Krvavi most prema Evropskoj uniji

Piše Nikola Vrzić

Upravitelji Srbije iz Brisela i Vašingtona proteklih dana su nam, atacima na Srbe u Zvečanu i na predsednika Srbije Tomislava Nikolića, gde god su stigli pokazali kakva bi trebalo da nam bude zemlja da bi njima bila po meri; skraćena za Kosovo i Metohiju, pognuta u izvinjenju svima koji su Srbe u proteklih 20 godina ubijali, proterivali i obespravljivali. Kakvoj Vladi, onda, uopšte i možemo da se nadamo?

 

Ako u krvi, pored krvnih zrnaca, ima i simbolike, onda je krvava lokva na mostu u Rudaru, u opštini Zvečan na severu Kosmeta, bila mnogo, mnogo simbolična. Zato što nam je pokazala da oni, koji su 1999. počeli da pucaju po Srbima, nastavljaju to da čine i danas, iako su nas u međuvremenu ubedili da su nam veliki prijatelji; toliko veliki da su jedini koje smemo da imamo jer toliko prijateljstvo nema alternativu. Pokazala nam je i da nas put ka Evropskoj uniji ne vodi preko evropske reforme pravosuđa, evropske slobode medija i uspostavljanja slobodnog tržišta kakvo je ono u EU, već nas vodi baš preko te krvave bare. I pokazala nam je da nas, kada se otresemo te krvi kao nepoželjnog podsetnika na ono što smo izgubili da bismo postali EUropljani, na kraju tog puta ne čekaju Žoze Manuel Barozo i baronesa Ketrin Ešton sa koferima punim evra iz pretpristupnih fondova, već naoružani vojnik nemačkog Bundesvera, s prstom na okidaču i puškom uperenom u svakog Srbina koji (još) mrda… Dok su nam srpski mediji – kojima krvavi most u Rudaru nije bio inspiracija za serijal izveštaja o životu i smrti kosmetskih Srba pod okupacijom – pokazali i pravu meru okupacije ostatka Srbije.
Ali se zato ti isti mediji, izbegavajući da postave pitanje zašto je NATO prošlog petka pucao po Srbima u Rudaru jer je jasno da to nije učinio u samoodbrani, ističu u otkrivanju sastava vlade koju Srbija ima da dobije. Kao da su te stvari odvojene. Pri čemu nam medijski tretman predsednika Tomislava Nikolića pokazuje kakva bi Srbija trebalo da bude, s tom vladom koja joj je već dodeljena iako su joj birači 20. maja rekli „ne“. Srbija, dakle, skraćena i ponižena.

SINHRONIZOVANI NAPAD NA KOSMET
Napad NATO-a, koji se zove KFOR još samo na obezvređenoj hartiji na kojoj je ispisana Rezolucija 1244, nije bio neočekivan. Uostalom, tri dana pre krvavog petka, prošlog utorka, naoružani mirotvorci su već održali generalnu probu napada, došavši do betonske barikade kod Rudara kako bi testirali reakciju stanovništva. Stanovnici su odreagovali kako jedino i mogu, masovnim okupljanjem i protestima, iz čega su nemački i američki planeri desanta na barikadu samo izvukli zaključak da bi i njihovi vojnici trebalo da budu brojni, a uz to i nemilosrdni. A ove nedelje su, na sličan način, počeli da ispituju barikadu na glavnom mostu u Kosovskoj Mitrovici…
Ali sve je to samo deo šire priče. U kojoj se na srpski Kosmet sinhronizovano udara i preko Beograda, i na mostovima u Rudaru i Kosovskoj Mitrovici, i iz Prištine, Brisela i Vašingtona istovremeno. Kako smo pisali prošle nedelje („Tri zapovesti Miroslava Lajčaka“), od naredne srpske vlade prijatelji sa Zapada traže da uspostavi diplomatske odnose sa Kosovom, da se budući premijer Srbije sastane sa premijerom Kosova Hašimom Tačijem, da Srbija pod hitno prestane da finansira svoje državne institucije na Kosmetu, a onda i da ih formalno ukine. Istovremeno, kosovska vlada, koju podržavaju Međunarodna civilna kancelarija, KFOR i EULEKS (svi su oni, zapravo, jedno isto), izbacuje UNMIK sa severa Kosova i priprema otvaranje kancelarije po Ahtisarijevom planu; a da bi zaživela opština Severna Mitrovica, kojom će se upravljati iz Prištine, a ne iz Beograda, potrebno je skršiti otpor Srba severnog Kosova. Dudin krš i Rudare, simbol srpskog otpora nezavisnom Kosovu, izabrani su baš da bi njihova simbolika bila preokrenuta u korist kidnapera srpskog Kosmeta. Koji su, kako je „Pečat“ u više navrata upozorio, odlučili da 2012. bude godina konačnog rešenja za Kosovo.

