Čija je porušena Njegoševa kapela?

Piše Miroslav Stojanović

Inicijativu da se povodom 200. godišnjice rođenja genijalnog pesnika (2013) obnovi kapela srušena da bi se umesto nje podigao Meštrovićev mauzolej, koja je već ušla u skupštinsku proceduru, vlast i nepriznata crnogorska crkva dočekali su kao „velikosrpski“ pokušaj „duhovne asimilacije i političke smrti Crne Gore“

 

Od početka zaista vrelog (zvaničnog) leta, s tropskim temperaturama (do trideset osam stepeni), mogla bi u Crnoj Gori da bude (politički) vrelija jesen: vlast je tek nagovestila održavanje, najverovatnije istovremeno, parlamentarnih i predsedničkih izbora, za septembar, nešto pre obaveznog roka, uverena očigledno da je to za nju najbolji termin, a već su počela (žestoka) politička varničenja i usijanja.
Varnica je (ovoga puta) planula oko ideje, već pretočene u parlamentarnu inicijativu, da se, pokajnički i sa zakašnjenjem, ispuni bahato pogaženi zavet Njegošev i, povodom dvestote godišnjice od njegovog rođenja (2013), na Lovćen vrati (čuvena) kapela, srušena uprkos (tada) žestokom otporu ogromnog broja intelektualaca, umetnika i uglednika iz čitave (velike) Jugoslavije, da bi se umesto nje podigao „faraonski sarkofag“ (figura Meše Selimovića), monumentalni Meštrovićev mauzolej i u njega smestila takođe (neprilično) monumentalna figura genijalnog pesnika.
Postoje danas i oni koji su uvereni da je tim činom počeo politički proces „rasrbljivanja“ Crne Gore i rastakanja nacionalnog (srpskog) bića Crnogoraca.

[restrictedarea]

BOLNE DEOBE
Mogla je, ta varnica, inače da plane na ovdašnjem, stalno užarenom i politički trusnom tlu, bilo kojim povodom u drami „suverene, samostalne i nezavisne“ države s njenim nerešenim (nacionalnim) identitetom i njenim srpskim korenima, iz korpusa „identitetskih pitanja“ i izvorno bolnih deoba, za koje vlast uporno pokušava da nađe uzročnika i krivca u Srbiji, i kad je ova, obuzeta i pritisnuta sopstvenim mukama i nevoljama, upadljivo nehajna prema onome što se zbiva u Crnoj Gori.
Učinjeno je to, promptno i zapaljivo, i ovoga puta, političkom retorikom „visokog napona“. Zagrmeli su, zagrcnuto i usplamtelo, dežurni branitelji državnog suvereniteta koji, eto, iznova, i na ovaj način, ugrožavaju nezasite ale agresivnog velikosrpstva s neugaslom žudnjom da se Crnoj Gori „otmu istorija (nacionalni identitet) i geografija“ (topla mora). Horski i viteški, od hitrog Miodraga Vukovića i još hitrijeg Ranka Krivokapića (oglasio se, istrčavajući na barikade, iz Berlina, gde se zatekao kao gost predsednika Bundestaga), do famozne Crnogorske pravoslavne crkve i „nacionalno svesnih“ medijskih komentatora i analitičara.
Osuli su paljbu na „srpske zaverenike“, začetnika ideje o obnavljanju crkve Svetoga Petra Cetinjskog na Lovćenu, mitropolita Amfilohija i inicijatora njenog „unošenja“ u parlamentarnu proceduru (poslanik Emilo Labudović), videći u tome novi nalet srpske agresivnosti i rušilaštva, kako bi se „likvidirala Crna Gora, Crnogorci i Crnogorska pravoslavna crkva“.
Tako, naime, doslovce stoji u zvaničnom saopštenju crkve koju niko ne priznaje. U njemu se baca anatema na mitropolita Amfilohija i traži da „oficijelna Crna Gora (konačno) stane u zaštitu svojeg suvereniteta, identiteta i dostojanstva“ i „spriječi Amfilohijevo rušilaštvo“.
Inicijativa za obnavljanje porušene kapele – na šta se, inače, ondašnja vlast obavezala – „pročitana“ je kao nastavak Amfilohijeve „stalne političke akcije širenja i dominacije svetosavlja i velikosrpstva“ radi „negacije i likvidacije Crne Gore, Crnogoraca i Crnogorske pravoslavne crkve“.
Crkvenjaci „otkrivaju“, a s tim grlato ovih dana barataju njihovi politički i medijski istomišljenici, da je tadašnja crnogorska vlast, radi podizanja Njegoševog mauzoleja, porušila ne crkvu Svetog Petra već Aleksandrovu (jugoslovenski kralj) zadužbinu na Lovćenu „kao spomenik prevlasti i gospodarenja Srbije nad Crnogorcima i Crnom Gorom“.
Uz to ide podsećanje da je kralj Aleksandar Karađorđević 1925. godine „od dalmatinskog kamena, po nacrtu ruskog arhitekte Krasnova, podigao kapelu na Lovćenu kao vlastitu zadužbinu dinastiji Karađorđevića“!

