Petar Omčikus: Evropske metropole postale provincije

Razgovarala Mara Knežević Kern

U Beogradu sam proveo mladost i sačekao kraj rata, a danas u njemu otkrivam dah svetske metropole, kakav je Pariz nekad bio. U njemu se stekla neverovatna energija starosedelaca i onih koji su došli iz cele Jugoslavije… Moji prijatelji, koji su nedavno prvi put došli u ovaj grad, odmah su se u njega zaljubili. A živeli su u takozvanim metropolama koje su se danas pretvorile u provincije, iskvarene provincijalnim duhom globalizma

 

U koloritnom eseju posvećenom 50-godišnjici boravka i stvaralaštva Kose i Petra Omčikusa u Parizu, Peter Handke je rečima naslikao platno-esej, kojim je odao poštu ovom umetničkom paru, postavivši ih u centar drame jedne generacije na kraju mračnog i tragičnog XX veka:
„Umiven rosom posmatram jesenje jabuke u vrtu… najdraže jabuke mojih predaka Slovena… I vidim preko slika, tu u mojoj kući, celu rodnu Dalmaciju Petra Omčikusa i rodnu Vojvodinu Kose Bokšan, i ceo Jadran, uključujući Dunav… I vidim, konačno shvatam, tu vezu između slika pred mojim očima, sa ateljeom-pećinom para u Žontiju, i vezu slika i pećine-skloništa (Platonove pećine) sa otadžbinom Jugoslavijom, jednom Jugoslavijom koja istovremeno predstavlja, u mojim očima umivenim rosom, boje i forme blage i dramatične, i svetlosti celog sveta.“

Nebrojene monografije govore o vašem profesionalnom usponu, o stilovima u slikarstvu kroz koje ste prolazili, izložbama i nagradama, ali je intimnu dimenziju vaše ličnosti najlepše definisao Peter Handke. Ovim razgovorom bismo želeli da osvetlimo „atelje-pećinu“ u Žontiju i otkrijemo intimne detalje vašeg plodnog i bogatog života.
Handke je jedna izuzetna i krajnje neobična ličnost. Bio je uz nas kad nam je bilo najteže i kad smo bili satanizovani kao narod, a slovensko poreklo mu je dalo sposobnost da razume i iskreno odboluje tragediju slovenskog naroda u poslednjim decenijama XX veka. Njegova majka je Slovenka, i ona je bila važna spona sa tim narodom, a od oca Nemca je najverovatnije nasledio tu hrabrost da u jednom trenutku ostane sam protiv svih. On je usred medijske blokade i satanizacije Srba ustao protiv razaranja Jugoslavije, koju lično doživljavam kao staru romantičnu ideju, u čiju je realizaciju i opstanak ugrađen život mnogih… A razorili su je neki mali crvi, termiti, gmazovi… Handke je delio moje gađenje prema njima, dolazio je na te naše mitinge tokom NATO agresije, a zbog podrške Miloševiću i odlaska na njegovu sahranu izgubio je Nobelovu nagradu… Nažalost, nisu nas samo stranci satanizovali, u našoj nesreći su našli prostor za sopstvenu afirmaciju i samozvani „intelektualci“ iz Srbije… Sećate se kako je odgovorio Biljani Srbljanović na njene prostačke komentare?!… A privatno je zatvoren i ćutljiv; ide po nekim šumama, bere pečurke, pa donese u našu „pećinu“ da ih pripremimo. Tadašnji predsednik naše opštine bio je veoma naklonjen Srbima, ustupao nam je najveće i najelitnije prostore za mitinge, a Handke bi došao među poslednjima, neprimećen, i stajao po strani. Nikad se nije eksponirao, ali bio je tu! Mislili smo isto i delili to osećanje gađenja, pa prilikom naših susreta u ateljeu nismo mnogo govorili. Naslikao sam nekoliko njegovih portreta… On je taj emotivni esej napisao i kao slikar. Malo je poznato da Handke ima dara za slikarstvo, dok sam ga portretisao on je obično nešto crtao… Žao mi je što mu se Srbi ni na koji način nisu odužili… Kao ni Bobiju Fišeru, ali Handke je pisac, veoma cenjen i čitan, pa ne mogu da mu do te mere naude.

