Petar ISKENDEROV: OUN I BALKAN: KRIZA MANIRA (Drugi deo)

Ako je na Kosovu glavni cilj evroatlanskih struktura i rukovodstva OUN, koje ih ćutke podržava, negovanje samoproglašene državnosti, zadaci koji su pred njima u Bosni i Hercegovini, su za ceo stepen složeniji. Radi se o pokušaju da se tri naroda: muslimani, Srbi i Hrvati nateraju da žive u istoj državi, čiji način funkcionisanja svaki od njih vidi potpuno drugačije. Situaciju komplikuju mešanje agresivnog islamističkog faktora, hrvatski nacionalizam koji se istorijski formirao, a prihranjuje ga Zagreb, kao i uobičajeni za Zapad šablon velikosrpske pretnje.

Dok je u procesu regulisanja kosovskog pitanja uloga OUN bila bar proglašena za glavnu, u Bosni i Hercegovini SAD i NATO su još u periodu 1994. – 1995. godine otvoreno preuzeli rukovođenje u svoje ruke. U oktobru 1998. godine britansko spoljnopolitičko nadleštvo je nastupilo sa izuzetnim komentarom u kome se istovremeno pozdravljalo mešanje NATO-a u bosanski rat na strani lokalnih muslimana, ali je pri tom odbilo da smatra da je navedeni eksperiment univerzalan, jer je on, da kažemo, ovako ili onako zahtevao saglasnost Saveta bezbednosti OUN. U dokumentu Forin-ofisa se podvlačilo da su događaji u Bosni i Hercegovini pokazali da se „sankcija Saveta bezbednosti za korišćenje sile u humanitarnim ciljevima sada široko priznaje“. Međutim, nastavljali su autori dokumenta, „sila može da bude opravdana i na bazi vanredne humanitarne potrebe čak i ukoliko nema rezolucije Saveta bezbednosti OUN“¹.

Kako je obrazloženo dokazao profesor Bostonskog univerziteta Endrju Bačević, koji se bavi pitanjima međunarodnih odnosa, korišćenje sile od strane Zapada u Bosni i Hercegovini – kao i nešto docnije na Kosovu – „bez obzira na zvanične verzije, nije bilo usmereno ka prekidu etničkih čistki i nije predstavljalo zov savesti, već je za cilj imalo da preduhitri pretnje jedinstvu zemalja NATO-a i podrivanju autoriteta SAD“. Drugim rečima: bilo je neophodno da se „utvrdi hegemonija SAD u ujedinjenoj, integrisanoj i slobodnoj Evropi“². Skoro isto priznanje, čak i u rečima, je u svojim memoarima napravio bivši nemački kancelar Gerhard Šreder. On smatra da je upravo zahvaljujući iskustvu događaja na Kosovu „Evropa dobila važnu lekciju: kako se ispostavilo – bez pomoći SAD Evropa ne bi bila u stanju da sopstvenom snagom razreši konflikt na svom kontinentu“³. Nisu slučajno međunarodni eksperti kada govore o bosanskom modelu regulisanja, tradicionalno podvlačili vrlo važnu ulogu SAD u tom procesu koji teče „pod američkom komandom“⁴.Neće biti preterano ako kažemo da su „upravo u Bosni Sjedinjene Države napravile prvi primetni korak na učvršćivanju svoje vlasti nad čitavim svetom. Drugi korak SAD prave ovoga puta preko konflikta na Kosovu“⁵.

Međutim, bez obzira na sve napore NATO-a, Evropske unije, Ujedinjenih nacija i drugih struktura na čelu sa aparatom Visokog predstavnika međunarodne zajednice, „Bosna i Hercegovina“ sve do sada nije postala oformljena država sa efikasnim mehanizmima vlasti. Karakterišući sadašnju situaciju u toj bivšoj jugoslovenskoj republici eksperti ne bez razloga konstatuju da se zemlja „našla u najtežoj krizi od vremena rata“. Jedan od rukovodilaca američke obaveštajne zajednice Džejms Klaper upravo Bosnu i Hercegovinu smatra za „principijelni izazov stabilnosti Evrope“, obzirom da u toj bivšoj jugoslovenskoj republici „kao i ranije – etnička pitanja dominiraju u političkom procesu“⁶.