MANIPULACIJA I FALSIFIKATI
U čitavom nizu manipulacija i falsifikata na kratkom prostoru, ovim se sugerira da tada obnovljena kapela nije Njegoševa, nego „zadužbina dinastije Karađorđevića“, i da je graditeljski falsifikat „ruskog arhitekte Krasnova“, koji je, umesto lovćenskog, iskoristio dalmatinski kamen.
Istina je, međutim, sasvim drukčija. Čuveni arhitekta Nikolaj Krasnov (njegova su impresivna zdanja državnih zgrada u beogradskim ulicama Kneza Miloša i Nemanjinoj, te zgrada Istorijskog arhiva Srbije i enterijer kraljevskog dvora na Dedinju) je samo verno rekonstruisao polusrušenu (austrougarska artiljerija 1916) Njegoševu kapelu. Iskoristio je sve što je od nje bilo sačuvano, a ostalo dozidao tesanim lovćenskim kamenom. Samo je unutrašnjost kapele popločana bračkim mermerom.
Odluku o obnavljanju kapele doneo je, inače, 14. novembra 1920. godine Sveti arhijerejski sabor i Sveti sinod, na predlog crnogorsko-primorskog mitropolita Gavrila Dožića, a pet godina kasnije tu odluku realizovao kralj Aleksandar, unuk crnogorskog kralja Nikole, što se u ovim jetkim „demaršima“ nigde ne spominje.
Taj čin (obnavljanje kapele) je, stoji u već spomenutom saopštenju, „simbolizovao ropstvo Crnogoraca pod srpskim okupatorom i nestanak crnogorske države“. Sada je „vješto nađen povod, predstojeća proslava 200. godišnjice Njegoševog rođenja 2013. godine, kako bi se veliki jubilej pretvorio u duhovnu asimilaciju, a potom i političku smrt Crne Gore“. Ništa manje.
I predsednik Skupštine Crne Gore Ranko Krivokapić misli da je inicijativa s obnavljanjem kapele „atak na temeljne crnogorske vrijednosti“, atak koji „država ne smije da dozvoli“. Uveren je da će takvih „nasrtaja“ uvek biti, sve dok Srpska pravoslavna crkva misli da može da učini ono što se nekada u Crnoj Gori „postizalo oružjem“, da „nadomjesti vojnu okupaciju“.
Amfilohije se čini u ovim optužbama bez priziva dodatno „grešnim“ što je svojevremeno tražio da Crna Gora proslavlja Podgoričku skupštinu i da „datum njenog nestanka bude njen državni i nacionalni praznik“.
Činjenica da je aktuelna crnogorska vlast, zahvaljujući većini u Parlamentu, pokušala da dekretom menja istoriju, poništavajući odluke čuvene Podgoričke skupštine, poslužila je gorljivom prvaku i poslaniku vladajuće stranke (DPS) Miodragu Vukoviću, da konstatuje kako se, eto, inicijativa za obnavljanje kapele na Lovćenu kosi sa zakonodavstvom Crne Gore.
Tokom rasprave u Parlamentu o ovoj temi, a povodom usvajanja Zakona o dinastiji Petrovića, u kojem je konstatovano da su Karađorđevići 1918. anektirali Crnu Goru, delegati Podgoričke skupštine, najuglednija imena tadašnje Crne Gore, proglašeni su za „izdajnike“ i tuđince. To je dalo „šlagvort“ jednom opozicionom poslaniku da, s gorkom ironijom, „podseti“ kako su, sva ta zvučna, izvorno crnogorska imena – Vrbice, Dapčevići, Orlandići, Vukotići – dojezdili u Podgoricu iz Gadžinog Hana, Plandišta ili Varvarina!