Ješa Denegri je u svojoj sjajnoj monografiji „Omčikus“ postavio jasne koordinate savremene umetnosti i vaše mesto u njoj. Zabeležio je i vašu životnu maksimu „Nema kajanja, nema nadanja, nego status guraj, i ti ćeš to napraviti“. Zbog takvog stava verovatno i niste previše ljuti na Francusku, i njeno ponašanje 1999. godine?

[restrictedarea]

Ah, Francuska… rekao bih da se Francuska umorila. Uostalom, šta da očekujemo od Francuske kad su se neki Srbi u Crnoj Gori odrekli Njegoša… To su uradile budale, i to pokvarene budale… Doduše, zahvaljujući njima sam postao poliglota. A pogledajte samo šta su uradili srpski političari i njihova dvorska „kulturna elita“, dozvolili su da u Beogradu godinama bude zatvoren Narodni muzej i Narodna biblioteka. Pa Muzej savremene umetnosti. Za to čovek zaista ne može da nađe prave reči…

U ovoj „fazi igre“ u kojoj se ponovo uspostavlja odnos između slikarstva i društva, naslikali ste „Portret Ivana Oreba Hegela“.
Ivana Oreba Hegela sam naslikao 1995. godine u vreme takozvanog osamostaljenja Hrvatske. Taj mali beznačajni čovek, u euforičnom raspoloženju, pijan sa čašom u ruci i podignuta tri prsta slavi neku pobedu, a iza njegovih leđa gore kuće… Ali nisu svi Hrvati tako reagovali na razaranje Jugoslavije. Sećam se jednog divnog mladog čoveka, slikara Nikola Miroševića, koji se tih godina zatekao kod nas u Parizu. On je do te mere bio pogođen događajima u Hrvatskoj da je pao u tešku depresiju i na kraju sebi oduzeo život… A budale su slavile. To me je osećanje ispunjavalo kad sam naslikao brod koji tone, sa istaknutom jugoslovenskom zastavom. Nad njim se nadvila neman otvorenih čeljusti, spremna da ga proguta. Skicu za neman sam slučajno našao pored jednog kontejnera u Parizu, i poslužila mi je za ovu priliku. Ukoliko tražite simboliku – ima i toga.

Zatim dolazi „Gernika“ 1999, „Još uvek kuca“ („Il bat toujour“), 2000, „Krojači istorije“, 2004, „U vrtu“, 2000. Recite nam nešto o ovim slikama.
Slika „Još uvek kuca“ prikazuje spodobe u hirurškim zelenim odorama, koje iz rasporenog tela vade srce; a onaj gore – monstrum i nalogodavac – posmatra i čudi se što to srce „još uvek kuca“! Ne, nisam tada znao za zločine nad Srbima na Kosovu, a eto poklopilo se… „Krojači istorije“ predstavljaju sramne pregovore u Rambujeu, a „Gernika“… Eto, nažalost, posle pola veka opet oživljava nacizam kao slikarska inspiracija.

Porodični koreni Omčikus-Kačić čine izvorište vašeg jugoslovenstva.
Znate, Jugoslaviju sam doživljavao kao jednu raskošnu, uzbudljivu zajednicu naroda koji govore jedan jezik i imaju sve predispozicije da žive zajedno, u slozi. Jugoslavija je bila prethodnica Evrope, mogla joj je biti uzor… a oni koji su je razorili uporno nameću priču o tome da se radilo o „veštačkoj tvorevini“. Ako pogledate moje porodično stablo videćete da zajednica srodnih naroda ne može biti veštačka tvorevina: preci moga oca Petra bili su iz sela Radušić kod Kistanja, jedan od njih, Gerasim, bio je arhimandrit u manastiru Krka, a majka Marijeta Samueli Kačić potiče iz stare korčulanske plemićke porodice. Oni su u XIX veku osiromašili, pa su počeli da se mešaju s narodom. Kad se pojavila kuga na Korčuli, otišli su prema zapadu u selo Blato, staro ruralno mesto. Posle venčanja mojih roditelja 1920, majka je krštena kao Dušanka… I sad bi oni to da očiste – etnički! Handke je sjajno primetio da je Jugoslavija bila jedina zemlja koja je spajala Istok i Zapad.

