Ratko Marković: Ne daj se, ne daj, demokratijo

Piše Ratko Marković

Tokom dva svoja mandata bivši predsednik Boris Tadić je pogazio mnoga demokratska načela i ugrozio ne samo rad nego i postojanje čitavih institucija

 

Drugi krug predsedničkih izbora u Srbiji bio je izraz demokratskog narodnog odisaja. I onima koji nisu oduševljeni izborom Tomislava Nikolića za predsednika Republike, a nisu zagriženi strančari, kao da je tim izborom pao kamen s duše i u njima vaskrsla nada da će demokratija u Srbiji ipak pustiti korene. Što instiktivno, što svesno, većina biračkog naroda tada se više rukovodila ciljem spasavanja demokratije, nego izbora baš tog kandidata iz stranačke ponude.
Narodu je postao nesnošljiv teret, gotovo moćna mora, svevlast „demokrata“. Od napadnih i drskih stranačkih siktavica (pi ara), preko direktora i osionih šefova javnih preduzeća i službi od kojih zavisi svakodnevni život građana, logoreičnih državnih sekretarčića – sveznalica, pa sve do nabildovanih sujetom i samoljubljem stranačkih prvaka i ministara – sveprisutnost demokrata i po kojeg trabanta iz redova socijalista pretila je da zanavek zatre demokratske institucije. Umesto da budu prilika za izlaz iz tog stanja, izbori su postali pretnja da se ono ponovi bar još pet godina, a možda i otegne unedogled. Ipak, izbori su po ko zna koji put pokazali da duga vladavina istih ljudi, koja teži još i da se obnavlja, čini tu vlast narodu omrznutom. Većina biračkog plebsa jednostavno nije htela da ponovi istu vlast (ista parlamentarna većina, ista vlada isti predsednik Republike), koju je oličavao dotadašnji predsednik države. Dublji i suštinski razlozi ovakvog izbornog ishoda su što je taj predsednik umesto podeljene vlasti kakvu predviđa Ustav, hteo svu vlast za sebe i što je, umesto smenjivanja različitih vlasti hteo ovekovečenje iste vlasti, vezujući njeno trajanje za uvođenje Srbije u Evropsku uniju.

PREDSEDNIK IZNAD USTAVA

[restrictedarea]

Tokom dva svoja mandata predsednik je pogazio mnoga demokratska načela i ugrozio ne samo rad nego i postojanje čitavih institucija. Najpre, opasnost po demokratiju je da isto lice toliko dugo, kao individualni državni organ, a ne kao deo kolegijalnog državnog organa, bude na istoj državnoj funkciji, pogotovo kad on sam shvata svoju funkciju najvažnijom u državi („predsednički izbori su veoma važni, jer od njih zavisi karakter države u budućnosti i kako će Srbija biti prihvaćena u svetu“). Udvorička „Politika“ ga u tome podržava, jer na sam dan predsedničkih izbora u svom pročelju daje naslov: „Srbija bira predsednika i budućnost“. Jadna je Srbija ako joj budućnost zavisi od jednog čoveka. Tada je to zemlja bez budućnosti, jer je njena budućnost lična diktatura. Iako je tokom dva puna mandata bio ustavni predsednik (poštovao je Ustavom izvršenu podelu vlasti), opasnost od dugovečne vlasti dobro je osetio Džordž Vašington, prvi ustavni predsednik SAD-a. Odbijanje novog predsedničkog mandata, koji mu Ustav nije branio, obrazlagao je stavom da ne želi da dovede u opasnost demokratske institucije mlade federacije. Time je postao antologijski primer demokratskog čojstva – branio je demokratiju od samog sebe. F. D. Ruzvelt (Amerika je pre njega za svog predsednika imala još jednog Ruzvelta, Teodora) je voljom birača izabran za predsednika Amerike ne samo treći, nego i četvrti put. Ali, da neki potonji američki predsednik ne bi uobrazio da je F. D. Ruzvelt, Amerikanci su odmah posle predsednikovanja Ruzvelta doneli 1951. ustavni amandman (XXII) po kojem „nijedno lice ne može biti izabrano na dužnost predsednika više od dva puta“. S punim mandatima, to znači najviše osam godina. To je, po mišljenju Amerikanaca, kritična vremenska granica za demokratiju kad isto lice vrši predsedničku vlast. Britanci nemaju pisani ustav, ali u politici imaju urođeno osećanje za meru, koja kad se pređe postaje opasna po demokratiju. Čerčila nisu izabrali (1945) kada je izišao iz Drugog svetskog rata kao jedan od njegovih najvećih heroja, a Margaret Tačer je, iako jedan od najuspešnijih britanskih premijera, podnela ostavku (1990) u vreme trajanja mandata, između ostalog i zbog glasova da je suviše dugo na položaju premijera. U oba slučaja postojao je rizik uspostavljanja lične vlasti.
A šta se dogodilo u Srbiji? Isti čovek je izabran za predsednika Republike dva puta i oba puta iskoristio dva skoro puna ustavna mandata, a onda je tražio da se u Ustavni zakon za sprovođenje Ustava (tako bar kažu oni koji su ga pisali), donesen dva dana posle donošenja novog Ustava Srbije, unese odredba po kojoj izbor predsednika Republike po tom ustavu „smatraće se prvim izborom“. Jasno je da se ona mogla primeniti samo na jednog čoveka – Borisa Tadića (M. Milutinović je imao status optuženog pred Haškim tribunalom). Ustavni sud, umesto da ocenjuje ustavnost ovakve odredbe Ustavnog zakona, kojom se obustavlja važenje jedne odredbe Ustava, „pere ruke“ svojim načelnim pravnim stavom da Ustavni sud „nema nadležnost da odlučuje o ustavnosti Ustavnog zakona, koji je sastavni deo Ustava od 2006“ (predsednik tog suda, D. Slijepčević). Ni jedno, ni drugo nije tačno. Ustavni sud ima takvu nadležnost, jer je Ustavni zakon po pravnoj snazi ispod Ustava, pa stoga mora s Ustavom biti u saglasnosti. On se ne donosi po ustavnotvornom postupku, nego po drukčijem pravnom postupku koji je uređen u posebnom članu Ustava (205/2), a ne u onom istom u kojem se uređuje promena Ustava (203). Još više je naopaka tvrdnja da je Ustavni zakon sastavni deo Ustava. Reč je o dva različita akta, donesena po različitom pravnom postupku, u različite dane, objavljena u „Službenom glasniku RS“ kao zasebne jedinice pod posebnim brojevima. U „Službenom glasniku RS“ ispod teksta Ustava nije stajalo „nastaviće se“, a ispred teksta Ustavnog zakona nije stajalo „nastavak prethodnog broja“.
To što je Ustavnim zakonom bila obesnažena ustavna odredba o dopuštenosti broja izbora istog lica za predsednika Republike, nije bilo dovoljno. To isto lice je pred svom javnošću, u jednoj televizijskoj emisiji, u prisustvu sagovornika koji nisu bili neznalice, izjavilo da se četvrti put neće kandidovati za predsednika Republike. On i pre drugog kruga, znači, zna da će biti treći put izabran, čim govori o četvrtom kandidovanju! To je između dva kruga glasanja potvrdio u Jagodini, izjavivši da je „odlučio da 20. maja odnese pobedu“, kao da je za nju dovoljan njegov sopstveni glas. Da li je moguće da on ne zna kako glase ustavne odredbe o funkciji koju je već vršio i koju namerava da vrši i dalje?
Da ne zna ili da se pravi da ne zna već je pokazao kada je „odlučio da skrati mandat predsednika Republike“ i time otvorio prostor predsednici Narodne skupštine da raspiše predsedničke izbore, što je ova poslušno i učinila, baš onako kao je predsednik hteo (nije morala da tako postupi). Time je predsednik Republike pokazao da sebe stavlja iznad Ustava. Dužinu mandata predsednika Republike može skratiti ili produžiti, tj. nju određuje, ustavnotvorna vlast i niko drugi. Ako nije u stanju da ga ispuni, predsednik Republike podnosi ostavku, a nikako samovoljno skraćuje predsednički mandat. Doduše, ne čini se logičnim da neko podnosi ostavku na dužnost predsednika Republike, a onda se pojavi kao kandidat na izborima za predsednika Republike, koji su i raspisani zbog toga što je njegovom ostavkom ta funkcija ostala upražnjena. To je već poigravanje s ustavom i ustavnim institucijama.

GLASAČKA MAŠINA
Pošto se „skraćivanjem mandata“ rastavio, kako je mislio, na trenutak od njemu drage predsedničke funkcije, sada već bivši predsednik Republike je, po navici, nastavio da je vrši. I kada više to nije bio, ponašao se kao da je predsednik. Ulizički mediji, kakvih je danas u Srbiji većina, teška srca su mogli da prevale preko svojih stranica (ekrana) da je isti čovek sada samo kandidat za predsednika Republike. Odmah posle prvog kruga predsedničkih i završnih parlamentarnih izbora on je kao jedan od dva kandidata u drugom krugu glasanja rekao da će se Vlada obrazovati, videći sebe kao njenog mandatora, posle drugog kruga predsedničkih izbora (tom prilikom, za divno čudo, nije to kazao u za njega uobičajenom bezuslovnom tonu – da je on tako „odlučio“). Otkuda on to može znati? Možda otuda što misli da je vlast i dalje – on. Iako je logično da bi pri istovremenim izborima formiranje vlade trebalo da sačeka izbor predsednika Republike, dobar ukus i politička kultura protive se tome da to kaže jedan kandidat za predsednika Republike.
A dok je bio predsednik, on kao da je prkosio ustavnoj definiciji svoje funkcije („Predsednik Republike izražava državno jedinstvo“). Po toj definiciji, ta funkcija bi trebalo da bude nadstranačka, nadnacionalna i nadregionalna. On je, sve suprotno tome, u svakoj prilici pokazivao, čak i preko mere građanske pristojnosti, svoje stranačko pripadništvo. Zbog toga ga jedan deo nacije i nije doživljavao kao svog predsednika, što njega, očigledno, nije ni najmanje pogađalo. Drugi ga nisu doživljavali kao ustavnog predsednika, jer je bez zazora pokazivao pohlepno vlastoljublje. Bio mu je tesan ustavni okvir, bile su mu male njegove ustavne nadležnosti, zbog čega je zahtevao tuđe i tako na svoju ruku proširivao svoje nadležnosti.
Tokom njegovog predsednikovanja na površinu su isplivale ozbiljne mane mešovitog (polupredsedničkog) sistema, kakav predviđaju oba naša poslednja ustava. Naši politički (stranački) pravci nemaju osećanje, pa ni kulturu da, kad su na ustavnoj funkciji, prihvate i slede finu nivelaciju vlasti koju taj sistem podrazumeva, jer vide u njemu priliku za prevagu jedne vlasti nad drugima, umesto za uravnoteženje vlasti. U zemljama niske demokratske svesti i nekultivisane politike ravnoteža vlasti u mešovitom sistemu, a s njom i demokratija, ostaju bez odbrambenih mehanizama kad se poklope političko (stranačko) poreklo predsednika Republike i predsednika Vlade. Tada taj sistem lako sklizne u ličnu vlast predsednika Republike, pogotovo kad je on još i vođa političke stranke, jer se tada neutrališu ustavni mehanizmi za uravnotežavanje vlasti. Zbog toga je u takvim zemljama, u koje spada i naša zemlja, Monteskjeov ideal demokratske vladavine, u kojem „jedna vlast ograničava drugu“, kad postoji međusobna kontrola vlasti, moguć samo u slučaju kohabitacije (kad šef države potiče iz jedne, a premijer iz druge stranke). U suprotnom, premijer je poslušnik i potrčko šefa države, jer mu je ovaj stranački šef, od kojeg mu zavisi dalja politička karijera (koja se ne može praviti bez stranačkog zaleđa).
Kako funkcioniše izobličen mešoviti sistem pokazao je prethodni predsednik Republike. Za njegova mandata Narodna skupština i Vlada nisu bile ni nalik organima opisanim pod tim imenima u Ustavu. Njihova demokratska suština sasvim je bila iščezla, a autoritet im je bio sveden na najnižu tačku.
Narodna skupština nije bila čak ni fabrika zakona, jer se oni nisu u njoj ni pravili. Ona je bila obična glasačka mašina. Uklanjanjem iz njenog Poslovnika svakog kvoruma prisutnih poslanika tokom rasprave („Pretres tačaka iz utvrđenog dnevnog reda sednice Narodne skupštine vodi se bez obzira na broj prisutnih narodnih poslanika u sali za sednice“ – glasi odredba člana 88. Poslovnika Narodne skupštine) i uvođenjem kvoruma samo u danu za glasanje („ako je na sednici Narodne skupštine prisutna većina od ukupnog broja narodnih poslanika“) značilo je uključivanje te mašine samo toga dana, kada se, kao u domu nemih, glasa bez reči. Čari parlamentarne rasprave i parlamentarnog besedništva prognani su iz Narodne skupštine. Nju samo poneki njen časnik, laskajući time više samome sebi, još uvek naziva „Visokim domom“. Ona i jeste dom (u smislu zgrade), ali koji služi za glasanje. Skupština više nije nikakvo „najviše predstavničko telo“ (član 98. Ustava), nego samo prostorija za obavljanje glasanja. U međuvremenu, od glasanja do glasanja, ona zjapi prazna. Ako se nekad u njoj i nađe u sali po neki narodni predstavnik, njihov broj je u tom slučaju srazmeran broju stanovnika u državama San Marino ili Monako.
Vlada je od „nosioca izvršne vlasti“ (član 122. Ustava) postala lični kabinet predsednika Republike, kojem je on bio predsednik, a da mu nije predsedavao. Uvedena je kao forma rada prividna („virtuelna“) „telefonska sednica Vlade“. Vlada nema na okupu, ali ona odlučuje, tj. glasa. Ne samo o pitanjima iz svoje najvažnije nadležnosti („utvrđuje i vodi politiku“), jer je nju oteo za sebe predsednik Republike. Od Vlade, najmoćnijeg organa države po Ustavu, ostao je samo privid.
A šta tek reći o predsedniku Vlade? Još od antičkog doba neviđeni stoik. Uz to, i neviđeni primer samožrtvovanja za drugog. Da je kojim slučajem bio mlađi, bio bi on, posle toliko vekova, primer samožrtvovanja, jednak onom koje čini Antinoje za cara Hadrijana u „Hadrijanovim memoarima“. Opisala ga je u tom svom delu neprolazne lepote i dubine misli Margerit Jursener. Istrpeti onakva omalovažavanja, potcenjivanja, izrugivanja, koja idu sve do šegačenja s njime u javnosti, može samo fanatik u službi božanstvu.