Kako je upozoravao još sredinom devedesetih godina predsednik Turske agencije za međunarodnu saradnju u Ankari Umut Arik, sve dok „rešenja koja se tiču nacionalnih država mogu da se donose i preispituju jednostrano“ ne može da se govori o tome da je na Balkanu formiran sistem bezbednosti⁷. Takođe je očigledno da postoji povezan razvoj budućih dezintegracionih procesa u Bosni i Hercegovini i na Kosovu. Kako tačno konstatuje Pola Pikering, bivši analitičar za balkanske probleme u Stejt departmentu SAD, bilo koje rešenje problema statusa Kosova „u sebi nosi potencijal sa ozbiljnijim efektom u toliko duboko podeljenom društvu“ kakvo je bosansko⁸.

Sve to može da prinudi najveće svetske države i međunarodne institucije da odbiju „politiku koja je fokusirana na državi“ (a ne na teritoriji), kako je to rekao profesor javnog prava na Univerzitetu u Prištini Enver Hasani. Takva politika predviđa rešavanje problema svake zemlje balkanskog regiona izolovano jedan od drugog. Takav je prilaz bio, konkretno, u osnovi Pakta stabilnosti Jugo-Istočne Evrope koji je obradila Evropska unija i usvojila 1999.godine.⁹

Jednostrano proglašavanje nezavisnosti Kosova 2008.godine je značilo da se u navedenu koncepciju unese i stav o „jedinstvenosti kosovskog slučaja“. Međutim, sada, obzirom na bezizlaznost situacije u vezi sa kosovskim Srbima i narastanjem aktivnosti albanskih nacionalista na Balkanu uopšte, može da se prognozira prelazak međunarodnih kuratora za sređivanje situacije na Balkanu na „politiku koja je fokusirana na teritoriji“, a koja region posmatra ne kao ukupnost već postojećih država, već kao sistem teritorija koje se nalaze u dinamičkoj ravnoteži, te se zato mogu i preformatirati. Ovakav razvoj događaja prognozira, konkretno, Nacionalni obaveštajni savet SAD, koji tumači Balkan kao najvažniji deo „luka nestabilnosti“, koji spaja zemlje, „najpodložnije konfliktima“.¹⁰

Nije čudno što i Evropljani vrlo dobro shvataju da u vezi sa formiranjem mnogonacionalne demokratske Bosne i Hercegovine postoje ozbiljni problemi. Savet Evrope je u jednom od svojih izveštaja direktno naveo da „obzirom da u zemlji najvišu zakonodavnu i izvršnu vlast predstavlja Visoki predstavnik, to znači da Bosna i Hercegovina ne predstavljaju demokratiju“.¹¹

Prema informaciji kojom raspolažemo, zapadna zajednica koju predstavljaju SAD, NATO i Evropska Unija nameravaju da vrlo brzo, uz podršku UN, reanimiraju takozvani „butmirski proces“ koji je iniciran još skoro pre tri godine, ali nije ostvaren u onom obliku kako su njegovi organizatori to želeli. U oktobru 2009.godine u aviobazi NATO koja zauzima deo teritorije međunarodnog sarajevskog aerodroma Butmir održane su dve runde pregovora lidera bosanskih Srba, Hrvata i muslimana. Anturaž diskusija je podsećao na svojevrsni „Dejton-2“ – istina, u kome nisu učestvovali i ruski predstavnici. Međutim, ako su u novembru 1995.godine međunarodni posrednici od strana u bosanskom konfliktu zahtevali da se slože sa podelom političke odgovornosti sva tri naroda koji formiraju državu, „butmirski proces“ pretpostavlja u stvari demontažu dejtonske formulacije bez obzira na otvoreno negativnu poziciju bosanskih Srba i sakriveno nezadovoljstvo Hrvata. Od vlasti bosanske Republike Srpske u ultimativnoj formi je zahtevano da se odrekne povlastica koje joj je garantovala Banja Luka, konkretno od prava na veto pri donošenju državnih odluka. Ti zahtevi, mada su prikriveni uvijanjem u oblik ustavne reforme, u suštini znače pretvaranje Bosne i Hercegovine u unitarnu državu, u kojoj će vlast pripadati bosanskim muslimanima. Odgovarajući nacrt je pripremilo rukovodstvo Evropske unije i Stejt department SAD, a konkretno – prvi zamenik državnog sekretara SAD Džejms Stajnberg, komesar Evropske unije po pitanjima proširenja Oli Ren i jedan od tvoraca „dejtonske“ Bosne, ministar inostranih poslova Švedske Karl Bilt.

