Rusko-kineska alijansa

Piše Bogdan Đurović

Pomoću projekata BRIKS i ŠOS ruski predsednik Vladimir Putin ostvaruje plan integracije evroazijskog prostora bez učešća SAD-a, što će iz temelja promeniti dosadašnji odnos snaga u svetu

 

Predsednik Vladimir Putin, praktično od prvog dana novog mandata u Kremlju, pristupio je realizaciji svog plana o stvaranju Evroazijske unije. Kako je ranije i najavljeno, prva Putinova državna poseta po inauguraciji bila je Kini, od 4. do 7. juna, u okviru koje je održan i samit Šangajske organizacije za saradnju (ŠOS) u Pekingu. I upravo su oba ova događaja od izuzetne važnosti za budućnost ne samo Putinovih planova, već i Rusije i čitave planete. U susretu sa kineskim liderom Hu Đintaoom, Putin je postigao niz značajnih dogovora koji do sada nisu karakterisali odnose dve supersile. Jer, uprkos tome što su i ranije Peking i Moskva sarađivali u okviru ŠOS-a i što su prethodnih godina održavali zaista visok ritam međusobnih poseta na najvišem nivou, njihovi odnosi ipak nisu mogli da budu nazvani savezničkim u punom smislu te reči. Posle ove posete, međutim, mnogo toga se promenilo…
Posle inauguracije 7. maja, Putin je bio i u Minsku, i u Berlinu, i u Parizu, a ignorisao je poziv za susret sa predsednikom Barakom Obamom u američkom Kemp Dejvidu i učešće na Samitu „velike osmorke“ u istom mestu. Međutim, posete Belorusiji, Nemačkoj i Francuskoj, iako naglašavaju redosled Putinovih prioriteta, nisu imale karakter državnih, višednevnih, već tek radnih ili zvaničnih. A za jednu ozbiljnu, staru diplomatiju, kakva je ruska, ove razlike daleko su od formalnih. To je, uostalom, i demonstrirano u Pekingu, gde je Putin boravio u osmoj državnoj poseti u proteklih 12 godina. Rusija i Kina pokazale su svetu svoje veliko približavanje i usaglasile su stavove i aktivnosti u zaštiti bezbednosti u azijsko-pacifičkom regionu. Povod za veliki zaokret bila je nova „odbrambena“ strategija SAD-a u ovom delu sveta, kao i izazovi vezani za predstojeće povlačenje NATO trupa iz Avganistana.

PRO NIŠANI I KINU

[restrictedarea]

Kina, sa kojom Rusija deli kopnenu granicu od skoro 4.500 kilometara, izbila je prošle godine na čelo spoljnotrgovinskih partnera Kremlja i sa 85 milijardi dolara pretekla Nemačku. Prioriteti ruske vlade usmereni su na ekonomski razvoj Sibira i Dalekog istoka, ogromnih oblasti za koje su veoma zainteresovani i kineski investitori. Isto tako, u uslovima kada Evropa, ošamućena ozbiljnim ekonomskim potresima, smanjuje potražnju za ruskim energentima, Moskva teži preusmeravanju isporuka nafte i gasa na istok planete – gde je Kina najveći kupac, sa gotovo neograničenim potrebama.
Sa druge strane, Rusija se ne kotira tako visoko na listi ekonomskih partnera Pekinga, zauzima tek deseto mesto i njeno učešće je za sada minimalno u snabdevanju Kine energentima. I to nije nimalo slučajno: bez obzira na izjave o „strateškom partnerstvu“, kinesko rukovodstvo se do sada faktički distanciralo od Rusije, što je činjenica na koju su ozbiljni ruski analitičari oduvek ukazivali. Čak i u nekim poslednjim događajima, kada je Kina u SB UN glasala zajedno sa Rusijom protiv vojne intervencije Zapada u Siriji, to nije bilo iz „savezničkih“ razloga. Peking strahuje da bi podrška UN sirijskim pobunjenicima mogla da stvori probleme u njegovim zapadnim teritorijama, kakvi su Sečuan i Tibet, gde je Zapad poodavno instalirao svoje „opozicionare“. Takođe, Peking iskazuje krajnje nezadovoljstvo zbog ruskih isporuka oružja Vijetnamu i Indiji. Sve donedavno, kinesko rukovodstvo ostajalo je u senci u vezi sa svim važnim pitanjima za Ruse i zauzimalo svoj poznati, neutralni stav. Jedino za šta su bili zainteresovani, to je masovni plasman svoje robe na rusko tržište.
Situacija je, međutim, počela da se menja kada je Obama nedavno obelodanio novu američku odbrambenu strategiju, gde je azijsko-pacifički region proglašen za „glavnu zonu nacionalnih interesa SAD-a“. A iz korena se obrnula kada je, u skladu sa novom doktrinom, prošle nedelje američki ministar odbrane Leon Paneta objavio da će u ovaj region, gde Kina sebe vidi kao neprikosnovenog regionalnog lidera, Amerikanci prebaciti čak 60 odsto svojih vojnopomorskih snaga. Kada se Kina, sredinom aprila, našla na ivici oružanog sukoba sa Filipinima zbog spora oko ostrva Huanjan, Peking se obratio Moskvi za pomoć. I ona je stigla – u vidu zajedničkih vojnopomorskih manevara dve zemlje u Žutom moru, dok je američka Ratna mornarica, zajedno sa filipinskim snagama, demonstrirala silu u susednom Istočnokineskom moru. U susretu sa kineskim kolegom Đintaoom, predsednik Putin je naglasio da će ova vrsta podrške Kini biti pružana i u budućnosti! Za Kinu, koja ima teritorijalne sporove sa svim susedima (uključujući i samu Rusiju), od kojih mnogi imaju sporazume o zajedničkoj odbrani sa SAD-om, ovakav ruski faktor obuzdavanja može imati presudnu važnost.
„Obe zemlje proživljavaju odlučujuću etapu razvoja i susreću se sa problemima zbog povećanja nepredvidljivosti na međunarodnoj areni. Neophodno je da podržavamo jedni druge u regionalnim i svetskim poslovima, obezbeđujući miran tok globalnih procesa“, preneo je „Čajna dejli“ reči Hu Đintaoa. Isto izdanje citira i Putina, koji kaže da je „Kina ne samo dobar drug Rusije, već i dobar partner na svetskom nivou“. Ovakve izjave, pogotovo sa kineske strane, do sada nisu karakterisale odnose dve zemlje, već su se lideri ograničavali kvalifikacijama o „strateškom partnerstvu“, ali vrlo često lišenog konkretnog sadržaja. Huov naglasak na tome da će se Moskva i Peking od sada međusobno podržavati u regionalnim i globalnim pitanjima, može biti od velikog i daklekosežnog značaja. Jedno od takvih pitanja je i američki globalni sistem protivraketne odbrane (PRO), koji, sada je to već jasno, nišani Kinu možda i više nego Rusiju.

