Institucionalizacija kolonijalizma

Piše Mara Knežević Kern

Rio de Žaneiro je ponovo, posle dvadeset godina, bio domaćin Samita na kojem su razmatrani ekološki izazovi sveta. I dok su lideri sveta doneli još jednu u nizu deklaraciju sastavljenu od golih fraza, ogorčeno i opljačkano domorodačko stanovništvo, isključeno iz bilo kakvog političkog dijaloga, podsetilo je svetsku javnost da danas o ekologiji navodno brinu oni koji legalizuju uništenje prašuma, zagađivanje voda, sejanje genetski modifikovanog semena…

 

Brazil je posle 20 godina (20-22. juna) ponovo bio domaćin međunarodnog skupa „Rio+20“, kojem je prisustvovalo 50.000 delegata iz političkog vrha zainteresovanih zemalja, kao i brojni biznismeni, predstavnici NVO, ekolozi i novinari – privučeni glamurom ove korporacijske šarade.
Predstavnici starosedelačkih naroda, koji pamte lažna obećanja sa prethodnog Samita, i trpe posledice „Međunarodnog sporazuma o održivom razvoju“, našli su se s druge strane bezbednosnog zida, u protestnim kolonama, odlučni da se suprotstave donošenju bilo kakvih bilateralnih sporazuma u koje nisu i sami uključeni. Oni traže da se, konačno, precizno definiše termin „održivi razvoj“, kako bi se korporacijama onemogućio pristup zelenim fondovima u ime „svetog grala“ zelene ekonomije.

MARŠ URBANIH I RURALNIH

[restrictedarea]

Deklaracija se, kako se i očekivalo, svela na fraze o „neophodnosti ustanovljavanja institucionalnog rama za održivi razvoj, koji bi omogućio uspostavljanje zelene ekonomije“, a sve u cilju eliminisanja gladi, žeđi, siromaštva… Obama, Merkelova i Kamerun nisu prisustvovali skupu, a Ban Ki Munov izveštaj o potrebi pronalaženja „novog indeksa i seta indikatora za merenje održivog razvoja“ prihvaćen je s odobravanjem većine prisutnih. Nezadovoljni su bili samo gladni, žedni, siromašni i poniženi – stanovnici pustinja i prašuma, pod vekovnim starateljstvom mešetara, koji ovom prilikom nastupaju pod zastavom „održivog razvoja“ i „zelene ekonomije“.
Ogorčeno i opljačkano domorodačko stanovništvo, isključeno iz bilo kakvog političkog dijaloga, dalo je epsku dimenziju skupu pismom upućenim onima koji bi da legalizuju uništenje prašuma, zagađivanje voda, sejanje genetski modifikovanog semena… Pozivajući se na Kari-Oka sporazum, sačinjen maja 1992. godine (pred samit UN za ekologiju i razvoj –UNCED), oni su se ponovo okupili u šumovitoj dolini van Rio de Žaneira, da bi ozvaničili rađanje Međunarodne organizacije za prava domorodačkog stanovništva.
Posle protestnog marša, plemenske vođe su zvaničnicima predale Deklaraciju Kari-Oka II, koja neodoljivo asocira na pismo indijanskog poglavice u osvit kolonijalnih pohoda na indijansku zemlju u Severnoj Americi. Novi konkistadori umesto đinđuva donose genetski modifikovano seme uništenja, nude poslove na seči šuma iz kojih će biti proterani, grade brane koje će im uništiti sela… U paketu sporazuma „Rio+20“, oni vide samo ozvaničen nastavak kolonizacije, koja traje već 520 godina: „Zelena ekonomija je u funkciji multinacionalnih kompanija i kapitalizma, a sprovodi se terorom nad ljudima i nasilnim uništavanjem ekosistema… to je perverzni pokušaj korporacija ekstraktivnih industrija i vlada da zarade privatizujući prirodna dobra, prodajući naše svetinje i sve forme života uključujući nebo, vazduh koji dišemo, vodu koju pijemo, sve naše gene, biljke, staro seme, drveće, životinje, ribe… i sva tradicionalna znanja koja čine život na Zemlji mogućim i prijatnim.“
Protestima se priključio seljački pokret „Via Kampusina“ „maršom urbanih i ruralnih žena protiv ‘Rio+20’ šarade“, sa transparentima protiv komercijalizacije prirode. Predstavnik poslovično kooperativnog „Grinpisa“ izjavio je posle  spuštanja zavese: „Samit je doživeo epski neuspeh: pao je na pravičnosti, ekologiji i ekonomiji.“

