Институционализација колонијализма

Пише Мара Кнежевић Керн

Рио де Жанеиро је поново, после двадесет година, био домаћин Самита на којем су разматрани еколошки изазови света. И док су лидери света донели још једну у низу декларацију састављену од голих фраза, огорчено и опљачкано домородачко становништво, искључено из било каквог политичког дијалога, подсетило је светску јавност да данас о екологији наводно брину они који легализују уништење прашума, загађивање вода, сејање генетски модификованог семена…

 

Бразил је после 20 година (20-22. јуна) поново био домаћин међународног скупа „Рио+20“, којем је присуствовало 50.000 делегата из политичког врха заинтересованих земаља, као и бројни бизнисмени, представници НВО, еколози и новинари – привучени гламуром ове корпорацијске шараде.
Представници староседелачких народа, који памте лажна обећања са претходног Самита, и трпе последице „Међународног споразума о одрживом развоју“, нашли су се с друге стране безбедносног зида, у протестним колонама, одлучни да се супротставе доношењу било каквих билатералних споразума у које нису и сами укључени. Они траже да се, коначно, прецизно дефинише термин „одрживи развој“, како би се корпорацијама онемогућио приступ зеленим фондовима у име „светог грала“ зелене економије.

МАРШ УРБАНИХ И РУРАЛНИХ

[restrictedarea]

Декларација се, како се и очекивало, свела на фразе о „неопходности установљавања институционалног рама за одрживи развој, који би омогућио успостављање зелене економије“, а све у циљу елиминисања глади, жеђи, сиромаштва… Обама, Меркелова и Камерун нису присуствовали скупу, а Бан Ки Мунов извештај о потреби проналажења „новог индекса и сета индикатора за мерење одрживог развоја“ прихваћен је с одобравањем већине присутних. Незадовољни су били само гладни, жедни, сиромашни и понижени – становници пустиња и прашума, под вековним старатељством мешетара, који овом приликом наступају под заставом „одрживог развоја“ и „зелене економије“.
Огорчено и опљачкано домородачко становништво, искључено из било каквог политичког дијалога, дало је епску димензију скупу писмом упућеним онима који би да легализују уништење прашума, загађивање вода, сејање генетски модификованог семена… Позивајући се на Кари-Ока споразум, сачињен маја 1992. године (пред самит УН за екологију и развој –УНЦЕД), они су се поново окупили у шумовитој долини ван Рио де Жанеира, да би озваничили рађање Међународне организације за права домородачког становништва.
После протестног марша, племенске вође су званичницима предале Декларацију Кари-Ока II, која неодољиво асоцира на писмо индијанског поглавице у освит колонијалних похода на индијанску земљу у Северној Америци. Нови конкистадори уместо ђинђува доносе генетски модификовано семе уништења, нуде послове на сечи шума из којих ће бити протерани, граде бране које ће им уништити села… У пакету споразума „Рио+20“, они виде само озваничен наставак колонизације, која траје већ 520 година: „Зелена економија је у функцији мултинационалних компанија и капитализма, а спроводи се терором над људима и насилним уништавањем екосистема… то је перверзни покушај корпорација екстрактивних индустрија и влада да зараде приватизујући природна добра, продајући наше светиње и све форме живота укључујући небо, ваздух који дишемо, воду коју пијемо, све наше гене, биљке, старо семе, дрвеће, животиње, рибе… и сва традиционална знања која чине живот на Земљи могућим и пријатним.“
Протестима се прикључио сељачки покрет „Виа Кампусина“ „маршом урбаних и руралних жена против ‘Рио+20’ шараде“, са транспарентима против комерцијализације природе. Представник пословично кооперативног „Гринписа“ изјавио је после  спуштања завесе: „Самит је доживео епски неуспех: пао је на правичности, екологији и економији.“