[restrictedarea]

Prošli petak, 1. jun kao dan kada su stupili u oružanu akciju, poklopio se s početkom primene sporazuma o slobodi kretanja koji je u Briselu prošle godine sklopio Borko Stefanović, to jest onog njegovog dela koji se pretvorio u ono što se i očekivalo; u otvoreni lov na automobile sa srpskim tablicama kosmetskih gradova. Borkovim sporazumom je, podsećamo, predviđeno da kosmetski Srbi odbace srpske tablice i uzmu statusno neutralne KS ili, ako baš tako hoće, RKS tablice „nezavisnog Kosova“. Srpski pregovarač, pri tom, ne samo što u sporazum nije ubacio odredbu kojom se dozvoljava i treća alternativa (zadržavanje srpskih tablica, pošto se i on, valjda, slaže da je Kosmet Srbija. Eh, ta simbolika), već je Prištini na volju ostavio i da – ako hoće, a hoće – slobodno proganja one koji pokušaju da ne primene briselski dogovor, tj. pokušaju da zadrže srpske tablice. Štaviše, tim istim dogovorom – baš zato što se dogovor time i ne bavi – Prištini je prepustio i suvereno pravo da utvrdi proceduru izdavanja i KS i RKS tablica. Što je, naravno, Priština i iskoristila, i odredila da je za vađenje statusno neutralnih KS tablica prethodno potrebno izvaditi statusno sasvim određena dokumenta „nezavisnog Kosova“. I tako je Borko Stefanović gurnuo kosmetske Srbe u ralje „nezavisnog Kosova“ Hašima Tačija.
Stefanović sad tvrdi da je „u Briselu postignut usmeni dogovor da se dogovor o tablicama ne primenjuje na severu Kosova, mada to nije formalno uneto u sporazum. Priština sad krši taj dogovor“. Da li je pocrveneo kad je to izgovorio, ne znamo, mada slutimo da nije. Tek, Maja Kocijančič, portparol šefa EU diplomatije Ketrin Ešton, rekla je ono što smo i sami pomislili. Da Borko Stefanović laže: „Dogovor o tablicama deo je Sporazuma o slobodi kretanja (…) Sporazum o tablicama sprovodi se u skladu sa dogovorenim.“
Podsetila je Maja Kocijančič i da je primena ovog sporazuma već bila odlagana (učinjeno je to barem u dva navrata, krajem prošle godine, pa u martu ove), što nas dovodi i do pitanja zašto je odlagana primena onoga što je dogovoreno? Drugim rečima, kakvi su to zakulisni dilovi sklapani? Kako je istorija učiteljica života, vratimo se četiri godine unazad, u 2008. Tada su, kako su nam pokazale depeše američke diplomatije, Boris Tadić, Borko Stefanović i njihovi saučesnici molili Sjedinjene Američke Države (taj „svetionik slobode“, kako im je u lice sasuo B. Stefanović) da odlože proglašenje nezavisnosti Kosova samo dok se ne završe predsednički izbori u Srbiji, jer bi Tadić, po suprotnom scenariju, izbore mogao i da izgubi. A zauzvrat su Amerikancima obećali da će posle izbora biti kooperativni u vezi s Kosovom, tako što će prekinuti srpske veze s Kosovom. Postoji li išta što nam garantuje da Tadić i njegova klika i sada nisu učinili slično? Da su opet obećali svoju kooperativnost, obećali da neće učiniti ništa kada i poslednji ostaci Srbije budu proterivani s Kosmeta, samo ako  Srbija s Kosmeta bude proterana posle izbora? Pa je zbog takvog dogovora, zato što se Amerikancima žuri da završe s Kosovom više nego što mogu da čekaju kraj Tadićevog mandata, bivši predsednik i požurio da skrati svoj mandat. Da ugrabi priliku i izađe na predsedničke izbore dok još ima neke šanse, pre nego što se pokaže da je jedini dobitnik njegove kosovske politike, zapravo, Tačijevo „nezavisno Kosovo“.

