Leonid Šejka: Mag beogradske škole mišljenja

Piše Dejan Đorić

Nikada ranije, a ni danas u istoriji srpske umetnosti nije se dogodio Šejkin „slučaj“: ličnost i delo jednog rano preminulog stvaraoca pokreću tolike generacije, umetnički traju i u novom veku, uz  poštovanje i bez osporavanja

 

Ovaj članak je potvrdan odgovor na pitanje da li je Leonid Šejka najznačajniji srpski umetnik druge polovine dvadesetog veka. Šejka se, na samo njemu svojstven, jedinstven način, umetnički ostvario i postao prepoznatljiv i nezamenljiv na mapi naše kulture, ali i šire, o čemu svedoči i monografija objavljena u Nemačkoj. Dajući odgovore na postavljeno pitanje trebalo bi obuhvatiti celinu Šejkinog stvaralaštva, a ne samo određene domene delovanja ove jedinstvene pojave u evropskoj kulturi dvadesetog veka. Njegova autentična umetnost i teorijska misao na najbolji način preporučuju vertikalizam duhovne kulture Beograda ili beogradski pogled na svet. Vitalnost, svojstva i intenzitet tog stvaralaštva odavno su formirali uže i šire krugove slikara, arhitekata, pesnika, teologa, mislilaca, sineasta, likovnih kritičara i istoričara umetnosti nadahnutih Šejkinim delom. U pitanju je tradicija, kako Olja Ivanjicki kaže, „magova beogradske škole mišljenja“. Dragoš Kalajić kaže da je „prvi put javno ispoljena stvaralaštvom Milene Pavlović-Barili i od tada karakteriše duhovnu nezavisnost ili suverenost spram mena i promena moderne umetnosti“.

DEMONOLOG I ARHISLIKAR

[restrictedarea]

Afirmacija Šejkine samobitnosti podrazumeva i neke estetske vrednosne sudove. Samim tim što je bio renesansni tip čoveka, uomo integrale, slikar vizionar, filozof, estetičar, fotograf, arhitekta, pesnik, nadasve ezoterik, Šejka je  jedinstvena pojava ne samo na domaćoj sceni, već i u „internacionali“ moderne umetnosti. Ona je složenija samim tim što svojim istraživanjima i eksperimentima prethodi nekim postignućima neoavangarde. Zbog toga bi se umetnička i životna biografija ovog kosmopolite mogla prikazati i u sasvim drugačijem svetlu, i da ne izgubi na tačnosti. Zato o Šejki govorimo kao o umetniku, a ne kao slikaru i crtaču, jer je bio više od slikara. Mnogi su istakli da je volšebnik i harizmata, prorok i vernik, demonolog i arhislikar, onaj koji razmišlja o misiji umetnika i umetnosti.
Pišući o jednoj od Šejkinih posthumnih izložbi, Ljiljana Ćinkul je primetila da se „u nejednakim vremenskim amplitudama pojačava pažnja i interesovanje za fenomen Leonida Šejke“, te da „svaki ponovni susret sa Šejkinim stvaralaštvom za savremenike postaje obavezujući“. Govoreći o potrebi „novih čitanja njegovog dela“, postavila je pitanje da li se njegov opus uopšte može sagledati u celini. Razuđenost i složenost tog dela, njegova filozofsko-estetska utemeljenost, nadilaze uobičajenu „tradicionalnu leksiku i izraženo istorijsko osećanje“ (LJ. Ćinkul) koje mu se obično pripisuju. Gotovo da je nemoguće uraditi sintetizovanu kritiku svih osobenosti Šejkinog života i stvaranja, pa to ovde i nije namera. Kažemo „stvaranja“ jer je Šejkino delo kao nikad do kraja sazidana kula koja se ogleda u dubokim vodama istorije (metaforu dugujemo Živojinu Turinskom). Uticao je na generaciju slikara i grafičara tako raznorodnu da su na jednom polu Dragoš Kalajić, Mihajlo Đoković Tikalo i Branko Miljuš, a na drugom Radomir Reljić, Radovan Hiršl i Titko Čaće, ali i na stvaralaštvo mlađih umetnika kao što je  neoavangardni i ništa manje mistični naslednik Stevan Novaković. Slike i objekti vodećih figuralista Milana Tucovića, Vase Dolovačkog i Vladimira Dunjića često su inspirisani Šejkom. Nikada se u istoriji srpske umetnosti nije dogodilo da ličnost i delo jednog rano preminulog stvaraoca pokreću tolike generacije, da umetnički traju i u novom veku, uz  poštovanje i bez osporavanja.
Genijalnost Leonida Šejke se spoznaje zajedno sa svešću o konačnoj krizi (post)moderne kulture i civilizacije Zapada, „u znaku vladavine sila nihilizma“ (Dragoš Kalajić). Šejka je sistematski i utemeljeno odgovarao na izazove svog vremena, doba interregnuma koje u filozofiji istorije označava bezvlašće, lošu vlast, haotičnost ili vlast žena. Shvativši da moderni svet propada, Šejka je pokrenuo veliki protivpokret uspostavljanja vrednosne alternative i postao poput Rene Genona i Julijusa Evole prorok neformalne katedre, simbol umetničke slobode i stožer novih ideja. Suočen sa silama destrukcije različitog porekla, disciplinovao je sva svoja pregnuća i, kao čovek obdaren voljom i ljubavlju za Boga i svet, pružio nova uporišta obnove evropske kulture. Zato su njegove izložbe u inostranstvu od 1967. godine  pozdravili kritičari Minhena, Berna, Ciriha i Bazela. Meret Openhajm je u Cirihu, oduševljena njegovim crtežima skladišta i aglomeracija moderne umetnosti, zatražila da ga odmah upozna. Šejkino sveukupno pregnuće najbolje se može razumeti u kontekstu slikarske grupe Mediala, čiji je bio predvodnik, a trebalo bi je vrednovati kao pokret jer je okupila najširi krug umetnika, mislilaca i poklonika. Koncepciju i ideje Mediale izneo je Dragoš Kalajić u uvodu knjige „Beogradski pogled na svet“. On piše: „Idealni proizvodi (Mediale – prim. D. Đ.) poseduju svojstva ‘zatvorenosti’ filosofskih sistema i ‘otvorenosti’ poetskih doživljaja. U toj sprezi, filosofski element onemogućava gubitak autonomije i suvereniteta subjekta doživljaja sveta, pod teretom materijala stvari i pojava. Istovremeno, poetski element onemogućava subjektu spoznaje da se izgubi u apstrakcijama i iluzijama sopstvenih promišljanja, koja – u krajnjoj perspektivi autarhičnog filosofiranja – ostaju sama sa sobom kao jedinim predmetom, u praznini svoje otuđenosti od sveta stvari i pojava. Sila te sprege iziskuje određene žrtve od filosofije i od poezije, te nameće induktivni put spoznaje i projekcije alternative, dakle jedini put gde se mogu sresti filosofija i poezija, ujedinjujući konceptualno poimanje i poetsko doživljavanje sveta. Disciplina o kojoj je ovde reč iziskuje i veliku intelektualnu smelost, te vanredno razvijenu duševnu osećajnost. Zato su autori (Mediale – prim. D. Đ.), skoro po pravilu, apartne i samobitne ličnosti, sposobne da usamljeno opstaju na kritičkim ili čak izgubljenim mestima, jednako udaljene od zvaničnih katedra filosofije i popularnih tribina poezije.“

I ŽRTVA I HEROJ
Kalajićevu antinomiju filozofija ili poezija, konceptualno ili poetsko, kod Šejke bi trebalo  poimati i metaforički i doslovno. Neke druge Kalajićeve misli sežu još dublje u suštinu Šejkinog i medialnog tvorenja. Ta apostolska grupa, čiji se broj članova, na čelu sa Šejkom, obrazovao oko broja dvanaest, bila je kasnih pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka jedina alternativa vladajućoj nomenklaturi. Posle socijalističkog realizma važio je diktat umerenog ili visokog modernizma akademika i profesora sa crvenim partijskim knjižicama. Mediala je bila nešto drugo: vid odstupanja, mešavina demokratije, tradicije  i konzervativizma višeg reda, pravi likovni underground. Način života, oblačenje i ponašanje medialista iz njihovih herojskih godina bi i danas bili radikalni. Udaljena od centara moći, Mediala se teško probijala, a svaka njena izložba bila je u neku ruku skandal. Kalajićevo pominjanje „žrtve“ takođe pogađa suštinu medialnog. Dvojica preteča Mediale, slikari Igor Vasiljev i Milan Popović, tragično su nastradali, prvi u ranoj mladosti, proganjan kao protivnik maršala Tita, a drugi je umro na dan svoje prve samostalne izložbe. Od svih medialista Šejka se najviše zlopatio, najčešće potpuno bez sredstava za život, a današnji mlađi umetnici verovatno s pravom pomišljaju i na prezir koji je trpeo od profesora sa akademija i od slikara svog vremena. U prvom pokušaju demokratizacije vlasti bio je u pritvoru mesec dana, a živeo je samo trideset osam godina. Šejku su mnogi smatrali žrtvom, ali bi se on bolje mogao odrediti ako kažemo da je bio junak, kulturni heroj, harizmatski stvaralac koji budi intuiciju i nadahnuće, vizionar čije ideje sa protokom vremena ne gube na vrednosti. Šejka nije venčao samo poeziju i filozofiju, mistiku i slikarstvo, metaforu i predmet. Bio je veliki protagonista umetnosti modernog doba koji se ne uklapa u opšte pokrete, jer pripada demijurzima obnove tradicije od Kaspara Davida Fridriha, Arnolda Beklina, preko Đorđa de Kirika, Salvadora Dalija, Renea Magrita, Ešera, do Ernsta Fuksa i Rudolfa Hauznera. Njegova umetnost i teorijsko zaveštanje su vanvremeni, okrenuti večnosti i dragoceni za evropsku baštinu.

TRAGOM GENIJALNE METAFORE
Povodom osamdesetogodišnjice umetnikovog rođenja u beogradskoj Galeriji „Haos“, tokom protekla dva meseca (od 13. marta do 12. maja), prvi put je bila priređena retrospektiva umetnikovih crteža koja je prevazišla okvire samostalne izložbe. Kao kultni događaj u domaćoj galeristici može se i naknadno razmatrati. Vlasnica Galerije Borka Božović uspela je da iz trideset privatnih i javnih kolekcija sakupi stotinak reprezentativnih radova iz svih perioda. Izložbu je pratilo veče na kojem su o životu i delu govorili umetnikovi prijatelji Irina Subotić, Slobodan Mašić, Peđa Ristić, Dušan Makavejev i Slobodan Šijan. Crteže je profesionalno snimio Željko Radović, kao svoju donaciju Galeriji koja ima nameru da publikuje monografiju. Retko se koja izložba u privatnim galerijama održava na ovakvom nivou, o čemu najbolje svedoči veliko interesovanje publike zbog koje je bila produžena mesec dana. Crteži Šejku predstavljaju kao kompletnog umetnika, autora genijalne metafore i likovne prakse Grada – Đubrišta – Zamka, puta koji je prešao kao stvaralac i kao mislilac. Fascinantne zgusnute strukture, aglomeracije, nagomilavanja, skladišta i đubrišta, nikad viđene u novijem crtežu čine ga po nekim mišljenjima boljim crtačem nego slikarem. Na crtežima je došlo do još spontanijeg i neposrednijeg izliva njegovih ideja, praćenih manijakalnom preciznošću direrovskog, severnjačkog tipa rada, čemu je veoma pomoglo njegovo arhitektonsko obrazovanje. Najbolje je tu zamisao definisao Dragan Lubarda, drugi veliki crtač, sa kojim je Šejka zajedno izlagao. On je uočio da se Šejka ne snalazi najbolje na časovima crtanja akta, umesto da kao drugi crta figuru u prirodnoj veličini on ju je rešavao u uglu formata. To je navelo Lubardu da zaključi da Šejka ima svoj način crtanja, da je osvojio studiju na nov način, postavši vanredan crtač zahvaljujući svojim istraživanjima. Kao što je bio osoben i neponovljiv u svemu što je radio, on je i crtao drugačije od drugih, ispunjavajući sveske i galerijske formate hamer papira pažljivo prostudiranim formama, postavljajući predmete u centar kosmičke ili eshatološke drame koje smo sve više svedoci. Ponovo otkriven mlađim generacijama Leonid Šejka je zahvaljujući ovoj ozbiljnoj izložbi postao zanimljiv i onima koji ga dosad nisu cenili. U pitanju je umetnik koga će svako vreme otkrivati iznova i na svoj način.

_____________

Poslednji zapis

Đubrište je za mene imalo
značaj prelaznog iskušavanja
moderne umetnosti; s time je
moderna umetnost  za mene završena.

Kada bih se vratio životu
(životnoj snazi) slikao bih
onako kako slikanje pruža
najviše radosti.

Po uzoru na stare majstore
po cenu toga da ne budem
originalan.

Mislim na slike sa značenjem.
sada odlazeći poručujem svima
koji ovo slede da nastave ne
bojeći se rizika.

Slikanje je oblik molitve.

[/restrictedarea]