Aleksandar Vuksanović: Posveta gradu i ljudima bez Boga

Razgovarala Ljiljana Bogdanović
Fotografije Dule Panić

Nije Srebrenica stvorena radi nas nego da bi služila kao alibi za „sprečavanje novih Srebrenica“, gde god i kada god to požele moćnici. Po istoj matrici i agresija protiv Srbije 1999, izvršena tobože da bi se zaštitili Šiptari od srpske agresije, bila je zapravo smišljeni odličan pretekst da se izvrše tolike druge agresije, kaže „Pečatov“ sagovornik, autor nedavno objavljene knjige na španskom jeziku „Srebrenica – grad bez Boga“

Prošle nedelje u Španiji je objavljena knjiga srpskog autora posvećena ratnim događanjima u Srebrenici 1995. godine. Pod naslovom „Srebrenica – Ciudad sin Dios“,
(„Srebrenica – grad bez Boga“), Aleksandar Vuksanović (rođen 1961. u Srbiji, od 1990. živi u Španiji), publicista i pisac ovog dela, na španskom jeziku i prevashodno dakle za tamošnje čitaoce, kritički raspravlja o jednoj „laži koja se po svetu širi ogromnom brzinom, i protiv koje je sve teže boriti se“.
,Aleksandar Vuksanović, naš sagovornik, takođe je i jedan od autora knjige „Kosovo – La coartada humanitaria“ („Kosovo – Humanitarni alibi“), štampane i objavljene 2001. godine u Španiji, ali i tvorac popularnog i značajnog internet portala Semanario Serbio („Srpski nedeljnik“), govori o mogućnostima i značaju borbe za razbijanje tabua i ideološko-istorijskog falsifikata Srebrenice, ali i činjenici da, prema njegovom viđenju, sve veći broj Španaca sumnja u zvaničnu verziju ratnih događaja vezanih za ovaj planetarno zloupotrebljeni „grad bez Boga“.

Upravo je objavljena Vaša knjiga posvećena Srebrenici. U Srbiji se o toj činjenici malo ili gotovo ništa ne zna. Šta biste u predstavljanju svog dela izdvojili kao posebno važno?
Osnovna ideja teksta je poziv na pravedno pomirenje Srba i muslimana u Bosni, jer bez njega ne može da bude trajnog mira. U ovom slučaju reč je o elektronskoj knjizi koja od 4. jula može da se preuzme besplatno na „www.semanarioserbio.com“ („Srpski nedeljnik“) u različitim formatima, kako za štampanje, tako i za čuveni „Kindle“, čitač elektronskih knjiga. Osim toga, urađena je i verzija za čitanje onlajn, a takođe je i postavljena na nekoliko glavnih sajtova za distribuciju elektronskih knjiga, kao na primer „www.scribd.com“. Reč je o vrlo kompletnoj ponudi za čitaoce ovog modernog, elektronskog doba. Ideja vodilja je bila okupiti na jednom mestu deo tekstova o Srebrenici koje je „www.semanarioserbio.com“ objavljivao ranije i dodati im neke nove za koje smo procenili da mogu da budu interesantni čitaocima sa španskog govornog područja. Namerno sam naglasio u prethodnoj rečenici da „smo procenili“, jer se ovoga puta desilo nešto jako interesantno. Kada sam pomenuo ideju o pripremi knjige poznanicima, nekoliko njih se istog trenutka ponudilo da učestvuje u realizaciji, uglavnom kao prevodioci .To je za mene, koji već godinama sam radim srpski portal na španskom, bilo vrlo prijatno iznenađenje, a istovremeno i potvrda da mnogi ljudi ne veruju u nametnutu „istinu“. Vaš zaključak da se u Srbiji ništa ne zna o mome radu je tačan, ali odgovor na to pitanje bi morao da bude toliko opširan da verovatno ovom prilikom ne bismo imali dovoljno prostora. Od 2004. godine radim portal „www.semanarioserbio.com“, u stvari „Srpski nedeljnik“, koji je do sada objavio skoro pet hiljada tekstova i raznih dokumenata o Srbiji i Srbima isključivo na španskom jeziku. Pomenuću ovim povodom i jednu zanimljivost : u aprilu je u Španiji izašla iz štampe knjiga venecuelanskog pisca Edgara Borhesa, interesantna mešavina romana, dnevnika, ogleda… čije je jedno od poglavlja posvećeno meni i mom radu na „Srpskom nedeljniku“.

