Propale investicije: Fijat – posao veka, neka čeka!

Piše Nataša Jovanović

Vlada Srbije jeste ili nije platila italijanskom „Fijatu“ „ostatak duga“ da pokrene proizvodnju jednog od svojih modela koje sklapa u Srbiji, „Fijat“ iz Torina jeste ili nije spreman da izađe sa tim modelom na još nepoznata tržišta. Ali, jedno je jasno: Srbi već odavno finansiraju ovu privatnu kompaniju direktno iz budžeta, a da ih niko nije pitao jesu li za to ili nisu. Sprema li se još jedna prevara veka?

Najnoviji skandal sa kragujevačkom „Zastavom“ izbio u nedelji predsedničke inauguracije razotkrio je suštinu od početka problematičnog posla između Republike Srbije i italijanskog „Fijata“.
Dok je u predizbornoj kampanji „Fijat“ služio u marketinške svrhe DS-u, dotle je italijansko poslovodstvo „Fijata“ uredno sabiralo svoja potraživanja koja stižu na naplatu.

KAKO PROVOZATI NACIJU
Budžet Srbije zbog obaveza prema „Fijatu“ lakši je dnevno za 200.000 evra, ali taj tempo ugovorenih obaveza neće nadoknaditi štetu koju je napravio bivši predsednik Boris Tadić. Naime, kako su najavili iz italijansko-srpske kompanije, prodaja i izvoz pompezno najavljenog novog modela „fijata“ iz kragujevačke fabrike automobila odložen je za septembar. Razlog kašnjenja je nedostatak novca koji je trebalo da obezbedi Srbija.
Tako „fijat 500 l“, čija je proizvodnja planirana u kragujevačkim pogonima, kasni jer je, kako je rečeno, od planiranih 83 miliona evra za pokretanje proizvodnje obezbeđeno, zasad, samo osam. I taj deset puta manji iznos dogovorene uplate isplaćivaće se u narednom periodu dnevno – po 200.000 evra!
No, „Fijat“ potpuno razume probleme u finansiranju države i potrebu da se rashodi potpuno minimizuju, bar do rebalansa budžeta. Uzgred, kako je obelodanio Serđo Markione, generalni direktor torinskog giganta za tržište SAD-a, do početka 2014. godine će na tom, najzahtevnijem tržištu na svetu, biti ponuđeno devet modela „fijata 500“, među kojima nema „fijata 500 l“, čija proizvodnja počinje u Kragujevcu. A samo tri meseca ranije na Sajmu u Ženevi, u jeku predizborne kampanje, Tadić je najavio da će se u Kragujevcu do kraja godine proizvesti više od 30.000 automobila „500 l“, a da će sledeće godine biti proizvedeno više od sto hiljada vozila. On je rekao da će oko 90 odsto automobila iz Kragujevca ići u izvoz, što znači da će nivo srpskog izvoza porasti za više od milijardu evra. Tik do njega stajao je Markione. On se pred morem fotoobjektiva i isto toliko mikrofona zahvalio Tadiću na podršci, istakavši da bez njegove ekipe ne bi bila izgrađena supermoderna fabrika koja je tu da napravi mostove ka Evropi, a zatim i ka Americi.
Tadić je uzvratio: „Baš žudim da vozim auto, već devet godina ga nisam vozio, nije mi dozvoljeno“. Kako je primetio Tomislav Nikolić, Tadiću to pravo niko nije uskratio. Ipak, on je žudnju zadovoljio. I provozao se novim promotivnim modelom „fijata“, na taj način simbolično pokazavši kako i u kojem pravcu je vozio i naciju i državu.
Jer nije poznato nešto slično u Evropi i u svetu, da je jednoj autoindustriji učinjeno toliko ustupaka, u ukupnoj vrednosti 450 miliona evra. U ovoj neverovatnoj predstavi koja je u stvari vrhunac klasične komedije, u kojoj lopov hoće da pokrade lopova, sve je poznato osim epiloga. Tačnije, niko ne zna koliko je novca stvarno otišlo iz budžeta Srbije na račun „Fijata“, i zašto proizvodnja ne može da počne ako Srbija ne uplati tu javnosti nepoznatu sumu?

