Dozvola za čerupanje

Piše Nikola Vrzić

Vlada Srbije omogućila je funkcionerima da državnu imovinu (ras)prodaju neposrednom pogodbom. Uredbe kojima je omogućio i takvo raspolaganje državnom imovinom, pri tom, Kabinet Mirka Cvetkovića doneo je po raspuštanju Skupštine Srbije

Umalo da im prođe nezapaženo. Jer, ko je u onoj gužvi oko opštih izbora i primetio da vlada Mirka Cvetkovića uopšte išta radi, a kamoli šta je uradila na svojoj 636. sednici, održanoj 22. marta – devet dana po raspuštanju Skupštine Srbije i raspisivanju đurđevdanskih izbora – i na 662. sednici, 18. maja, samo dva dana pre drugog kruga predsedničkih izbora. A radili su vredno i kamo sreće da nisu bili tako vredni, jer, onda, možda i ne bi doneli dve uredbe o čerupanju državne imovine direktnom pogodbom; Uredbu o – uzmite vazduh – uslovima pribavljanja i otuđenja nepokretnosti neposrednom pogodbom, davanja u zakup stvari u javnoj svojini postupcima javnog nadmetanja i prikupljanja pismenih ponuda, i Uredbu o – udahnite ponovo – određivanju opreme veće vrednosti i utvrđivanju slučajeva i uslova pod kojima se pokretne stvari iz javne svojine mogu otuđivati neposrednom pogodbom. Ukratko, kako ćemo videti, ovim je dvema uredbama rogobatnog naziva državnim funkcionerima otvorena mogućnost da državnu imovinu – svake vrste, to jest, i pokretnu i nepokretnu –  rasprodaju, otuđuju, po sopstvenom nahođenju ili nalogu koji dobiju, mimo javnih konkursa, oglasa i procedure, koja bi svojom transparentnošću pružala kakvu-takvu garanciju da se s imovinom države Srbije postupa u skladu s interesom države Srbije. Umesto u skladu s interesom njenih kupaca.
Prva uredba, martovska, utvrđuje proceduru po kojoj se nekretnine u državnom vlasništvu kupuju, prodaju ili daju u zakup. Govori se o postupcima i uslovima javnog nadmetanja, utančine se opisuje kako bi trebalo da izgledaju oglasi kojima se oglašava namera države da kupi, proda ili zakupi neku nekretninu, gde bi ti oglasi trebalo da budu objavljeni i šta se dešava po njihovom objavljivanju… Sve u skladu s transparentnom i demokratskom, da ne kažemo evropskom praksom.
(Posebno je evROPSKI član 16 ove uredbe, koji kaže da država u zakup, i bez javnog oglašavanja, može da da svaku svoju nepokretnost koja zapadne za oko strancima, to jest kada to zatraže „ambasade stranih država u Republici Srbiji, kao i trgovinska i vojna predstavništva i druge organizacije pri diplomatsko-konzularnim predstavništvima u Srbiji, međunarodne organizacije za pomoć i saradnju sa zemljama Evropske unije…“)
Problem, međutim, leži u članu 10 ove uredbe, jer obesmišljava čitavu transparentnu proceduru: „Nepokretnosti u javnoj svojini mogu se izuzetno otuđiti iz javne svojine neposrednom pogodbom, ako u konkretnom slučaju to predstavlja jedino moguće rešenje.“ Pa se – kako se niko ni slučajno ne bi usudio da u neposrednoj pogodbi ošteti državu – strogo dodaje da se to može učiniti „uz posebno obrazloženje razloga opravdanosti i celishodnosti otuđenja i razloga  zbog kojih se otuđenje ne bi moglo realizovati javnim nadmetanjem, odnosno prikupljanjem pismenih ponuda, ali ne ispod, od strane nadležnog organa, procenjene tržišne vrednosti nepokretnosti“. Što će reći da nas od rasprodaje državne imovine ispod žita, u četiri oka, dve ruke i jednoj koverti, deli samo savest nadležnog državnog činovnika i to posebno obrazloženje koje bi on trebalo da napiše…
Ona pak majska uredba, na sličan način, utvrđuje da se „izuzetno pokretne stvari mogu otuđiti iz javne svojine neposrednom pogodbom“, pri čemu je za taj izuzetak potrebno samo da propadne prvi pokušaj javne prodaje. Kao da je teško ili dosad neviđeno, da se izrežira propast jednog javnog nadmetanja… A „odluku o otuđenju pokretnih stvari neposrednom pogodbom donosi funkcioner koji rukovodi organom, odnosno drugo lice ovlašćeno u skladu sa zakonom“ (član 3 uredbe), pri čemu će funkcionerova  eventualna samovolja u rasprodaji državne imovine biti ograničena samo komisijom koju će – haha! – formirati sam taj funkcioner (član 4).
Ne možemo unapred da budemo sigurno da će državna imovina, i pokretna i nepokretna, biti rasprodavana budzašto (doduše, uz debele provizije). Ali ove uredbe, uz malo dobre volje i kreativnosti nadležnih funkcionera i njihovih nalogodavaca, takvu mogućnost čerupanja imovine države Srbije i te kako otvaraju. Upravo zato što su postavile onoliko široke i nedefinisane „izuzetne slučajeve“ u kojima je moguća neposredna pogodba. Štaviše, to čerupanje i legalizuju. Sumnja u dobre namere donosioca dveju uredbi utoliko je veća što su usvojene kada je vladajuća većina već izgubila legitimitet da donosi, praktično, bilo kakve odluke, jer je Skupština Srbije već raspuštena, a Vlada funkcioniše samo u tehničkom mandatu. A način na koji su upravljali državom u prethodne četiri godine može da nam posluži kao dobar predložak za ono što su spremni da urade s njenom imovinom. Neposrednom pogodbom, kako su uostalom i navikli.