Iz NVO „Istorijski projekat Srebrenica“ potiče informacija da Vaša knjiga predstavlja „prvu ozbiljnu raspravu o Srebrenici na španskom jeziku“. Da li je zvanični narativ Srebrenice – kao„ genocida koji su počinili Srbi“, nesumnjiv i verodostojan i za većinu Španaca?
Srećna okolnost u ovoj priči je da gospodin Karganović tečno govori španski jezik, tako da je sa lakoćom mogao da prati ceo sadržaj portala. Kada sam mu pomenuo ideju odmah ju je podržao, između ostalog i zbog toga što na španskom jeziku ne postoji toliko značajnih dela ne samo o Srebrenici, nego uopšte o ratovima na prostoru bivše Jugoslavije, kao na primer na engleskom. I dalje je prisutno mišljenje da su Srbi „loši“, a svi ostali „dobri“, međutim to je jako daleko od mišljenja koje je bilo dominantno devedesetih. Meni je prošle godine u ovo vreme, baš povodom Srebrenice, jedan od najtiražnijih dnevnih listova u Španiji, madridski „La razon“, dodelio sasvim lep prostor u svom subotnjem broju. Na korektan način su preneli sve ono što sam im rekao i uz to dodali fotografiju u boji. Svako ko se bavi medijima zna da nije isto kojeg dana u nedelji izlazi neki tekst, ni da li ima fotografiju ili nema. Pre nekoliko godina to bismo nazvali čudom. Razloge za to poboljšanje trebalo bi tražiti na prvom mestu u neodrživosti zvanične priče koja se vremenom osipa, kao i u španskom interesu da ne prizna (pre nego što to Srbija učini) nezavisnost Kosova. Da bi se uverili u to do koje mere je zvanična verzija događaja u Srebrenici na klimavim nogama, dovoljno je navesti primer prošlog broja „Pečata“ i sudbine koju je doživeo u „tolerantnoj Bosni“. Po svim zapadnim merilima, ma koliko ona bila subjektivna, zabraniti jednu knjigu je ravno skandalu, i tu je Sarajevo dalo sebi jedan izuzetno lep autogol. Iako se zvanično o tome nije pričalo, taj potez je izazvao kritike, čak i podsmeh, a istovremeno je pokazao još jednom svu slabost zvanične nametnute istine o Srebrenici. Samo bi trebalo nastaviti sa radom, jer mi tu bitku ne možemo da izgubimo sve dok tražimo da se o Srebrenici priča na svim mestima i na svim nivoima. Srbija kao država, nažalost, po mom mišljenju, nije učinila ništa posebno vredno pomena da se slika o nama promeni. Mnogo puta se zavaravamo mišljenjem da će neki Španac, običan čovek, stati i zamisliti se nad našom situacijom, da će se sam truditi da je upozna. Za to se jednostavno nema vremena, zato bi mu trebalo ponuditi jasnu i preciznu informaciju. To nije lako, ali nije ni nemoguće. Po kontaktima koje  imam, usuđujem se da tvrdim da većina Španaca sumnja u zvaničnu verziju događaja u Srebrenici, ali zbog nedostatka informacija ta sumnja obično ostaje samo to.

Kada je reč o „nedostatku informacija“, Vi ste u tom smislu pominjali i zemlje Latinske Amerike?

[restrictedarea]

Da, ostavljajući Španiju po strani za trenutak, skrenuo bih pažnju na zemlje Latinske Amerike. Reč je o moćnim zemljama čiji značaj u savremenom svetu svakodnevno raste i koje su krajnje prijateljski nastrojene prema našem narodu. Meksiko, Argentina, Venecuela, Kuba, Čile, i da ne nabrajam dalje, su vrlo zahvalni saveznici, ekonomski ili politički. Naravno da ne zaboravljam giganta kakav je Brazil, u kojem je španski uz portugalski, drugi zvanični jezik. Pričamo o stotinama miliona ljudi kojima naša država, drogirana neokomunističkom dogmom da „Evropa nema alternativu“, ne posvećuje nikakvu pažnju. Tako smo došli do apsurda da je svojevremeno, po dolasku DOS-a na vlast, zatvorena ambasada u Venecueli koja je ne samo zainteresovana da sarađuje sa našom privredom, nego je i član OPEK-a (isto kao i Ekvador). Međutim, naša vlast se vodi nekim drugim merilima. Na primer, potrebom da se bivši predsednik, u ne znam čije ime, izvinjava u Srebrenici, prihvatajući da bude čak i protokolarno ponižen.