Pozicija zapadnih garanta dejtonskog regulisanja se objašnjava, najpre, interesima SAD. Kako se približava završetak prvog predsedničkog mandata Baraka Obame njegovoj administraciji je vrlo potrebno da se postigne uspeh u vezi sa Balkanom, slično onome koji je, prema oceni Amerikanaca, postigao prethodni predsednik Džordž Buš, koji je lobirao za nezavisnost Kosova. Za Obamu bi njegovo „Kosovo“ mogla da postane Bosna i Hercegovina, u kojoj bi Republika Srpska bila svedena na bespravni municipalitet. Dokaz za to predstavlja vrlo jaka aktivnost demokratske administracije SAD upravo u bosanskom pravcu. Poznata je izjava vice-predsednika Džozefa Bajdena o tome, da upornost bosanskih Srba da se zadrže dejtonski principi predstavlja „prepreku za razvoj Bosne i Hercegovine“. A demokratska većina u domu predstavnika američkog Kongresa već je donela specijalnu bosansku rezoluciju. Formalno priznajući istorijsku ulogu Dejtonskog sporazuma koji je sadržao „mnogobrojne kompromise, čiji je cilj bio da se deluje brzo, kako bi se sačuvali ljudski životi“ , dokument tvrdi da danas ti kompromisi „ometaju napore na razvoju produktivnih i efikasnih političkih institucija“. Nisu slučajno britanske novine „Fajnenšl tajms“ , komentarišući bosansku politiku administracije Baraka Obame napravile paralelu sa izvikanim „resetovanjem“ rusko-američkih odnosa konstatujući da SAD vrše reset kako bi sprečili pokušaje promene granica u regionu od strane srpskih nacionalista“¹². Ovakva strategija se odlično slaže sa političkim scenarijem koji je detaljisao još bivši savetnik predsednika SAD za nacionalnu bezbednost Zbignjev Bžežinski, koji je vrlo oštroumno Balkan okarakterisao kao „spoj vakuuma sile i usisavanja sile“¹³. Međutim, čak i „Međunarodna krizna grupa“ koja izražava pozicije uticajnih krugova američkog političkog establišmenta smatra da „danas nije zgodno vreme da bi se u Bosni i Hercegovini uterivali prelazni procesi“ jer „napregnutost je i dalje visoka“ a „situacija u sferi stabilnosti se pogoršava“¹⁴.

Osim toga, međuetničke nesuglasice sada dovode do pogoršanja unutarpolitičke suprotstavljenosti. To se najbolje vidi kod odluke parlamenta Bosne i Hercegovine koja je doneta ovog meseca, a koja se odnosi na otpuštanje tri predstavnika Saveta ministara iz muslimanske Partije demokratske akcije. Navedena partija je, još dok je rat trajao, bila najjača među bosanskim muslimanima i zato sadašnje preformatiranje koalicije na vlasti ima potencijal za novo zaoštravanje situacije¹⁵.

Ne čudi što, osim jačanja pritiska na Republiku Srpsku, u arsenalu zapadnih arhitekata „Novog svetskog poretka“ koji se na Balkanu kriju pod zastavom Ujedinjenih nacija postoji i mehanizam za uvođenje sistema teritorijalnih kompenzacija i protivteže, kojima se predviđa čak pripajanje Srbiji Republike Srpske kao razmena za odustajanje Beograda od Kosova. Jedna od varijanti navedenog scenarija može da bude i podela Kosova, na kojoj u poslednje vreme sve aktivnije insistira novo srpsko rukovodstvo, pre svega izabrani predsednik vlade Ivica Dačić. Postoje razlozi i da se pretpostavi da navedeni plan teritorijalnih kompenzacija uz određene uslove može da naiđe na podršku od strane muslimanskih vlasti Sarajeva, ukoliko bude predviđao pripajanje Bosni i Hercegovini istorijske oblasti Novopazarski Sandžak u kome preovladava muslimansko stanovništvo, a koji se nalazi na tromeđi Srbije, Bosne i Hercegovine i Crne gore.

Strateški značaj tog regiona su dobro razumele još pre sto godina velike države na čelu sa Austro-Ugarskom, koje su računale na njegovo pripajanje odmah posle aneksije Bosne i Hercegovine. Aktuelnost nije izgubio ni krilati izraz lidera Mađarske konstitucione partije grofa Đule Andrašija koji je uoči Prvog svetskog rata izjavio da je „Novi Pazar za Bosnu isto što i Bosfor za Crno more“¹⁶ . Tako da ukoliko dođe do novog zaoštravanja situacije u Bosni i Hercegovini upravo je Sandžak taj koji može da postane epicentar sledećeg konflikta na Balkanu.

Primedbe: