Prosvećeni apsolutizam

Piše Danijel Cvjetićanin, Univerzitet „Singidunum“

Ko je Dodo, koga pominjem u naslovu svoje prethodne kolumne? Dodo je ptica, koja se pojavljuje kao organizator čuvene Izborne trke u „Alisi u zemlji čuda“ Luisa Kerola. A i te kako objašnjava ono šta nam se dešava…

 

„Alisa je upitala ‘Šta je to izborna trka?’, a Dodo odgovori: ‘Pa… tu vrstu trke najbolje ćemo objasniti ako je odmah ovde izvedemo.’ Dodo je najpre obeležila trkačku stazu koja je ličila na krug. Zatim je čitavu družinu porazmeštala duž staze bez ikakvog reda. Svi su počeli da trče kad je ko hteo, a prestajali kada se kome svidelo. Međutim, kad su trčali jedno pola sata, Dodo odjednom zakrešta: ‘Trka je završena!’ Svi naokolo stadoše dahćući i pitajući: ‘Ali ko je pobedio?’ Dodo nije umela da odgovori na ovo pitanje. Dugo je mislila (s prstom na čelu), a onda prekide ovu tišinu: ‘Svi su pobedili i svi bi trebalo da dobiju nagrade’.“
Da li vas ovo na nešto podseća?

[restrictedarea]

ŠTETOČINE    
Odugovlačenje sa formiranjem nove vlade u Srbiji silno je uzrujalo ekonomske analitičare. Neki su bili skloni da čak i u novčanim iznosima izraze troškove svakoga dana odlaganja odluke o formiranju većinske koalicije. Rado ću se (ponovo) pohvaliti da spadam u neznatnu manjinu koja nije u stanju da sagleda ozbiljniju korist od brzog formiranja vlade, pošto sam uveren da je od burnih aktivnosti dosadašnjih vlada privreda pretrpela samo velike štete.
Bilo bi najbolje da se vlada, čak i kada bude formirana, ponaša slično „tehničkoj“ vladi. I da se odmah okane maštovitih  usrećiteljskih programa, obećanih u izbornoj kampanji. Neka pokuša, bar neko vreme, da se bavi državnim poslovima – pravnim poretkom, prostornim redom, čuvanjem integriteta zemlje i održavanjem osnovnih javnih sistema (školstvo, zdravstvo, odbrana, saobraćajna infrastruktura…) Primetili ste, međutim, da su ovi (glavni) državni poslovi – poslednja briga naših lidera, koji se iznad svega trude da izgrade (i da se ugrade?) veoma moderan sistem javno-privatnog partnerstva. Pogodite zašto?

KOALICIJA
Ali čak i ako bi se, posle dugih dogovora, izbori morali ponoviti, smatram da bi sve stranke trebalo da nastupe kao jedna jedinstvena koalicija, koja će se, kasnije, dogovoriti o podeli plena. Pa neka narod bira! Zamislite samo koliko bi se na taj način uštedelo u vremenu za brojanje glasova! A svakome bi postala očigledna istina da smo, kao sav normalan svet, stigli do jednopartijskog sistema, pošto svi delimo iste (evroatlantske) vrednosti.
Jasno je da bi na taj način bile lakše prevaziđene postojeće nesuglasice među potencijalnim koalicionim partnerima. Eto, na primer, trenutno SPS insistira da i URS, sa g. Dinkićem, uđe u vladajuću koaliciju. SPS, izgleda, smatra da komadanje države, za koje se zalažu DS i LDP, ne vredi ništa, ako privreda ne bude dotučena, u čemu je stranka g. Dinkića do sada pokazala izvanredne rezultate.

DINKIĆ
Zar zaista neko misli da g. Dinkić može da ostane izvan vlade, pred kojom su, po svoj prilici, istorijski zadaci destrukcije? Zar tvorac NIP-a, ekonomske diplomatije, industrijske politike („privlačenja investitora“ – sredstvima poreskih obveznika), eksperta za razbijanje domaćih banaka, kao i programa subvencija bankama sa stranim kapitalom (opet na račun poreskih obveznika), ne može da da svoj dodatni (puni) doprinos daljem rastu javne potrošnje i zaduživanja?
Zar bi idejni tvorac modela „razvoja“ koji se oslanja na kredite, prodaju resursa i rast potrošnje, trebalo da sedi u zapećku u periodu kada naša zemlja konačno, na dugi rok, dobija konture neokolonijalne „periferije“ – prezadužene, politički zavisne i nekonkurentne?

MOĆ VARVARIZMA    
Najzad, zar ne primećujete namere naše evroatlantske koalicije da se Dinkićev model intervencionističkog varvarizma proglasi za „prosvećeni apsolutizam“, za kojim vapi srpska ekonomska (i šira) javnost, a na koji MMF, ali i šira „međunarodna zajednica“, gleda sa simpatijama? Naročito na njegovu primenu u balkanskim zemljama, u kojima su demokratije mlade, pa narod još uvek ima iluziju, zaostalu iz perioda agresivne antikomunističke propagande, da bi trebalo (i može) da bira.
Mnogi od nas verovali su da je demokratija (i politička sloboda) superiorniji model od ma kakvog, pa i „prosvećenog“ apsolutizma. Zato što društvo ne može da se opredeljuje za ili protiv „prosvećenosti“ vladara, kome se daje apsolutna vlast. A istorija je pokazala (i kod nas) da je apsolutna vlast češće pokazala svoje surovo, varvarsko lice, a samo u retkim slučajevima „prosvećenu“ fizionomiju.

[/restrictedarea]