Šta je Omčikuse dovelo u Beograd?
Rat je bio u vazduhu, pa je otac procenio da ćemo u Beogradu biti bezbedniji. Možda odatle potiče moj odnos prema Beogradu kao skloništu i utočištu. Ipak, ratne strahote nas nisu mimoišle: bombardovanje nas je zateklo na Senjaku, kod Hajd parka, u koloniji izgrađenoj za službenike Ministarstva saobraćaja. Kuće su bile od drveta dobijenog od ratnih reparacija, imali smo baštu i gajili domaće životinje. U to vreme sam osetio potrebu da slikam i upisao se u Školu za primenjene umetnosti (stara umetnička škola). Tu sam savladao zanat koji mi je najviše pomogao u Parizu, gde smo radili kao moleri sa „visokom stručnom“ spremom. Smatram da je taj zanatski momenat jako važan za slikarstvo, a prethodi mu volja, nagon… Ništa drugo ne bih mogao da budem u životu.

Portret majke spada u vaše najranije sačuvane radove, kakav je uticaj majka imala na vas?
Majka je bila oštra, vickasta i temperamentna – prava Korčulanka. I brza na šamarima: pljus, pljus i idemo dalje. Kao treće dete u porodici bio sam prilično razmažen i privilegovan. Majka se neprestano šalila sa ocem, koji je to stoički podnosio, bio je čovek miran i tvrd… Brat Čedomir, visokoobrazovan intelektualac (znanje je stekao u klasičnoj gimnaziji), voleo je umetnost i stalno me vodio po muzejima. U Beogradu je tada radio Muzej Kneza Pavla, koji je imao značajnu postavku. U njemu su održane dve značajne izložbe: „Italijanski portret kroz vekove“, (ostvareno uz pomoć Ćana i Musolnija) i „XIX vek u francuskoj umetnosti“… i danas bih voleo da ih vidim. A video sam i Savu Šumanovića, koji je izlagao na Beogradskom univerzitetu. Kad je počeo rat moja braća Branko i Čedomir priključili su se SKOJ-u, a otac je godinu dana poveo u Banjičkom logoru. I majka je bila hapšena od strane Gestapoa 1944. Čedomir je poginuo na Sremskom frontu, u svojstvu komandanta bataljona. Kad smo kasnije došli do dokumenata, vezanih za njegov ratni „dosije“, videli smo da je u rubriku „zanimanje“ upisao „radnik“. Tata je po završetku rata bio naivni titoista, sedeo je sa komšijama u dvorištu i posmatrao kako prolaze automobili sa diplomatama ka Belom dvoru. Ali vreme se menjalo i Dedinje je proglašeno za zonu u kojoj je zabranjeno gajiti svinje. To ga je strašno pogodilo i postao je žestok antititoista, što je bila izvanredna prilika za majku da na njemu oštri svoj smisao za humor… On je bio pravi Dalmata, solidan, vrlo savestan i izuzetno pošten, jak dinarski tip. Pre rata je bio veliki pristalica demokrata, dok nije dobio po nosu i odustao od „demokratije“, a sad se i u Tita razočarao… Bilo je to divno borbeno vreme, imali smo budućnost, išlo se napred… To vreme je očeličilo moju generaciju i opremilo je za poduhvate za koje današnji mladi nemaju ni prilike, ni snage. Nije im lako, trebalo bi ih razumeti.