KRAJ „ŠIRENJU DEMOKRATIJE“
Pojedini analitičari u Moskvi skloni su da veruju da Putin, uz pomoć projekata BRIKS i ŠOS (u oba su Rusija i Kina glavni partneri), daje vetar u leđa svom planu integracije evroazijskog prostora bez učešća SAD-a – što će iz korena promeniti dosadašnji odnos snaga u svetu. Samit lidera ŠOS (Rusija, Kina, Kazahstan, Uzbekistan, Tadžikistan i Kirgizija) održan je posle bilateralnog susreta Putina i Đintaoa. Prvi put je, u svojstvu posmatrača, pozvan i Avganistan, dok je Iran već odavno prisutan. Simptomatično je da se Iran već priprema za punopravno članstvo u ŠOS-u, za šta je potrebno promeniti statut organizacije, u delu gde piše da se ne mogu primati države pod sankcijama UN. Prema izvorima ruskih medija, ovaj proces već je započeo…
Sa druge strane, prisustvo avganistanskog predsednika Hamida Karzaija, svedoči da izlazak NATO-a iz ove zemlje zahteva angažovanje Rusije i Kine u budućnosti. Moskva, Peking i Teheran sa podozrenjem očekuju momenat kada će vojnici zapadne alijanse napustiti svoje baze u Avganistanu. NATO je već sklopio ugovore sa lokalnim igračima, poput Kazahstana, Kirgizije i Uzbekistana, o slobodi prolaska njihovih kopnenih trupa i ratne tehnike. Naime, eksperti su saglasni u oceni da napad na Iran nije moguć dok je 130.000 vojnika NATO-a blokirano u Avganistanu, već da će taj trenutak nastupiti od naredne godine, kada NATO počne da izvlači ljudstvo. Zahvaljujući postignutim sporazumima, Amerikanci i družina moći će nesmetano da se premeštaju sa svojom tehnikom po ovim državama – susedima Irana.
Međutim, Peking i Moskva spremno dočekuju turbulentni period i zbijaju redove. Na dnevnom redu je formiranje, u okviru ŠOS-a, Centra za borbu protiv terorizma, narkotrafikinga i organizovanog kriminala, a Putin je u Pekingu najavio da bi ova „protivteroristička organizacija mogla da postane univerzalna“! Lideri ŠOS-a potpisali su i glavni dokument samita – Deklaraciju o mehanizmima reagovanja na situacije koje prete stabilnosti u regionu. Drugim rečima, kako prenosi ruski oficijelni kanal „Vesti“, lideri su se dogovorili kako da spreče potencijalne nove pojave „arapskog proleća“ u državama Centralne Azije. A to će, pak, zacementirati savezništva ovih zemalja sa Rusijom i Kinom – njihovi lideri dobiće garancije i zaštitu da Vašington neće moći da ih sruši putem obojene revolucije.
Ne bi trebalo smetnuti s uma ni da su Kina i Rusija na ovom samitu potpisali više od deset važnih ekonomskih sporazuma, uključujući i stvaranje investicionih fondova „teških“ milijarde dolara. Postavljen je cilj da međusobna razmena dve zemlje naraste na 100 milijardi dolara do 2015, a Rusija će graditi i dve atomske centrale u Kini. U istom roku trebalo bi da bude dovršen gasovod „Altaj“, kojim će biti uspostavljene dugoročne isporuke ruskog „plavog zlata“ Kini po obostrano prihvatljivoj ceni, čime će energetsko partnerstvo dve ogromne zemlje biti jedan od kamena temeljaca, kako se očekuje, nove političke, a samim tim i vojne alijanse u Evroaziji.

[/restrictedarea]