S obzirom na dirigovanu medijsku i ideološku determinisanost i zatvorenost za viđenja drugačija od zvaničnog narativa „istine o genocidu u Srebrenici“, da li je uopšte moguće u širem društvenom i medijskom diskursu Zapada uticati na promenu ovog svojevrsnog istorijsko-ideološkog falsifikata?
Posle naših poslednjih izbora bio sam gost na španskom državnom radiju, gde me je na kraju razgovora voditelj jasno pitao kako je moguće da imajući u vidu situaciju u EU građani Srbije i dalje vide u njoj svoju jedinu moguću budućnost. Tada sam mu odgovorio isto što ću i vama reći: naš poraz nije ni politički, ni ekonomski, iako su oba očigledna, naš pravi poraz je duhovni. Dozvolili smo da nas ubede da je sve izgubljeno i da nema šanse da se bilo šta uradi. To jednostavno nije tačno i to neću prihvatiti dok sam živ. Situacija jeste teška, ali nije nerešiva, dobar deo stvari možemo sami da popravimo počevši od shvatanja da ne bi trebalo praviti čuda, nego da bi svako od nas samo trebalo da radi dobro svoj posao. Kada svaki pekar, muzičar, novinar bude radio dobro i kvalitetno svoj posao, onda ćemo prvo početi sami sebe više da cenimo, a to je neophodan uslov da nas i drugi cene. Ne smemo da padamo u beznađe, niti da za sve krivimo političare. Oni jesu skandalozno loši, ali ne zaboravimo onu Pašićevu „Kad vi budete kao Englezi i ja ću biti kao Gledstoun“.

Da li ste, kao Srbin koji ne pristaje na „zvanični narativ istine“ o svom narodu, nekada imali problema, neprijatnih ličnih iskustava i neugodnih „bliskih susreta“ sa neistomišljenicima?
Živim od 1992. u Španiji, govorim dobro jezik, poznajem špansku kulturu, istoriju, običaje. Sa druge strane, već više od deset godina radim za jednu veliku, svetski poznatu anglosaksonsku kompaniju, gde sam prinuđen da poznajem osim engleskog jezika, navike, kulturu i način razmišljanja ljudi iz Indije, Holandije, Engleske, SAD-a…Svi ovi ljudi sa kojima sam svakodnevno u kontaktu, znaju moj stav o događajima u bivšoj Jugoslaviji i iako ga možda ne dele uvek, vrlo ga uvažavaju jer me poznaju kao ozbiljnog i odgovornog čoveka. Međutim, sve to je nedovoljno dok država Srbija ozbiljno ne počne da radi u vezi sa tim pitanjem i dok ne odluči da podrži onaj deo civilnog društva koji na kvalitetan način obavlja jedan opštekoristan posao. Pogledajte samo na sajtu Vlade Republike Srpske koliko sredstava odvajaju za pomoć NVO „Istorijski projekat Srebrenica“. To je krajnje legitimno i ispravno, Dodik je kao pravi državnik to osetio i na tome mu čestitam. Zato se u Bosni hvataju za glavu na sam pomen te organizacije koja tako uspešno ruši srebrenički mit. Ne zaboravimo, u krajnjoj liniji, kako se finansiraju mnogi mediji i kvazi-NVO u Srbiji. Plaćaju ih naši neprijatelji da nam ispiraju mozak. Sve je to deo igre u koju Srbija mora da se uključi krajnje ozbiljno i profesionalno ako hoće da se njena situacija popravi. A na današnji dan, po mojoj oceni, jedino što je osetno gore od naše situacije je sam naš odnos prema njoj, gde se koriste svi mogući izgovori ne bi li se našlo opravdanje za pasivnost.