Vaše čeličenje je započelo krajem rata, kad ste se priključili NOB-u?
Radio sam u Odseku za propagandu pri Glavnom štabu Narodnooslobodilačke vojske. Sećam se zanimljive epizode iz sovjetskog aviona kojim smo iz Zemuna prebačeni u Bari. Sa mnom je bio i slikar Mario Maskareli, a Crvenoarmejci – opušteni i pripiti – podelili su nam padobrane da bismo, ukoliko nas Nemci pogode, iskočili iz aviona. Mi gledamo padobrane, dok nam oni daju uputstva kako se njima rukuje. Kažu „To je jednostavno, skočiš, uzmeš ovu ručicu, brojiš do tri i povučeš… Ko zna, možda bismo ih u nuždi i otvorili. U Bariju su bile savezničke baze. Amerikanci su nas džipovima prevezli do naše baze. Tih 15 dana u Bariju smo proveli šetajući gradom, posećivali bioskope… Jedna scena iz tog perioda me prati kroz čitav život: idemo tako ulicom i odjednom začujemo divan ženski glas koji peva neku italijansku kanconu. Bila je to jedna simpatična bakica – tada je to bilo uobičajeno, ljudi su bili gladni… i odjednom začujemo neki prasak, nešto je puklo u njenoj blizini, a ona je u strahu pobegla. Tada sam ugledao nekoliko američkih vojnika na balkonu kako se grohotom smeju, bilo im je zabavno što su je na smrt uplašili… Verovatno su se tako smejali i oni iz aviona koji su, pola veka kasnije, bombardovali Srbiju… Kad smo brodom stigli u Split, u štab Mornarice, krenuli smo ka Zadru i zatekli taj prelepi dalmatinski grad u ruševinama posle američkog bombardovanja. Zadar je bio lepši od Dubrovnika, a oni su ga do temelja razorili iako u njemu više nije bilo Nemaca… Ogorčen sam kad pomislim koliko je žrtava tih Jugoslovena palo za oslobađanje Dalmacije, i da je bez učešća srpskih partizana Hrvatska nikad ne bi dobila; i kad pomislim na taj divan slobodarski Split, u šta se pretvorio… Neshvatljivo! Jednom ustaši sam rekao: vidite li šta ste napravili od Jugoslavije – kokošinjac. Sad svako ima svoj kokošinjac i može na miru da kukuriče. A Vela Luka je postala internacionalna zbog nas slikara iz cele Jugoslavije.

Kako ste se prilagodili posleratnom periodu u oslobođenoj zemlji?
Kad sam se vratio iz Mornarice ubacili su me u SKOJ. Stalno smo imali sastanke, i vodili neke razgovore, a meni je iz komoditeta tamo bilo dosadno – oduzimali su mi vreme ti sastanci u zoru, a došlo proleće… Naše kolege su vodile SKOJ, i masirali su nas i prozivali stavljajući raznorazne primedbe… Mene nisu dirali zbog ugleda moje porodice, ali su drugima zagorčavali život. Jednog dana, na sastanku u 6 sati ujutru, ustao sam i objavio da više neću dolaziti. Nastao je haos i zaprepašćenje, ali sam ostao pri odluci i na partijski sastanak više nikad nisam otišao. Zamnom su pošli još neki odvažni skojevci. To je bio moj prvi posleratni „eksces“.

A za njim je došla „zadarska avantura“. Šta vas je nagnalo da 1947. napustite Akademiju?
Pa eto, taj moj buntovnički karakter je i tom prilikom došao do izražaja. Bio sam patriota, ali nisam voleo nikakvu organizaciju, a svaka obrazovna ustanova ima svoje propise i ograničenja… Akademija likovnih umetnosti se tada nalazila u potkrovlju Kolarčevog narodnog univerziteta, a ja sam bio u klasi Ivana Tabakovića. Na Kolarac su u to vreme dolazila velika imena svetske muzičke scene. Tu je i Cibe započeo svoj ciklus slika sa motivima muzičara… Cibe je bio naša generacija, veoma duhovit i neobičan. Sastajali smo se kod Bore Grujića da slušamo muziku, on je imao gramofon i ploče. U to vreme sam naslikao muzičara Hajeka (oca Jare Ribnikar). Iako je bilo vreme opšte oskudice, mi smo zarađivali slikajući velike portrete revolucionara i aktuelnih političara, koji su bili kačeni na Palatu Albanija kao scenografija za parade i mitinge. To, naravno, nije moglo biti inspirativno, pogotovo ne za ratnu generaciju željnu svega i počeli smo da planiramo gde bismo s tim novcem mogli da otputujemo.

I tako ste ušli u istoriju.
Tada nismo znali da ulazimo u istoriju, mi smo naprosto bili željni slikanja u prirodi, tog kolorita i mirisa mora… Hteli smo naprosto da se „provetrimo“. Znate li da mnogi moji drugovi sa klase do tada nikada nisu bili na moru. I tako smo nekako, mladalački hrabri i – kako se našem profesoru Tabakoviću činilo – nepromišljeni, odlučili da krenemo iz sivog razrušenog Beograda na jug, u susret svetlosti i bojama. Tabaković nas je neko vreme uzalud zadržavao, uz obećanja da ćemo uskoro dobiti „sjajne nove modele“, ali je odluka bila neopoziva. I tako smo Kosa Bokšan (moja buduća supruga), Bata Mihajlović, Mileta Andrejević, Bora Grujić, Mića Popović, Ljubinka Jovanović, Vera Božičković i ja krenuli u Dalmaciju. Kasnije nam se pridružio Mihiz, koji je kao buntovnik po prirodi bio privučen i fasciniran našom idejom, i pošao za nama da od nas nešto nauči. Tada nismo bili svesni do koje mere smo uzburkali duhove, niti smo mogli da predvidimo koliki će uticaj imati naš, u suštini avanturistički poduhvat, na generaciju slikara koji su upravo stasali. A u „egzilu“ smo bili samo šest meseci. Kasnije su to mnogi teoretičari stavljali u politički kontekst, a mi nismo bili nikakvi „borci protiv“, mi smo se borili „za“ naš koncept i stil života. To vam niko ne može pokloniti. Umetnici su se u svakom vremenu susretali sa izazovima, a reperkusije su kroz istoriju bile različite. Što se nas tiče dobili smo „pomilovanje“, i svi sem Miće Popovića bili smo ponovo primljeni na Akademiju… „Iskupili“ smo se već sledećeg leta odlaskom na Omladinsku radnu akciju. Gradili smo prugu Šamac – Sarajevo. Bilo je to uzbudljivo vreme, i inspirativno – stalno se nešto gradilo, stvaralo… A dogodilo se da poslednje dve decenije prisustvujem „inspirativnim“ prizorima razaranja svega što smo stvorili.

Da li je i odlazak u Pariz  bio čin pobune?
Pariz je san svakog mladog čoveka, a pogotovo umetnika. U ranoj mladosti sam video sve što se moglo videti u beogradskim muzejima, pa je naša potreba da idemo dalje, da se dokopamo muzeja i učestvujemo u likovnom životu Pariza bila sasvim prirodna. To nije bila nikakva pobuna, mi smo samo želeli da idemo dalje i učimo od velikih majstora… U Francusku nismo otišli kao disidenti, već sa legalno dobijenim pasošima, i dozvolom za razmenu novca koja je bila važnija i od pasoša. Nije svako mogao da je dobije – mi umetnici smo u to vreme bili privilegovani. U to vreme ambasador je bio Srđan Prica. Pristojan čovek iz pristojne zemlje – Jugoslavija je tada imala veliki ugled. Prica je pravio velike prijeme na koje smo često bili pozivani. Tada sam prvi i poslednji put stavio kravatu. Makavejev mi kaže: izgledaš kao plemić… a ruke radničke.
U početku je bilo teško: smeštaj u sirotinjskom hotelu „Stari golubarnik“, soba 3/3, naporan rad (moleraj i razvođenje struje), i svakodnevni obilazak muzeja. Mnogo smo se družili, delili probleme… Mi smo, znate, bili borbena generacija, živeli smo sa problemima koji su vezivale ljude, a ovi umetnici danas samo jure za uspehom. Ta prva generacija nije bila kalkulantska, volela je to što radi, došli smo u Pariz neobrađeni što se tiče galerijskih marifetluka, to nas nije zanimalo. Mi smo samo jurili okolo i gutali… Svaki dan u Luvru. Više ne idem u Luvr, prepun je tog nesrećnog sveta koji samo bleji okolo – agencije ih trpaju u te pakete i samo smetaju onima koji zaista žele da nešto vide.
Ponekad bismo otišli u kultnu kafanu kod Dare bokserke. Nalazila se u centru Pariza, i u njoj su se sakupljali četnici disidenti, ali je dolazila i otmena klijentela – restoran je bio na glasu. Dara je volela sve Jugoslovene, a kad su četnici jednom prilikom napali nekog mladog komunistu, Dara ga je uzela u odbranu: „Ostavite ga na miru, i on je naše dete“. Izgrednike je za kaznu poslala u kuhinju da peru sudove.