PODELE U KOALICIJI
Kakve veze sve ovo ima s najavljenim parlamentarnim i predsedničkim izborima, koje vlast planira za septembar?
Komentatori i mediji koji su kritički nastrojeni prema Đukanoviću, a u i isto vreme „alergični“ na crnogorsko srpstvo, vide u ovome, ništa manje, nego ortačku ujdurmu Srpske crkve (izostavlja se, očigledno smišljeno, ono pravoslavne), prosrpske opozicije i crnogorske vlasti.
Uz opasku kako je to pouzdan znak da „dolazi gadno vreme“ kad god „popovi, političari i policajci potegnu Njegoša“, komentator podgoričkog „Monitora“ (zamenik glavnog i odgovornog urednika) Veseljko Koprivica primećuje da je inicijativu mitropolita Amfilohija, kome je „palo na pamet“ da obnovi na Lovćenu „zadužbinu jugoslovenskog kralja Aleksandra“, koju „falsifikujući činjenice, proglašava Njegoševom“, „hitro poduprla Nova srpska demokratija, „osveštala vlada“, pa parlamentarni Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo (ovde je inicijativu za obnovu kapele, uz predstavnike opozicionih stranaka, podržalo i nekoliko poslanika vladajuće koalicije iz redova Albanaca i Bošnjaka, Ulcinjanin Luiđ Škrelja – DPS, Bjelopoljka Hidajeta Bajramspahić i Plavljanin Džavid Šabović – SDS, a „blagonaklonost“ prema njoj ispoljio je i predsednik Vujanović).
Teško je prognozirati, kaže Koprivica, „šta će biti od njihovog posla“, ali je i sada „podosta toga kristalno jasno“. Šta je to već „kristalno jasno“? To da se, eto, mitropolit Amfilohije i dalje „nesmetano miješa u državne poslove“ i „demonstrira nadmoć nad državnim institucijama“, da domaće srpske stranke potezanjem tema koje „neizostavno podstiču podjele u Crnoj Gori“, većinski marljivo služe kao „proizvođači dobrih vijesti za vlast“ i, konačno, da je aktuelna crnogorska vlast spremna da uoči izbora „trguje sa svim i svakim da bi sačuvala svoju monopolitičku poziciju“.
Obnova kapele, uz „buku oko ostalih takozvanih identitetskih pitanja“ (jezik, zastava, himna) kao „poručena joj dođe“ za skretanje pažnje javnosti sa gorućih problema „za koje nema ni rješenja, ni strategiju“. Već je, „zahvaljujući propagandi njoj odanih medija“, uspela da u drugi plan „potisne građanske proteste, aferu Prva banka, štrajkove, ozbiljne kritike evropskih zvaničnika zbog loših rezultata u suzbijanju organizovanog kriminala i korupcije…“
Priča o (još jednom) Đukanovićevom povratku
Kolumnista „Vijesti“, književnik Balša Brković „priču o kapeli“ povezuje s pripremama za povratak (na vlast) Đukanovića. Zašto priča o kapeli? Zašto duhovi prošlosti najednom nadiru sa svih strana? Naprosto, veli Brković, „hoće da se stvori utisak o novoj ‘srpskoj’ ofanzivi na Crnu Goru. A pošto su Nikac od Rovina i Bajo Pivljanin odavno mrtvi, Crnu Goru, jasno, nema ko drugi da brani osim – Đukanovića. Ako se on ne vrati, eto opet (Aleksandrove, dakako) kapele na vrhu Lovćena. Pa vi vidite Crnogorci“.
I zatim novo pitanje: zašto bi se Đukanović uopšte vraćao? Da li je potrebno to Crnoj Gori? Treba li poslati poruku svijetu da se ovdje devedesete – i zlatna era šverca i organizovanog kriminala – nikada neće završiti? Zar bi Crna Gora trebalo da liči na „banana-državu“ koja nikako da se oslobodi svoga Truhilja i njegovih?
Tekst o „povratku“ se završava porukom: „Dobro je, Milo, sve je u redu, samo nemoj ništa popravljat, da te zamolim…“ U ovoj rečenici, „podgoričkom mangupluku“, sakriven je, objašnjava autor, „gorki talog iskustva“ ili makar spoznaja da „najgori kvar nastaje onda kada neko nestručan krene u akciju, motivisan osjećanjem da baš njemu pripada da eliminiše problem, koji je, podsjetimo, sam napravio. To obično završi kao – nepopravljivo“.

MEDIJSKE SPEKULACIJE
Priča o Đukanovićevom povratku aktuelizovana je poslednjih dana. Mediji spekulišu s tim da (sada samo) lider DPS-a, a i dalje najmoćnija politička ličnost, „opipava“ kako bi u zapadnim prestonicama reagovali na njegov povratak u predsedničku ili premijersku fotelju. „Vijesti“ su objavile da je iz Vašingtona, na njegov „upit“, odgovoreno nepovoljno. Iz ambasade SAD-a u Podgorici su saopštili da nijedan američki zvaničnik nije razgovarao s bivšim premijerom Đukanovićem o njegovom mogućem povratku na državnu funkciju.
U ovim novinama je, međutim, citiran poznati britanski novinar, „poznavalac prilika na Balkanu“, Tim Džuda koji konstatuje da bi Đukanovićev povratak u izvršnu vlast mogao da „ugrozi proces evropskih integracija Crne Gore“. List, u tom kontekstu, konstatuje, pozivajući se na „opozicione krugove i civilni sektor“ da posebno Berlin ne bi blagonaklono gledao na Đukanovićev pokušaj da se vrati. Reč je o jednom od „retkih svetskih centara“ koji Đukanoviću nije otvorio vrata posle sticanja nezavisnosti.
„Vijesti“, inače, podsećaju na Đukanovićev povratak na premijerski položaj 2008, posle „kratkog bavljenja biznisom“. Iako je to zvanično objašnjavano „zdravstvenim problemima“ njegovog naslednika Šturanovića, to je, navodno, učinjeno na insistiranje Vašingtona: da bi Crna Gora priznala nezavisnost Kosova i pripremila put u NATO. Crna Gora je, zaista, devet meseci kasnije, podseća list, „i pored protivljenja većeg dijela javnosti“, priznala Kosovo.
Iz centrale DPS-a su, reagujući na ove spekulacije, bili kategorični: njihov lider niti je, niti će, o državničkim funkcijama tražiti mišljenje od međunarodnih faktora.
Ko hoće, može da (ne)veruje.

[/restrictedarea]