„SFRJ za početnike“: „Do You Miss YU“?

Piše Vladislav Panov

U formi video izdanja ovih dana se pojavila prva polovina dokumentarne serije „SFRJ za početnike“, koja je pokušala da se seti najvažnijih osoba i detalja koji su ostali kao beleg te zemlje. Podsmešljivi stil pripovedanja i nadobudni cinizam preovlađujući je stil kojim je upriličeno ovo uputstvo za SFRJ početnike

 

Dokumentarna televizijska serija od šesnaest nastavaka „SFRJ za početnike“ koja je pre nekoliko meseci emitovana na TV „B92“, sada je dostupna kao samostalno video-izdanje (trenutno je na tržištu samo prvih osam epizoda). Delo autorskog dvojca svakojakog minulog rada i političko-poslovne zastupljenosti u našem medijskom životu, autora Radovana Kupresa i producenta Đorđa Markovića, ova serija ima pretenziju da nas podseti na sporedne i manje sporedne, ali ne i najvažnije stvari koje su činile svakodnevicu ondašnjih Jugoslovena. Izbegavajući, navodno, političke stavove, teme i komentare, oni su se odlučili da snime serijal sprdnje na račun velike zemlje, najveće koju su ikada imali i sasvim je izvesno koju će ikada imati svi narodi koji su bili udruženi u tu zemlju, iz koje su tako srčano pojurili čim im se ukazala prilika nošena šarenim lažama iz belog sveta.

[restrictedarea]

MAJKA LARSA FON TRIRA
Iako autori serije napominju na početku svoje priče o Jugoslaviji da je ona bila ideal savršene društvene i socijalne harmonije čak, eto, i za majku čuvenog danskog režisera Larsa fon Trira, i da je ona svog sina kada je bio nevaljali dečak smirivala obećanjima da će ga ako bude dobar odvesti u tu obećanu zemlju, nigde nema poštene priče koja bi pokušala da dokaže ili demantuje te njene misli. Umesto njih, posle češanja o slavno Trirovo ime i ideološke zablude njegove mame, inače, kako nisu propustili da joj cinično prilepe, nekadašnje članice Danske komunističke partije, serija se bavi sličicama iz života Jugoslovena istrgnutim iz konteksta s jasnim opredeljenjem da se duhom ostane na liniji, a što znači da se kroz „pošteno prisećanje“ stvori iskrivljeni utisak o Jugoslaviji kao zemlji preopterećenoj ideologijom, zbog čega je za pametne i napredne delovala kao zablesavljena kuća skoro bezumnih stanovnika s kojima se manipulisalo do najsitnijih životnih detalja, u kojoj se čežnjivo gledalo kroz retke prozore okrenute prema savršenom Zapadu, a živelo uglavnom u nemaštini i primitivizmu.
Serija, doduše, ima dvostruki kolosek i samim tim značaj. Ona jugonostalgično nudi uvid u prošlost koje se mnogi rado sećaju, bez obzira na svoja politička opredeljenja, iz današnje perspektive i te kako ideološki obojene, samo sada u poželjnom zapadnom pravcu, a do očaja ugušeni nepravdom, rezignacijom, nemaštinom i potpunim beznađem (svime onime čega inače nije bilo u toj nepoželjno crvenoj Jugoslaviji) sanjaju da se makar na tren vrate u to vreme nezasluženog mira i obilja koje su nasledili zasluženi nemiri svih vrsta i degradirajuća nemaština. Gledajući priče o ljudima koji su bili popularni u SFR Jugoslaviji i običajima s kojima su voleli da provode svoj život njeni stanovnici, moguće je steći nekakav utisak o zemlji koju danas čak nazivaju i pretečom Evropske unije. Ali, s druge strane, ta slika je prepuna nepoštenih cinizama i ideoloških batinjana tako prepoznatljivih kada je reč o retorici „kulturne elite“, decenijama okupljene oko emitera ove serije s kojim su nekada sarađivali i njeni autori. I cinizam i tematsko-političko opredeljenje iz drugog plana, kao sistemska pripovedačka taktika autora i njihovih sagovornika, potpuno urušavaju dragocenost teme kao ideje o dokumentovanom podsećanju na veliku zemlju koju su toliki jedva čekali da sahrane, iako su ankete po većini bivših republika te Jugoslavije pokazale da bi se dobar deo njihovih stanovnika danas rado vratio u nju. Pa i izbor tema i osoba koje su u seriji „obrađene“ predstavljaju svojevrsni politički komentar. Možda je najbolja ilustracija za utisak iz drugog plana, koji se instalira od početka, detalj u kojem se autori podsećaju praznika te države, 29. novembra. Pošteno su objasnili, naravno uz pomenuti ironični otklon između redova, kako je nastao i šta je istorijski predstavljao taj praznik, a onda su u skladu s naslovom te deonice dokumentarca (svinjokolj!), kroz komentar jednog od svojih za sve kritičke teme i blaćenja ovdašnjih stanovnika stalno dežurnog govornika, vrlog pisca Vladimira Arsenijevića, zaključili, kroz njegova cinično nasmešena mudra usta koja nam otvaraju oči i o pravoj motivaciji za praznovanje rođendana te Jugoslavije i o suštinskoj prirodi njenih, svakako ovdašnjih stanovnika:
„Krv i meso su uvek nekako jako blizu nama, tako da nam nije teško da se dohvatimo noža u bilo kojoj situaciji, bilo da je praznik ili ono nešto drugo…“(!!!)
Govor mržnje? Ma ne, čovek je samo bolje upućen u ovdašnje duše i običaje od nas. Tako je praznovanje državnog praznika, promućurno objasnio činjenicom da smo genetski kodirani koljači koji nikada ne propuštaju da puste krv!