S kojim ste umetnicima sarađivali u Parizu?
Kad me pitaju s kojim sam velikim umetnicima sarađivao u to vreme, kažem: s velikim vajarem Landovskim… A sarađivao sam tako što sam kao siromašan umetnik zarađivao za život pozirajući. U to vreme je Landovski radio na spomeniku u slavu Francuske, koji se nalazi na trgu Trokadero. Dopala mu se građa mog tela i predložio je da poziram za figuru ratnika i ranjenog ratnika. I tako sam ušao u večnost na mala vrata… U šali kažem da sam bio i na pariskoj Akademiji lepih umetnosti – kao model… Vremenom smo počeli da privlačimo pažnju galerista, pristigla su i neka zvanična priznanja, a tome je najviše doprineo Žan Kasu, veliki komunista i titoista, koji je u to vreme bio direktor Muzeja savremene umetnosti. On je pomagao talentovane Jugoslovene, bili smo „u modi“.

Najčešći motiv na vašim slikama i skulpturama je berbernica. Šta za vas znači taj stari izgubljeni ritual?
Berbernice su nekad bile institucije. One su imale ulogu skloništa, zahvaljujući njima se održala prastara tradicija sastajanja na mestu na kojem se razmenjuju informacije i misli – svojevrsna Agora. I Univerzitet. Bez tog misaonog i praktičnog kontakta se ne može… Nastojim da odem kod berberina kad god sam u prilici, da osetim taj prastari ostatak života… Ne volim mašinice bez duše. Za razliku od berbernice, moje slike „utakmica“ nisu inspirisane afinitetom prema tom sportu, već sam slikao igrače zbog estetike i dinamike pokreta. A što se vajarstva tiče, rekao bih da vajam usput, kad imam neke slikarske probleme i tražim odgovor, a ne znam šta u stvari tražim…

Kad su kritičari u pitanju, Stevo Žigon je govorio da dobar reditelj ne može biti neko ko nije bio i dobar glumac, a donekle je problematična i uloga pozorišnog kritičara, s obzirom na to da nikad nije bio na sceni. Iz slike „Kritičari“ može se zaključiti da prema ovoj profesiji imate sličan odnos.
Slažem se sa Žigonom – likovni kritičari nisu nikad držali kičicu.

Nedavno ste postali dopisni član Akademije nauke i umetnosti. Istovremeno ste u beogradsko „sklonište“ preneli sve vaše slike i otvorili galeriju na Dorćolu. Osnovali ste i Fondaciju „Petar i Kosa Omčikus“. Da li je Beograd vaše konačno „sklonište“?
Beograd je jedna od tri tačke trougla Korčula-Beograd-Pariz, koje doživljavam kao „sklonište“ i za koje sam emotivno vezan. Na Korčuli sam proveo detinjstvo, napojen bojama koje i danas izviru iz mojih slika. U Beogradu sam proveo mladost i sačekao kraj rata, a danas u njemu otkrivam dah svetske metropole, kakav je Pariz nekad bio. U njemu se stekla neverovatna energija starosedelaca i onih koji su došli iz cele Jugoslavije… Potresla me je sudbina ljudi koji su sa „Olujom“ prognani sa svojih ognjišta, a u Beograd su se istovremeno slili i nevoljnici iz cele Jugoslavije, svih nacija i veroispovesti, kojima je srušena kuća i oteta budućnost. Pa ipak u njemu vri od života… Moji prijatelji, koji su nedavno prvi put došli u ovaj grad, odmah su se u njega zaljubili. A živeli su u takozvanim metropolama koje su se danas pretvorile u provincije, iskvarene provincijalnim duhom globalizma. To je ta tromeđa koja me čini kompletnim umetnikom i ljudskim bićem. Slike smo preneli u Beograd da bismo im obezbedili krov nad glavom. Naše mesto nije u Francuskoj, oni ni svojima ne daju krov nad glavom.

[/restrictedarea]