Poznata su Vam mišljenja nekih stranih autora koji govore o sve raširenijoj, funkcionalnoj koliko i nečasnoj, upotrebi tzv. Srebreničke toljage, instrumenta u opravdavanju vojnih intervencija po svetu, intervencija koje u ime „demokratije“ i navodnog sprečavanja zločina genocida, najbrutalnije ugrožavaju slobodu i suverenitet niza zemalja. Mislite li da ovakva upozorenja dopiru do zapadnog javnog mnjenja?
Trebalo bi biti realan i spoznati svu težinu krize koja trese Evropu. Statistički podaci o ekonomskoj situaciji u Španiji su potpuno užasavajući, iako to možda nije baš toliko jasno ljudima u Srbiji koji su pod stalnim verbalnim terorom medija i političara da „EU nema alternativu“. U takvim, izrazito teškim okolnostima, nerealno je očekivati da neko zastane i razmišlja o Srebrenici. Međutim, tu je naša šansa, dok se svi bave krizom ostaje prazan medijski prostor koji bi trebalo nečim popuniti. Mene su dan po objavljivanju ove knjige odmah zvali sa jednog radija, nudeći mi da ove nedelje u nekih 20-25 minuta pričam o mom viđenju problema Srebrenice. Radi se o programu koji se emituje uživo i kasnije, tokom noći, preko satelita reprizira za Latinsku Ameriku. U doba kada ovaj razgovor bude objavljen, stotine hiljada ljudi će čuti i tu „našu istinu“. Ne čudim se što Sarajevo gubi strpljenje,  pa ove godine najavljuju, koliko čujem, sahranu oko šest stotina novih tela koja su „iskopali“. Samo ne kažu ni gde, ni kada, jer opšte je poznato da je od 2002. godine, kada je osoblje Haškog tužilaštva prestalo da radi ekshumacije, taj posao ostao isključiva nadležnost Sarajeva. Bitno je da nam kažu, ponavljam, kada i gde vrše ekshumacije. Osnovane su sumnje da se to uglavnom čini na putanji proboja muslimanskih snaga iz Srebrenice ka Tuzli, a to su onda skoro isključivo žrtve borbenih dejstava, a ne zločina. Oni bi rado nastavili da kopaju još godinama, decenijama, ko zna, možda dođu i do 80, a ne osam hiljada leševa, ali ni to neće uspostaviti definitivnu istinu o Srebrenici ako je mi ne prihvatimo. A mi ne možemo to da uradimo, jer nemamo nikakvo pravo da priznamo genocid koji nismo počinili, niti imamo pravo da dozvoljavamo sveže otrežnjenim budalama da u naše ime krive bratsku Republiku Srpsku. Da je Srebrenička toljaga izmišljena kao opravdanje za širenje demokratije bombama i veštački isfabrikovanim revolucijama, tu nema nikakve dileme. Nije Srebrenica stvorena radi nas, nego da bi služila kao alibi za „sprečavanje novih Srebrenica“, gde god i kada god to požele moćnici. Kao što je i agresija protiv Srbije 1999. izvršena da bi se tobože zaštitili Šiptari od srpske agresije, bila odličan pretekst da se izvrše tolike druge agresije. Da nije bilo rata 1999. NATO bi morao da nestane, jer je nestankom Varšavskog pakta izgubio smisao svoga postojanja. Zato su sebi izmislili novu ulogu, humanitarnu, i usput osakatili Srbiju i Srbe. To je još jedan dokaz koliko je bilo isplativo biti njihov saveznik u dva svetska rata i položiti za to život skoro dva miliona ljudi. Srebrenicu ćemo, po njima, morati da pamtimo celog života, ali smo zato odavno morali da zaboravimo (ali nismo) o kakvoj se „multietničkoj Bosni“ radi ako ju je stvorio islamski ekstremista Alija Izetbegović, obrazlažući svoje viđenje multietničnosti još davnih sedamdesetih u „Islamskoj deklaraciji“. Isto tako morali smo da zaboravimo, a nismo, da se taj isti vajni demokrata koji nije nikada pobedio na izborima, obrušio i na onaj deo svog naroda koji je podržavao umerenog Fikreta Abdića, i da je snagom oružja došao na vlast. Mogao bih da nabrajam još dugo zbog čega sve nas kljukaju pričom o Srebrenici, jer je razloga mnogo.

Kada ste pripremali knjigu, da li ste se – u redovima intelektualaca i kolega novinara – suočavali i sa kritičkim mišljenjima koja bi dovela u pitanje tabu Srebrenice?
Nemam nikakve sumnje u to, mnogi ljudi, uključujući novinare, političare, univerzitetske profesore sumnjaju u zvaničnu priču, ali, ponavljam, nemaju alternativnu verziju jer im je mi ne nudimo. Kad kažem novinari, ne mislim samo na glavne medije u koje je i najteže ući, već i na mnoštvo lokalnih medija gde je to mnogo lakše, a čiji uticaj nije zanemarljiv. Isto tako, govoreći o političarima ne mislim samo na članove vlade, moglo bi da se dođe do opipljivih rezultata i u kontaktima sa lokalnim političarima, kojih u jednoj potpuno decentralizovanoj zemlji kao što je Španija ima mnogo.

Bili ste, kažu, svedoci, „ključna ličnost“ obrta oko mučnog događaja sa programom španske televizije, kada su u emisiji o Jasenovcu bile nabrojane sve žrtve, uključujući i Hrvate, dok su u tom broju samo Srbi bili izostavljeni! Vi ste, naime, tada energičnom intervencijom uticali na to da se televizija javno potom izvini, a i potanko objasni činjenice. Podsetite nas ukratko na taj događaj.
Ovo je stvarno bitno pitanje i zahvalan sam vam na njemu. Bitno je da ljudi u zemlji znaju da dijaspora nikako nije samo ono na šta pokušava da nas svede i sadašnja vlast, kasica odakle će nam stići svake godine milijarde dolara koji državu nisu koštali ni centa, a na koje se stalno gleda sa podozrenjem tipa „nije ovo loše, ali mogli bi i više“. U tom kontekstu je naša akcija bila izuzetno uspešna jer smo postigli nešto što naša država nikada nije, da nam se državna televizija jedne zapadnoevropske zemlje javno izvini. Isto tako smo pokazali da umemo da radimo timski, da budemo oštri, ali vaspitani, organizovani, krajnje profesionalni i, što je najvažnije za nas Srbe, da stavimo zajednički interes ispred ličnog. Nije trebalo pomenuti Andreja Fajgelja, Prokopija Postolovića ili Aleksandra Vuksanovića zato što mi žudimo da nam neko, na primer, na televiziji izgovori ime, nego da bi ljudi videli da nije nemoguće izboriti se za neki cilj ako je plan dobar i odluka čvrsta. Ali, šta očekivati od televizije u Srbiji koja se među prvima trudi da sakrije istinu o Srebrenici, ne želeći da prikaže norveški dokumentarni film „Srebrenica – izdani grad“, iako ima prava da to uradi. Verovatno misle da smo kao narod nedozreli da bismo razmišljali sopstvenom glavom. Inače, ko je zainteresovan, izvinjenje španske televizije sa srpskim titlovima može da vidi ovde: „http://www.youtube.com/watch?v=4WAWPPATT5s“.

Stvorili ste internet portal Semanarioserbio („Srpski nedeljnik“) kako bi se Španci informisali o Srbiji. Kakva su iskustva i šta biste ubrojali u uspehe portala?
Semanarioserbio postoji već osam godina i nastao je skoro slučajno. Ovdašnji poznanici, baš zbog nedostatka informacija, zamolili su me da im odgovorim na neka pitanja vezana za Kosovo. To sam uradio, ali su ubrzo stigla nova pitanja i novi ljudi koji su tražili da i njima šaljem ta ista pisma. Kada sam video da cela stvar raste, postavio sam sve na Internet da bude dostupno svima, i tako do danas. Uloženo je jako mnogo vremena i energije, ali je bilo i mnogo lepih trenutaka, upoznao sam mnogo ljudi, oni koji u Španiji prate Balkan znaju za mene, bio sam gost raznih medija i institucija, a čak sam učestvovao i  na jednom predavanju o Kosovu koje je organizovalo Ministarstvo odbrane Španije. Imajući u vidu sve okolnosti, samo postojanje ovog portala smatram najvećim uspehom.

Na sajtu se mogu pročitati i interesantni tekstovi o vezama Španaca i Srba! Da li je tačno da postoji naklonost i interesovanje katalonskih intelektualaca prema Srbima?
Jedna od bitnih stvari za mene je objavljivanje tekstova i dokumenata koje govore o vezama ova dva podneblja, koja, svako na poseban način, doživljavam kao svoja. Tih veza nema preterano mnogo, ali se plašim da ne izgubimo i to malo što postoji. Na primer, u Banjaluci postoji ulica Kralja Alfonsa XIII, španskog kralja sa početka XX veka i dede sadašnjeg španskog kralja. On je zaradio tu čast tako što je u doba Banjalučkog veleizdajničkog procesa intervenisao kod pape da se na smrt osuđeni Srbi poštede. Bilo bi jako korisno za Republiku Srpsku da nekako obeleži taj događaj otkrivanjem spomen ploče, organizovanjem predavanja ili nekim sličnim činom. Tu bi trebalo obavezno pozvati nekoga od Španaca, makar ambasadora, mada bih lično „pucao“ i malo više. I mi istočno od Drine imamo interesantne veze sa Špancima, počevši od toga da može da se kaže da smo u Dušanovo doba imali zajedničke granice, do činjenice da su katalonski plaćenici učestvovali na strani Srba u bici kod Velbužda 1330. godine. Postoji lep tekst Miguela de Unamuna, španskog filozofa, „Za srpski narod“ („Por el pueblo Serbio“) i još mnogo stvari koje bi trebalo sačuvati od zaborava, ne zaboravljajući nikako naše učesnike Španskog građanskog rata. Ako me pitate o Kataloncima, verujem da vaše interesovanje dolazi od novinskih isečaka objavljenih na mom portalu o podršci nekih katalonskih krugova Srbiji u toku Prvog svetskog rata. Osim toga, postoji i pesma „Srbija“ koju je napisao katalonski pesnik Anhel Gimera iz istog perioda. Interesantno je da u Kataloniji postoji mišljenje da su Zrenjanin osnovali Katalonci 1735. Sve su ovo, nažalost, dokumenti iz nekog davnog vremena. Sadašnja Katalonija, bar zvanična, antisrpski je raspoložena, i to isključivo zbog lažne paralele koju tamo prave između Katalonije i secesionističkih republika bivše Jugoslavije. Jedini svetao primer iz novijeg vremena koji mi u ovom trenutku pada na pamet je Žosep Palau, nažalost rano preminuli španski novinar, pisac i aktivista, koji je početkom devedesetih i rata u eks-Ju boravio u Jugoslaviji i napisao izuzetnu knjigu „ Jugoslovenska fatamorgana“.

Objavljujete tekstove i u nekoliko španskih političkih revija, aktivni ste i na polju kulturnih i duhovnih zbivanja u Španiji, vezanih za Srbe i srpski prostor. Šta biste izdvojili od novijih aktuelnih događaja iz ovog domena?
Kao najnoviju vest bih rekao da je u Madridu, a na inicijativu naših prijatelja Španaca, upravo osnovano Špansko-srpsko kulturno udruženje „Ivo Andrić“, za čijeg sam predsednika izabran. Planovi su skromni, ali se nadam da će vremenom biti ambiciozniji. Pravu aktivnost započinjemo od jeseni i koristim priliku da pozovem sve zainteresovane da nam se pridruže jer smo potpuno otvoreni za saradnju.

U obimnom materijalu vezanom za političke, kulturne i druge veze Jugoslavije/Srbije i Španije koji ste sakupili, između ostalog i u arhivi španskog Ministarstva inostranih poslova, nesumnjivo ima i malo poznatih, a dragocenih sećanja i dokumenata vezanih za život i rad naših poznatih stvaralaca, nekada diplomatskih predstavnika naše zemlje u Španiji. Možete li sada pomenuti neku „tajnu“ iz ove arhive?
To su kopije originala koje već godinama posedujem i vezani su za boravak Andrića, Dučića i Peđe Milosavljevića na diplomatskim misijama u Madridu. Uglavnom je reč o suvoparnim dokumentima čisto protokolarnog sadržaja koji jako malo govore. Jedini dokument koji malo razbija tu dosadu je pismo španskog ambasadora iz Turske svom ministarstvu u kojem im objašnjava kakav je, po njegovom mišljenju, Dučić. Taj dokument sam svojevremeno ponudio direktoru „Arhiva Jugoslavije“ gospodinu Miloševiću, ali on nije bio zainteresovan. Pre nekoliko meseci, jednog četvrtka uveče, zvali su me iz ambasade Srbije da im hitno pošaljem to pismo jer oni nisu uspeli da ga dobiju, a ono bi do sutra trebalo da stigne u „Arhiv Jugoslavije“ da bi ušlo u katalog izložbe posvećene Dučiću. Rekoše da će da pomenu Semanario serbio u katalogu, ali nikakvu povratnu informaciju nisam više dobio. Ali nije to bitno, meni je dovoljno što mi je pre mnogo godina, kada sam te papire poslao Vladi Republike Srpske, sutradan odmah odgovorio šef Kabineta predsednika, koji se  zahvalio i rekao da je po predsednikovom nalogu odmah poslao to pismo „Muzeju Hercegovine“ u Trebinju. A ako je ono stiglo u Trebinje, koje ću, nadam se, takođe uskoro posetiti, moj zadatak je ispunjen.

[/restrictedarea]