PRINCIPI SAMOODRŽIVOSTI
O ekonomskom aspektu Samita pisala je i Elinor Ostrom (1933-2012), prva žena dobitnik „Nobelove nagrade za ekonomiju“. U poslednjem objavljenom tekstu Elinor se bavi problemom održivog razvoja, a njeni stavovi se u potpunosti podudaraju sa zahtevima domorodačkog stanovništva, koje želi da samostalno odlučuje o sopstvenom razvoju.
Elinor tvrdi da je i u ekonomskom pogledu povoljnije da se razvojni programi prepuste lokalnim zajednicama, koje su jedine kompetentne da rešavaju sopstvene probleme: „Mnogi očekuju epohalne odluke od sporazuma u Riju, proglašavajući ih za ‘plan A’ kojim bi bila spašena planeta… ali gore od nečinjenja bilo bi sklapanje jednog međunarodnog sporazuma za sprečavanje globalne krize… Mi se nikad nismo nosili sa problemima s kojima se danas suočavamo i niko ne zna šta će biti zaista efikasno; stoga je važno izgraditi sistem koji će se razvijati i adaptirati u hodu.“ Ona ukazuje na brojne primere uspešnog rešavanja problema na nivou lokalne zajednice, koje su – u nedostatku adekvatnih nacionalnih programa – preuzimale stvar u svoje ruke: „Kad govorimo o klimatskim promenama, SAD nije doneo federalne zakone kojima bi se industrijalci eksplicitno obavezali na smanjenje emisije gasova, ali je 900 američkih gradova donelo lokalne propise kojima štite životnu sredinu.“ Ostromova smatra da bi i gradovi trebalo da slede principe samoodrživosti, a taj model bi sigurno privukao kreativne i obrazovane ljude spremne da zarad očuvanja prirode žrtvuju ponešto od sopstvenog komoditeta: „Održivost je preduslov za sav budući razvoj, ali se mora krenuti od lokalne ka globalnoj održivosti.“
U članku „Grinvoč+20“, direktor „Sustejnejbl enerdži & ekonomi netvorka“ (SEEN) Dženet Redman ukazuje na 10 stvari koje bi trebalo znati o Samitu „Rio+20“. „Osnovna mana ovog sporazuma je da on nikog ni na šta ne obavezuje… Tu je i taj privlačni termin ‘zelena ekonomija’, kojim se korporacijama omogućava trgovina i profitiranje zelenim resursima planete… Jedna od ‘velikih ideja’ Rija je predlog da se odredi cena prirodnih resursa, u koje spada i voda za piće, a sve u cilju ‘lakšeg upravljanja’ resursima.“ Nevolja je što će njima upravljati berzanski špekulanti – nova privilegovana klasa vlasnika prirodnih resursa, koja iz Volstrita kontroliše tokove novca. Dženet se pita „ima li smisla stavljati budućnost naših prirodnih resursa – šume, geni, atmosfera, hrana – u ruke onih koji se prema ekonomiji odnose kao da se radi o njihovom privatnom kazinu?“ Ona takođe smatra da je neophodno održati alternativni međunarodni Samit, uz formiranje ozbiljnog pokreta za odbranu od trgovaca prirodnim dobrima.

„UNIŠTIMO LEKOVITO BILJE“
I dok se svetla na pozornici „Rio+20“ gase, Evropska unija priprema zakon kojim će od 1. septembra biti zavedena rigorozna kontrola svih nutricionističkih preparata i biljnih tinktura korišćenih u alternativnim, neinvazivnim metodama lečenja. Zaveden pod brojem 1924-2006-CE, ovo će biti samo jedan u nizu nasilno donesenih zakona, sa ciljem zaštite farmakoindustrije, uspaničene zbog drastičnog pada poverenja u njihove artikle.
Na hiljade proizvoda spravljenih od biljaka, na bazi drevnih recepata narodnih lekara i vidara, koji predstavljaju svojevrsnu baštinu čovečanstva, biće uklonjeno sa rafova do septembra 2012. Pri tom se ne sankcioniše samo uzgoj i prodaja lekovitog bilja, već će biti zabranjeno svako informisanje javnosti o njihovom blagotvornom delovanju, a za prekršioce su predviđene i zatvorske kazne.
Aktivisti iz Ekološkog pokreta Francuske pokrenuli su peticiju protiv usvajanja ovog zakona, ilustrujući primerom kako će to izgledati: „Proizvođaču dijetetskih preparata na bazi šljiva biće zabranjeno obaveštavanje potrošača o blagotvornom delovanju šljiva na probavu, ukoliko prethodno ne sprovede skupa klinička ispitivanja, kako bi – eventualno – posle nekoliko godina, pribavio dokaz za ovu tvrdnju.“ Za glavnog egzekutora proglašena je EFSA – jedina ovlašćena agencija za izdavanje licenci i uskraćivanje istih bez obaveze da obrazloži odluku.
Poslanik u Evropskom parlamentu Mišel Rivazi upozorava da će ovim zakonom „nekoliko briselskih činovnika dobiti oružje za masovno uništenje evropskog stanovništva, da bi u totalnom medijskom mraku i bez ikakve javne kontrole obavili posao za račun ‘Big farme’… Više od 95 odsto dosijea za proizvode na bazi biljaka dobilo je negativan odgovor, a odbijaju čak i neke koji su priznati u državama EU. Novi pravilnik EU je ‘sveti gral’, koji omogućava profit za više desetina godina.“
Kanada je već 2004. započela „čišćenje rafova“, da bi posle nekoliko meseci iz prodavnica zdrave hrane nestalo 20.000 prirodnih proizvoda, a na tržištu su bili dostupni samo proizvodi distribuirani preko lanca finansijski moćnih proizvođača.
Poslednju nadu za stanovnike EU daje pravilo, uvedeno aprila 2012, koje omogućava da se gorući problemi stave na dnevni red Evropskog parlamenta, pod uslovom da se sakupi milion potpisa, iz najmanje sedam država EU. „Ne želimo Evropu koja se ruga našim potrebama“, poručuju Francuzi, svesni da su igrači iz „Kazina-Rio“ već zaigrali na kartu „uništimo lekovito bilje“.

__________

Društveni mozak

Američki pisac Randal Kliford (Randall Clifford) u eseju „Da li je koren zla u psihopatološkoj svesti“, pokušava da objasni patološke postupke elita na vlasti, polazeći od činjenice da određeni broj rođenih psihopata nasleđuje genetsku devijaciju povezanu sa određenim strukturnim anomalijama njihovog „društvenog mozga“. „S obzirom na to da se ne nasleđuje samo moć stečena novcem, već i geni za psihopatiju, predlažem da se svi koji na bilo koji način odlučuju o našem životu podvrgnu skeniranju sive mase, kako bismo na vreme sprečili patokratiju, sprovođenjem kriminalizacije normalnih obračuna s oponentima, optuživši ih za ‘domaći terorizam’.“

[/restrictedarea]