PREDSEDNIKOVA ZAKLETVA I POSLEDICE
Atak nemačke i američke vojske na kosovske Srbe poklopio se i sa stupanjem na dužnost novog predsednika Srbije. U četvrtak se Tomislav Nikolić zakleo da će „sve svoje snage posvetiti očuvanju suverenosti i celine teritorije Republike Srbije, uključujući i Kosovo i Metohiju kao njen sastavni deo“, u petak mu je na terenu NATO rafalima demonstrirano koliko je tog suvereniteta na Kosmetu (pre)ostalo. Tako da su pucnji na Srbe u Rudaru, na izvestan način, bili i pucnji u predsednika Srbije Tomislava Nikolića. I nema sumnje da su planeri krvavog petka i to imali u vidu kada su ga planirali.
S tim što je Nikolić dospeo pod rafale i sa drugih strana. A to se, odnekud, poklopilo s onime što izgleda kao njegov pokušaj da u zdanje na Andrićevom vencu unese ono čudo neviđeno. Politiku borbe za srpske nacionalne interese.
Već smo, s radošću, upozorili da je u zalaganju za srpski Kosmet predsednik Tomislav Nikolić postao jasniji i čvršći od predsedničkog kandidata Tomislava Nikolića; ono što je rekao u intervjuu za ruski satelitski kanal RT – da se nikada neće odreći od srpskog suvereniteta nad Kosmetom – ponovio je i kada je, u Skupštini Srbije, polagao predsedničku zakletvu. Izgovorio je, u međuvremenu, i još makar dve jeresi. Da „strani interesi nikada neće biti dominantni u Srbiji kojoj sam ja predsednik“, i da mu je „EU veoma važna, ali je Srbija uvek najvažnija“. Kad je NATO zapucao na Srbe sazvao je hitnu sednicu Saveta za nacionalnu bezbednost, koji je konstatovao da je „ozbiljno ugrožena bezbednost građana pokrajine“. I ne samo što se time direktno suprotstavio NATO-u – koji je „duboko ogorčen zbog nasilnih činova uperenih protiv naših vojnika“ – već je predsednik Srbije, povodom oduzimanja srpskih tablica, rekao i da „ne možemo da sedimo mirni, niti možemo da ćutimo pred onim što se događa“. Pa se, u intervjuu crnogorskoj državnoj televiziji, osvrnuo i po regionu, rekavši da upućuje „zamerke Hrvatskoj zbog odnosa prema srpskoj manjini“, te da kritikuje „rukovodstvo Crne Gore zbog odnosa prema Srbima“, ali i da ne smatra da se u Srebrenici dogodio genocid već „veliki zločin“.
Upravo je ova konstatacija iskorišćena kao povod za baražnu vatru kojoj je tokom poslednjih nekoliko dana izložen Tomislav Nikolić. Zamera mu se što se usudio da relativizuje zločin, da revidira istoriju, zamera mu se odjednom i na njegovoj nacionalističkoj istoriji četničkog vojvode. „Blic“, taj dosledni zastupnik tuđih interesa, pita se „koja je od dve Nikolićeve zakletve bila od srca?’“ (četničkog vojvode ili predsednika Srbije), advokat Srđa Popović govori da je Nikolić „jako prevrtljiv i neozbiljan čovek“, „neuračunljivi čovek koji samo nanosi štetu svojoj zemlji“, ređaju se razni visoki predstavnici, portparoli, šefovi delegacija i ambasadori koji izražavaju žaljenje zbog takve „kontraproduktivne izjave“ (Mark Toner, porparol Stejt departmenta), koja je, ni manje, ni više, nego ugrozila „jačanje stabilnosti i pomirenje u regionu“.
Ali da se ne lažemo. Nije Tomislav Nikolić rekao ili uradio ništa tako opasno, ili radikalno i zapaljivo da bi zaslužio onoliku pažnju zastupnika evroatlantskih interesa na Balkanu. Osim što je, izgleda, učinio jedino što je neoprostivo; što nam je dao nadu da bi srpska država mogla da počne da radi u korist Srbije i Srba. (Da li će novi predsednik Srbije istrajati u borbi za tu nadu znaćemo kada se, za desetak dana, vrati iz Brisela. Tada ćemo znati i koliko je, zaista, vredeo izbor koji je Srbija načinila 20. maja). Tako da svi ovi napadi na Tomislava Nikolića, zapravo, moraju da se shvate kao napadi na pokušaj Srbije da ustane. Da ustane sa pokajničkih kolena isključivog krivca, na koja ju je bacila Tadićeva politika borbe za tuđe interese preko naših leđa. Srbija, poručili su joj Zapad i prijatelji, ostaće na kolenima ili će se po njoj pucati.

MATEMATIKA I INTERESI
I to je, nažalost, možda i jedini ispravan ugao iz kojeg vredi predviđati sastav buduće Vlade Srbije. Kao što naši zapadni prijatelji ne dozvoljavaju Tomislavu Nikoliću da postane srpski predsednik Srbije (umesto da i dalje imamo prosrpskog, kako god se zvao), još teže će sebi dozvoliti da dobijemo srpsku Vladu Srbije. Koalicija SNS-a, SPS-a i DSS-a, otud, moguća je samo ako je Srbija slobodna zemlja. Ili ako Rusi nagovore Ivicu Dačića (koji je ove srede iznenada otputovao u Moskvu) da se okrene protiv onih koji su ga 2008. doveli na vlast, protiv Amerikanaca i njihovih želja, među kojima DSS svakako nije. Savez SNS-a, SPS-a i URS-a Mlađana Dinkića moguć je, pak, matematički i u meri u kojoj je SNS spreman da se odrekne DSS-a i onoga što partija Vojislava Koštunice predstavlja; ne toliko zbog samog SNS-a koliko zbog dozvole Dačiću, njegovim koalicionim partnerima i Dinkiću da uđu u takav savez. Američka ambasadorka Meri Vorlik ovog ponedeljka je sa Jovanom Krkobabićem, predsednikom PUPS-a, razgovarala o sastavljanju buduće vlade, i sigurno ga nije ohrabrivala da se od Vašingtona okrene ka Moskvi…
Što će reći da nam preostaju ili ponovljeni izbori, koji bi odgovarali samo strankama koje su stale iza predsedničke kandidature Tomislava Nikolića – dakle, SNS-u i DSS-u – pa su zato  malo verovatni, ili neka od varijanti koalicije DS-a i SPS-a. I to je, kako sada stvari stoje, jedina nepoznanica. Ko će još, uz Tadića i Dačića, učestvovati u ispunjavanju tri Lajčakova uslova? Čedomir Jovanović ili Mlađan Dinkić? Da budemo načisto: obojica su sasvim radi da to učine.
Elem, usred smo pomalo paradoksalne situacije. Tadić se dogovorio sa Dačićem da formiraju skupštinsku većinu, i Tadić se dogovorio sa Č. Jovanovićem da formiraju skupštinsku većinu. I umesto da je ove srede, na sastanku kod Tomislava Nikolića, lider DS-a izvestio predsednika da je većina dogovorena, izvestio ga je da je većina blizu, ali da još nije dogovorena. Zašto? Zato što Dačić, izgleda, baš i ne bi sa Jovanovićem, svestan valjda da čak ni njegovi birači na sledećim izborima neće biti toliko kratke pameti i pamćenja koliko su bili na ovim. Pogotovo što bi naredni izbori mogli da im se dogode mnogo pre isteka četvorogodišnjeg mandata naslednika Mirka Cvetkovića. I tako u igru uskače predsednik Republike Srpske Milorad Dodik. S Dačićem uz svoj bok, iz Banjaluke ovog vikenda poručuje da ne pristaje na Vladu Srbije u kojoj će biti lider LDP-a. Na Jovanovićeve pomirljive tonove – jer je šef „Preokreta“ Dodiku odgovorio svašta, ali se nije usudio da ponovi da je Republika Srpska genocidna tvorevina, što je, tako kažu, osnov njihovog sukoba – prvi čovek RS reaguje još oštrije; poručuje da ne prihvata čak ni Jovanovićevo izvinjenje, i da mu je on u svakom obliku neprihvatljiv. Nije nevažno, slutimo, ni to što se Dodik sa ovom porukom javnosti i zainteresovanim stranama obraća preko novina za koje se osnovano sumnja da su podložne uticaju izvesnih krugova iz vrha DS-a. Koji su u latentnom sukobu sa drugim krugovima u vrhu DS-a, kojima je novčanik u DS-u, a srce u LDP-u. Pa je pod njihovim pritiskom šef DS-a u nedelju uveče dogovorio savez sa čovekom koga je iz DS-a isterao, sa Čedomirom Jovanovićem. Da bi mu sada, preko Dačića i uz pomoć Dodika, ta gorka pilula zastala u grlu, i već dogovoreno učinila neizvesnim.
A koji je cilj ovog isterivanja Čedomira Jovanovića iz vlade sa Dačićem i Tadićem, osim da se Tadić još jednom bezobzirno nasuče? Cilj je da se u vladu sa DS-om i SPS-om utera već otpisani, a Dačiću prihvatljiviji Mlađan Dinkić. Izjave ljubavi, s Dinkićeve strane, već stižu: „Jedini ko daje ozbiljne izjave u ovom periodu je Ivica Dačić. Sve ostalo je folklor.“ URS je pri tom, naglasio je, baš kao i SPS „apsolutno protiv“ zamrzavanja plata i penzija, kao što predlaže Fiskalni savet i mediji naklonjeni savezu sa LDP-om.
Ili će Dačić ipak, na kraju, pristati na LDP, naravno pošto svoj pristanak dodatno, skupo naplati? Znajući s kim imamo posla, ništa nas neće iznenaditi.
Njihove dogovore će, nažalost, najskuplje platiti oni čija je krv najjeftinija. Videli smo je već, prolivena je na mostu u Rudaru, na Kosovu i Metohiji. Šta li će, tek, biti na mostu u Kosovskoj Mitrovici? Neka im je Bog u pomoći, kad im već Beograd od pomoći biti neće. Osim ako Nikolićeva predsednička pobeda ne prevaziđe i samog Nikolića, i pokaže se većom nego što se bilo ko usudio da pomisli.

[/restrictedarea]