ПРИНЦИПИ САМООДРЖИВОСТИ
О економском аспекту Самита писала је и Елинор Остром (1933-2012), прва жена добитник „Нобелове награде за економију“. У последњем објављеном тексту Елинор се бави проблемом одрживог развоја, а њени ставови се у потпуности подударају са захтевима домородачког становништва, које жели да самостално одлучује о сопственом развоју.
Елинор тврди да је и у економском погледу повољније да се развојни програми препусте локалним заједницама, које су једине компетентне да решавају сопствене проблеме: „Многи очекују епохалне одлуке од споразума у Рију, проглашавајући их за ‘план А’ којим би била спашена планета… али горе од нечињења било би склапање једног међународног споразума за спречавање глобалне кризе… Ми се никад нисмо носили са проблемима с којима се данас суочавамо и нико не зна шта ће бити заиста ефикасно; стога је важно изградити систем који ће се развијати и адаптирати у ходу.“ Она указује на бројне примере успешног решавања проблема на нивоу локалне заједнице, које су – у недостатку адекватних националних програма – преузимале ствар у своје руке: „Кад говоримо о климатским променама, САД није донео федералне законе којима би се индустријалци експлицитно обавезали на смањење емисије гасова, али је 900 америчких градова донело локалне прописе којима штите животну средину.“ Остромова сматра да би и градови требало да следе принципе самоодрживости, а тај модел би сигурно привукао креативне и образоване људе спремне да зарад очувања природе жртвују понешто од сопственог комодитета: „Одрживост је предуслов за сав будући развој, али се мора кренути од локалне ка глобалној одрживости.“
У чланку „Гринвоч+20“, директор „Сустејнејбл енерџи & економи нетворка“ (СЕЕН) Џенет Редман указује на 10 ствари које би требало знати о Самиту „Рио+20“. „Основна мана овог споразума је да он никог ни на шта не обавезује… Ту је и тај привлачни термин ‘зелена економија’, којим се корпорацијама омогућава трговина и профитирање зеленим ресурсима планете… Једна од ‘великих идеја’ Рија је предлог да се одреди цена природних ресурса, у које спада и вода за пиће, а све у циљу ‘лакшег управљања’ ресурсима.“ Невоља је што ће њима управљати берзански шпекуланти – нова привилегована класа власника природних ресурса, која из Волстрита контролише токове новца. Џенет се пита „има ли смисла стављати будућност наших природних ресурса – шуме, гени, атмосфера, храна – у руке оних који се према економији односе као да се ради о њиховом приватном казину?“ Она такође сматра да је неопходно одржати алтернативни међународни Самит, уз формирање озбиљног покрета за одбрану од трговаца природним добрима.

„УНИШТИМО ЛЕКОВИТО БИЉЕ“
И док се светла на позорници „Рио+20“ гасе, Европска унија припрема закон којим ће од 1. септембра бити заведена ригорозна контрола свих нутриционистичких препарата и биљних тинктура коришћених у алтернативним, неинвазивним методама лечења. Заведен под бројем 1924-2006-ЦЕ, ово ће бити само један у низу насилно донесених закона, са циљем заштите фармакоиндустрије, успаничене због драстичног пада поверења у њихове артикле.
На хиљаде производа справљених од биљака, на бази древних рецепата народних лекара и видара, који представљају својеврсну баштину човечанства, биће уклоњено са рафова до септембра 2012. При том се не санкционише само узгој и продаја лековитог биља, већ ће бити забрањено свако информисање јавности о њиховом благотворном деловању, а за прекршиоце су предвиђене и затворске казне.
Активисти из Еколошког покрета Француске покренули су петицију против усвајања овог закона, илуструјући примером како ће то изгледати: „Произвођачу дијететских препарата на бази шљива биће забрањено обавештавање потрошача о благотворном деловању шљива на пробаву, уколико претходно не спроведе скупа клиничка испитивања, како би – евентуално – после неколико година, прибавио доказ за ову тврдњу.“ За главног егзекутора проглашена је ЕФСА – једина овлашћена агенција за издавање лиценци и ускраћивање истих без обавезе да образложи одлуку.
Посланик у Европском парламенту Мишел Ривази упозорава да ће овим законом „неколико бриселских чиновника добити оружје за масовно уништење европског становништва, да би у тоталном медијском мраку и без икакве јавне контроле обавили посао за рачун ‘Биг фарме’… Више од 95 одсто досијеа за производе на бази биљака добило је негативан одговор, а одбијају чак и неке који су признати у државама ЕУ. Нови правилник ЕУ је ‘свети грал’, који омогућава профит за више десетина година.“
Канада је већ 2004. започела „чишћење рафова“, да би после неколико месеци из продавница здраве хране нестало 20.000 природних производа, а на тржишту су били доступни само производи дистрибуирани преко ланца финансијски моћних произвођача.
Последњу наду за становнике ЕУ даје правило, уведено априла 2012, које омогућава да се горући проблеми ставе на дневни ред Европског парламента, под условом да се сакупи милион потписа, из најмање седам држава ЕУ. „Не желимо Европу која се руга нашим потребама“, поручују Французи, свесни да су играчи из „Казина-Рио“ већ заиграли на карту „уништимо лековито биље“.

__________

Друштвени мозак

Амерички писац Рандал Клифорд (Randall Clifford) у есеју „Да ли је корен зла у психопатолошкој свести“, покушава да објасни патолошке поступке елита на власти, полазећи од чињенице да одређени број рођених психопата наслеђује генетску девијацију повезану са одређеним структурним аномалијама њиховог „друштвеног мозга“. „С обзиром на то да се не наслеђује само моћ стечена новцем, већ и гени за психопатију, предлажем да се сви који на било који начин одлучују о нашем животу подвргну скенирању сиве масе, како бисмо на време спречили патократију, спровођењем криминализације нормалних обрачуна с опонентима, оптуживши их за ‘домаћи тероризам’.“

[/restrictedarea]