POVRATAK KUĆI
A dovoljno je setiti se situacije od pre nekoliko godina, kada je gradonačelnik Kragujevca Verko Stevanović napravio nezapamćenu feštu u centru šumadijske prestonice povodom dolaska „Fijata“. Na ulazu u grad je već bila istaknuta tabla sa natpisom na italijanskom: „Dobro došli kući!“ I tako bi. Onaj ko malo bolje poznaje odnose Srbije sa ovom firmom iz Torina, svakako zna da Italijani nisu u stvari ni odlazili iz Kragujevca još od sedamdesetih godina prošlog veka, kada su Tito i slavni vlasnik ove kompanije Đovani Anjeli dogovorili sve buduće poslove. Menjala su se vremena i nazivi država, ali je „Fijat“ ostao „Fijat“, a Kragujevac je ostao Kragujevac. Ostali su i neki dugovi pokojne kragujevačke „Zastave“ koje je „Fijat“ potraživao, prebijao, konvertovao… Devedesetih godina dug se kretao oko tridesetak miliona ondašnjih nemačkih maraka. Ali umesto da otplati dug i krene u sopstvenu proizvodnju, DS odlučuje da uđe u „partnersku subvenciju“ od 300 miliona evra. Pored obećane infrastrukture i opraštanja taksi u vrednosti od 450 miliona dolara, što će biti nadoknađeno kroz, naravno, porez na zarade zaposlenih, Vlada se tada obavezala da će obezbediti  i 10 miliona evra zaostalih zarada. Posao veka, kako je krunisan ugovor sa „Fijatom“, sklopljen je mimo zakona o privatizaciji, bez tendera, a sa dosad jedinstvenom praksom ulaganja u strano lice. Sa poklon investicijom od 300 miliona evra, oproštajem lokalnih taksi, poklonom u zemljištu i halama, Italijanima je pala zlatna koka nosilja u krilo – „minimizirana“ subvencija skoro u visini vrednosti jednog RTB „Bora“! Spisak ulaganja države Srbije u posao sa „Fijatom“ išao je preko poklanjanja postojeće fabrike automobila procenjene na 50 miliona evra, izgradnje autoputa od fabrike do koridora 10, obnavljanja pruge od Kragujevca do Lapova, ulaganja u postrojenje za čišćenje otpadnih voda… Što se tiče čistih ulaganja ona su 100 miliona evra, 50 u novcu i 50 kao državni kredit u novoj firmi. Obaška je oslobađanje od poreskih obaveza na prihode i imovinu „partnera“, te osnivanja slobodne carinske zone i izvoz u Rusiju. Ulaganje okruglo 450 miliona evra. U ovom čašćavanju nije izostao ni sam grad Kragujevac, pa je Italijanima poklonio zemljište, odrekao se dažbina koje se uobičajeno plaćaju lokalnoj samoupravi, i to na 10 godina, i još preuzeo na sebe obezbeđivanje infrastrukture. Podsetimo da je učešće države od tridesetak odsto u ovoj investiciji oštro kritikovao DSS, ističući primere drugih zemalja, poput Češke i Slovačke, koje su dolazak automobilskih giganata pratile sa oko 15 odsto u odnosu na visinu celokupnog ulaganja.

NEĆE „FIJAT“ NA AMERIČKE DRUMOVE
No, na pomenutom Sajmu automobila u Ženevi pre tri meseca slika je delovala sasvim drugačije.
„Vraćamo se, ne samo ‘fići’, vraćamo se i projektu ‘jugo Amerika’. Kad bismo imali deset ovakvih investicija, Srbija bi bila potpuno drugačija zemlja i zato nastavljamo“, rekao je tom prilikom Tadić, verovatno u želji da kod starijih sugrađana oživi sećanje na vreme kada je napravljen sporazum Tito-Anjeli. Problem je bio taj što Tadić nije Tito, a Serđo Markione, Anjelijev naslednik, nema nikakve veze sa Anjelijem. Tito nije bio Anjelijev probni vozač, a Tadić se ponudio Markioneu da mu promoviše biznis. Anjeli nije tražio novac od Tita nego mu ih je ponudio, a Markione je odmah dobio ponudu od Tadića da pomogne „Fijatu“ sa… Koliko je potrebno…
Drugo, nekadašnji nacionalni brend ‘jugo’ koji je sišao sa trake video je Ameriku za razliku od novog ‘srpskog fijata’ koji neće videti američke drumove, kao što ni radnici u Kragujevcu neće u „Fijatu“ videti sigurnu luku. Uprava „Fijata“ odlučila je da zbog štednje obustavi rad u sedištu kompanije u Torinu, u kojem ima ukupno 5.400 radnika, na osam dana u junu i u julu.  Time će se svakog dana troškovi poslovanja smanjiti za oko milion dolara… Ništa od ženevskog glamura. U ovoj, kao i činjenici da je „Danijeli“ tradicionalni snabdevač i investicioni pratilac „Fijata“, možda bi trebalo potražiti i objašnjenje razloga zbog kojeg je ovaj italijanski investitor odlučio da ipak ne ulaže u Srbiju.
Upoznati sa svim iznetim činjenicama ostaje da se zaista zapitamo šta je to toliko opčinilo bivšu Vladu Tadić-Cvetković i gurnulo je u tako beznadežne poslove sa posrnulim gigantom kakav je italijanski „Fijat“?
Ako je Boris Tadić, kao personifikacije te vlade i njenih sumanutih poslova, došao na ideju da iskoristi „Fijat“ kao fantastičnu vezu između svoja dva predsednička mandata (i trećeg kojem se nadao!), trebalo bi reći da je ispalo obrnuto! Naime, „Fijat“ je savršeno dobro isplanirao kako da iskoristi Srbiju, njen budžet, njenu vladu, njenog predsednika i njenu jeftinu radnu snagu. I ne samo to, nego je rukovodstvo „Fijata“ u Tadiću i njegovoj „Srbiji široke ruke“, videlo način kako da premosti posledice globalne krize („Kriza je naša šansa“, reče Tadić, a onda su došli Italijani i rešili da tu šansu iskoriste).
Mada je poslovanje automobilske imperije „Fijat“ sa državom Srbijom više puta u poslednjih nekoliko godina sahranjivano, pa je nanovo vaskrsavalo, nekoliko činjenica niko ne može da ospori: budžet Republike Srbije stavljen je na raspolaganje jednoj privatnoj firmi iz Italije i njenim interesima. Privatni preduzetnik, vlasnik te firme Serđo Markione, ima ugovor sa državom Srbijom koji jasno govori da će ta blagorodna zemlja njemu pomoći kako bi on na tržište plasirao jedan ili dva nova modela automobila marke „fijat“. Ali niko ne garantuje da će taj posao uspeti čak i ako on počne pod ovakvim uslovima…