„IKONE“ I MANIPULACIJE
Sličnih, mada ne toliko brutalnih bisera ima još. Cinično sprdanje i ironisanje s ubačenim istim takvim komentarima iz prve ruke, od strane uvek dežurnih istomišljenika ovakvog gledanja na „crveni period“ naše istorije, preovlađujuće puni prostor u minutaži svake epizode. Valjda radi izvesnog balansa, pred kamere su pozvani i sagovornici koji su pokušali da teme o kojima su upitani ispričaju pošteno i bez primesa govora mržnje. Jedan od njih je naš slavni pisac Momo Kapor, verovatno u svojim poslednjim intervjuima, koji se pojavio shodno svojoj naravi kao otmeni šarmer s bogatim sećanjima na ljude, događaje i običaje SFRJ. On nam je pored ostalih, recimo, pomogao da se setimo Bebe Lončar s čijom pričom počinje prva epizoda. Kroz vremeplov prvih osam epizoda s raznim namerama i pristupima izboru tema i njihovim tretmanima videli smo i priče o „fići“ i „tristaću“, ljubavnim romanima, Trstu, legendarnom Ratku Draževiću, direktoru „Avale filma“ (kome je Dinko Tucaković u svom novom filmu „Doktor Rej i Đavoli“ pružio prilično veliki i značajan prostor), zahvaljujući kome je nastao takozvani crni talas u jugoslovenskom filmu, nesvrstanima, Nikici Marinović, Mateu Parlovu, „Politikinom zabavniku“, sindikalnim letovanjima, „Agrokomercu“, „Čiku“ i raznim drugim detaljima. Nije se trošilo vreme na to da se pokaže koliko je lagodan bio taj život u poređenju s ovim današnjim, koliko je bio stabilniji i sigurniji za svakog Jugoslovena. Ali se nije propustila nijedna prilika da se iz te Jugoslavije izvuče ilustracija za dokazivanje nemaštine kao stalno prisutne pojave, za šta su poslužile priče o pomenutom „fići“, vožnja kola po sistemu par-nepar, kupovine u Trstu, šećerne table umesto čokolada, sprdnje na račun akcije – imaš kuću vrati stan (posebno smešne iz perspektive demokratskih oslobodilaca kod kojih važi krilatica – imaš stan otmi još deset kuća), opštenarodne odbrane i ostalih neoprostivih minusa socijalizma. Zanimljivo je i to da su se kroz seriju čuli kritički komentari na račun čuvenog jugoslovenskog ključa koji je u svakoj prilici i oblasti života insistirao na formalnoj, bolje reći, nominalnoj ravnopravnoj zastupljenosti predstavnika svih republika i pokrajina. A onda su autori u slikanju te Jugoslavije primenili isti ključ, pa smo već kroz prvih osam epizoda u udarnom segmentu svakog nastavka suočeni sa republičkim ključevima. Sve su „ikone“ i supervažne osobe koje po mišljenju autora čine sadržaj pravog uputstva za SFRJ početnike poređane po tom istom ključu, pa su među ikonama SFRJ istorije predstavnici svih republika i pokrajina, a ne prave zvezde te zemlje. Oni koji počinju s upoznavanjem SFRJ, recimo, trebalo bi da misle da je glumačka ikona te zemlje bio Bekim Fehmiju, a ne, recimo, Bata Živojinović ili bar još deset drugih glumačkih superzvezda od kojih u ovom delu serije niko nije ni pomenut. Mate Parlov je najveći sportista, Ivo Pogorelić umetnik broj jedan, Milka Babović komentatorka koja je ostavila u senci sve druge. Dokumentarni filmovi, međutim, u prvom planu bi trebalo da budu dokument jednog vremena ili ljudi. Trebalo bi da podsete na sve što se zaista dogodilo ili je bilo važno. Izvlačenje samo pojedinih detalja iz konteksta celine, čak i kada se autori navodno ne bave politikom, upravo je politički stav ili, u najmanju ruku, nepoštovanje žanra. Ideja ove serije je obećavala tako mnogo, imala je ogroman potencijal i mogla je, s poštenijim pristupom i sveobuhvatnijim pogledom na temu, da bude proizvod od izuzetnog i istorijskog i zabavnog značaja. Jugonostalgičari koji su proveli izvesne delove svog života u Jugoslaviji će bez sumnje i pored svega rado pogledati kadrove ovog serijala. Iako deluje da su se autori obraćali najpre njima, ciljna grupa koja bi trebala da razume prave poruke ovakve serije (socijalizam – bilo, ne ponovilo se!) su oni mlađi, koji nisu živeli u toj, kako je nazivaše protivnici, tamnici naroda. Zamislite da po ugledu na prosečnog Jugoslovena zatraže pravo na posao, ne dao bog čak i stan, sindikalno letovanje, besplatno lečenje i školovanje, pasoše koje svi u svetu prihvataju i poštuju… Da se pričalo o tome, a ne o borosanama, svinjokoljima, par-nepar vožnji kola, viršlama i jurnjavi na Trst, jasno je koji bi bio odgovor na svakako cinični podnaslov serijala ispisan, razume se, na engleskom jeziku – „Da li vam nedostaje Jugoslavija“ („Do You Miss YU“)?

____________

Naziv
„SFRJ za početnike“

Žanr
Dokumentarna serija

Zemlja
Srbija, TV „B92“

Godina proizvodnje
2011.

Autor
Radovan Kupres

Producent
Đorđe Marković

Učestvuju
Radko Polič, Bojan Križaj, Mirko Novosel, Dubravka Ugrešić, Minja Subota, Božo Sušec, Mia Begović, Eva Ras, Bebi Dol, Mima Karadžić, Branislav Lečić, Srđan Karanović, Neda Arnerić, Srđan Gojković Gile

[/restrictedarea]