POMOR USTAVNIH INSTITUCIJA
Sudstvo ćemo ovlaš spomenuti, mada je ono najveći tragičar prethodnog predsednikovanja državom. Ono je u takvim traljama da nema predanog pravnika koji njegovu tragediju ne doživljava kao tragediju profesije. S nesumnjivim blagoslovom predsednika Republike, jedan veliki muž iz njegove stranke je, isturivši kao štit dve, doduše, ne baš krhke žene, uz svestranu pomoć zemljački (nišlijski) napakovanog Visokog (u praksi se pokazao kao nizak, da niži nije mogao biti) saveta sudstva, propustio čitavo sudstvo kroz svoje lično i stranačko rešeto. I umesto da bude, kako je u Ustavu zamišljen, poluga sudske vlasti, VSS se u potpunosti slizao s resornim ministarstvom i postao poluga izvršne vlasti (u suštini predsednikove stranke). Da pravnička tuga bude pregolema, ministar jednog od najstarijih i najcenjenijih resora u Vladi, od kada je Vlade kao institucije (prvobitni čuvar državnog pečata) po godinama je najmlađi ministar u čitavoj Vladi, tek izišao iz pripravničkih pelena, a među uglednicima iz sveta prava apsolutni anonimus. Ali, i to je bolje biti nego ministar čija je struka u potpunom raskoraku s njegovim resorom ili koji je stručnjak za ništa, kakvih je u Vladi nekoliko.
Odavno su mediji posebna vlast („sila“) u državi, premda ne vrše nikakvu državnu vlast. S časnim izuzecima, za mandata prethodnog predsednika, oni su tu vlast vršili u korist predsednika i njegove stranke. Predsednik Republike je u izbornoj noći maja 2008, kada Vlada još nije bila ni obrazovana, najavio reforme (kao da je on nadležan za njih) u policiji, vojsci i, posebno, u medijima. I održao je reč. Mediji su reformisani tako što je ugušena njihova sloboda. U glavnim medijima u Srbiji ne može se objaviti ništa što urednik oceni da ne bi bilo po volji „premilostivom Gospodaru“ (kako se Vuk obraćao knezu Milošu) ili ljudima iz njegove stranke, posebno sve što potiče od stranki mrskog autora.
Ovo su „učinci“ osmogodišnje vlasti bivšeg predsednika Republike. Svi oni su rezultat shvatanja vlasti šefa države kao svevlasti, koja znači pomor svih drugih ustavnih institucija. Svoju svevlast na duže staze podupirao je stavom koji je u zemlji i svetu sejao o svom protivkandidatu na svim predsedničkim izborima na kojima je učestvovao (tri ukupno): Nikolić ante portas! Zemlja, narod, demokratija, sve će otići u propast njegovim odlaskom s vlasti i Nikolićevim dolaskom na vlast.
Uz tu svevlast išao je lični pečat njenog vršenja – predsednik je, kad ustreba, dorćolski gamen, inače je nabusit, nadmen, usiljen, izveštačen. Sve drugo, osim prirodan i skroman. Ovo poslednje naročito. Srbiji, s onoliko nezaposlenih, s onoliko živih duša čiji su prihodi na ivici milostinje, ne priliči predsednik Republike uparađen kao da je na modnoj pisti, zaokupljen više sopstvenim izgledom, ehom svog glasa i svojim držanjem nego državnim i narodnim brigama.
Novoizabrani predsednik Republike valjaće ako bude drukčiji od svog prethodnika. On nije predsednik Republike, kao što je za sebe govorio prvi austrijski predsednik Mihael Hajniš, predsednik kome je njegova maramica „jedino mesto u koje može da zabode svoj nos“, ali ni predsednik koji svuda može da zabode svoj nos. Mora biti svestan da je samo deo vlasti, a ne sva vlast u državi. Da je Ustav zakonodavnu vlast dao Narodnoj skupštini, izvršnu Vladi, a sudsku sudovima. Da je Ustav njemu poverio dostojanstvo oličavanja države i ovlašćenja koja uz tu čast idu. Još je pragmatični Zoran Đinđić govorio „da predsednik Republike ima tako mala ovlašćenja, da je to, zapravo, samo jedna simbolična funkcija“. Predsednik, za razliku od „engleske kraljice“ (što prethodni predsednik, po sopstvenoj izjavi, kao da ga Ustav za to pita, nije hteo da bude), koja nije birana, pa stoga svoja ovlašćenja ima samo formalno, stvarno vrši, budući biran, ovlašćenja koja ima kao državni poglavar. I ništa više i ništa dalje od toga, jer bi sve to bilo zabadanje nosa u tuđu maramicu. On je više moderator (posrednik) u odnosima između aktivnih vlasti u državi (zakonodavne, izvršne i sudske), nego što je sam vlast. Jer, ako novoizabrani predsednik i dalje bude bio Boris Tadić, a ne ustavni predsednik Republike, s podelom vlasti i demokratijom u Srbiji je svršeno.
Jedan od dvanaest predsedničkih kandidata na poslednjim predsedničkim izborima, koji je jedva prešao jedan odsto dobijenih glasova, razumeo je 100 posto suštinu funkcije za koju se kandiduje kada je izjavio: „Ja nisam kandidat za Borisa Tadića. Ja sam kandidat za predsednika Republike“. Kad bi novi predsednik Republike imao Tadićevo, a ne ustavno shvatanje predsedničke vlasti, građanima bi se – da zadržimo smisao, a promenimo jednu reč poznatog grafita ispisanog u Beogradu u jeku agresije NATO-a na Srbiju – moglo reći: „Badava ste birali“.

[/restrictedarea]