak Beograda su novo ulje na vatru. I jednog časa, kada kap prelije čašu, nekoliko hiljada mladih ljudi iz Srbije, Crne Gore i Republike Srpske će krenuti da brane one koje tuku i skidaju do gole kože na Gazimestanu. Šta li će onda vlasti u Srbiji i one albanske u Prištini da urade? Zvanični Beograd bi o tome trebalo da povede računa jer, kada do toga dođe, onda ne pomažu američki, britanski ili nemački ambasadori. O tome se, naravno, ne vodi računa, čak se ne vodi računa ni šta o Kosovu misle i oni čiji je posao da štite vlasti i poredak u Srbiji.

ZAKLETVA ŽANDARMERIJE Ima mnogo primera, a najsvežiji je slučaj sa zakletvom elitne policijske jedinice Žandarmerije. Mediji su otkrili da u zakletvi Žandarmerije stoji da “Bez Kosova ne postoji moj srpski narod, Bez Kosova ne postoji moja Srbija…” Na tome se zaklinju elitni čuvari unutrašnjeg reda Srbije. Stvorena je velika gungula, a još uvek prvi čovek policije i verovatni budući predsednik Vlade Ivica Dačić je izjavio da Žandarmerija ne treba da koristi tu zakletvu i da on nikada to nije odobrio. Jer ne bi – rekao je on – trebalo da bude nedoumica da li je tekst zakletve metafora ili pretnja. Pošto – ocenio je Dačić – Srbija i njena vlada žele da budu faktor stabilnosti. Stvorena je velika konfuzija koja je još jedno svedočanstvo ovovremene političke Srbije. Zakletva je ozbiljna stvar, a da ne govorimo kada je reč o elitnoj formaciji policije, i njen tekst se određuje zakonom, a ne voljom političara toga dana. Nejasno je tako da li je zakletvu Žandarmerije usvojio nadležni državni organ i čiji je to u stvari tekst. Nezavisno od toga, činjenica je izgleda da pripadnici Žandarmerije drugačije misle o Kosovu od onih čija naređenja treba da izvršavaju.

Ivica Dačić je sve to rekao na Vidovdan, što je slava te elitne jedinice, i to u vreme kada je kosovska policija tukla i ponižavala nekoliko hiljada Srba na Gazimestanu. Sudeći prema štampi, to Dačića mnogo i ne brine jer, prema njemu, za mir i bezbednost su zadužene međunarodne snage na Kosovu. To je njihova obaveza, a ne srpskih snaga bezbednosti. To je bila i prilika da demantuje raniju izjavu da bi nova Vlada Srbije mogla da insistira na povratku srpskih snaga bezbednosti na Kosmet.

Ti detalji velikog mozaika konfuzije i nejasnoća u kosovskoj politici Beograda su istovremeno znaci da nema stava prema Kosmetu, i da je taj stav preko potreban. Da li je taj stav u ovom vremenu moguć ili nemoguć, nije toliko važno, važno je da postoji i da je utemeljen na većinskom raspoloženju građana i na onome šta je objektivna realnost i da je to stav države Srbije. Vidovdan na Gazimestanu svake godine pošalje poruku da se Srbija, sve i kada bi htela, ne može osloboditi, ili odreći, Kosmeta niti se Albanci mogu osloboditi Srba i Srbije.

Nije važno ni to šta će o tom stavu da misle i vodeće zemlje Zapada, mada će i njima biti lakše kada znaju da Srbija ima svoju odlučnu poziciju. Malo je verovatno da će menjati svoju politiku prema Kosovu. Sa Zapadom nije moguć dogovor, i to je realnost, ali Srbija će imati više uvažavanja jer ima svoj stav. Da li će politička Srbija posle majskih izbora imati taj kapacitet? To je u ovom času teško reći.

Izvor: http://www.standard.rs