Časlav Kuzmanović: Preko gladnih do (europskih) zvezdica

Građani Srbije su u decembru prošle godine na sva zvona pozvani da svojim očima pročitaju postkrizni program rasta i razvoja ekonomije, pod nazivom „Strategija Srbije 2020“. Promovisan na skupštini Demokratske stranke, podržan od Predsednika lično i Vlade skupno, ovaj široko promovisan program već pokazuje svoje domete za deceniju u kojoj moramo preživeti.

Istina, pomenuti model izlaska iz kace je blago korigovan naniže u aprilu 2011. godine zbog iznenada otkrivene „statističke afere“, odnosno, skandalozne prevare kojom smo kriminalno lagali i sebe i celu planetu. Sada, kada znamo istinu, prosečna godišnja stopa rasta bruto društvenog proizvoda (BDP) bi morala da iznosi 5,6 odsto, da bi njegov kumulativni porast iznosio zadivljujućih 73% na kraju tekuće decenije kako se to priželjkuje u „Strategiji Srbije 2020“.

Nezavisno od otkrivene statističke laži, koja će tek imati velike posledice, „Strategija Srbije 2020“ zaslužuje da je preciznije proučimo i vidimo koliko je uopšte izvodljiva.

Ključne postavke novog modela su godišnji rast izvoza od 13,5% a rast investicija blizu 10% godišnje. Pretpostavljeni priliv kapitala iz inostranstva će iznositi 41 milijardu evra, a od toga 23–24 milijarde evra dolaze putem stranih direktnih investicija i koncesija, a ostatak će navodno biti inostrani krediti. Ostatak do neophodnih 100 milijardi evra investicija pokriće se domaćom štednjom.

Želja je da se industrijska proizvodnja, koja generiše 95% izvoza, pomeri ka razmenjivim dobrima.

Inflacija će posle 2015. godine iznositi samo 3%. Spoljni dug će sa 80 pasti na 50% bruto društvenog proizvoda. Penzije će moći da rastu do i preko stope inflacije.

U infrastrukturu, tj. u puteve, luke, kanale za navodnjavanje, mostove i železničke pruge ulagaće se po dve milijarde evra godišnje i to kroz koncesije, kredite i privatno i javno partnerstvo.

Ukratko rečeno „Strategija Srbija 2020.“ podrazumeva da se dosadašnji rast, zasnovan na povećanju potrošnje zameni rastom zasnovanim na ulaganjima i izvozu.

Poslednji trzaj razvoja po starom modelu tj. modelu nerealnog zaduživanja i trošenja nepostojećeg bila su prepucavanja oko subvencionisane kupovine stanova.

Čovek se zapita da li je ovakva lepota od budućnosti moguća, a i ako jeste — pod kojim uslovima…

Šta ugrožava spisak želja?

Najveći rizik Strategije jeste da planovi propadnu već u prvoj polovini decenije. Da je opasnost prisutna pokazuje visina spoljnog duga Srbije: servisiranje duga je već na kritičnom nivou, a mnoga preduzeća su pred bankrotstvom. Nad hiljadama preduzeća nije pokrenut postupak stečaja iako ispunjavaju zakonske uslove, kako ne bi dodatnih 190.000 radnika otišlo na ulicu samo po tom osnovu.

Sve pretpostavke za ostvarenje Strategije su krajnje optimistične, ali je krajnje nategnuta ona po kojoj će u rastu BDP sa jednom trećinom učestvovati novozaposleni, a sa dve trećine rast produktivnosti rada.

Jedna od ključnih teškoća je i kako obuzdati potrošnju. Svedoci smo da to jako teško pada i onima koji su trošili mnogo više od nas (Grci, Španci, Irci, Portugalci…).

Povećanje udela robe i usluga sa 40 na 65% BDP je više nego ambiciozan cilj u uslovima zapuštene industrije, a ponajviše metalskog kompleksa. Da bi ova tvrdnja bila lakše shvatljiva, treba reći da je nivo industrijske proizvodnje u Srbiji danas isti kao i 1971. godine. Ukoliko rast industrijske proizvodnje ne bude brži od rasta BDP, ceo model Strategije ostaje u pomenutoj kaci, na samom dnu.

Pod znakom pitanja je i mogućnost smanjenja javne potrošnje, odnosno izdvajanja za zdravstvo, školstvo i druge javne službe.

Jedna od nacionalnih bajki koja se Strategijom ponavlja je i ta da će biti otvoreno 430.000 novih radnih mesta, odnosno da će stopa rasta zaposlenosti iznositi 17%. Stvarnost nas tera da se zamislimo nad ovom tvrdnjom. Samo prošle godine u Srbiji je oko 300.000 ljudi ostalo bez posla. U 13% domaćinstava je bar jedan član postao nezaposlen. To je dovoljan razlog da se cela porodica približi granici siromaštva ili je prekorači.

Statistička štimovanja

Stopa nezaposlenosti je prešla 20%. Prema poslednjim podacima Nacionalnoj službi za zapošljavanje je prijavljeno 730.000 nezaposlenih lica. Procene su da ih je bar za polovinu više, jer se ne prijavljuju svi koji su bez posla.

U suštini, zaposlenost u Srbiji pada već 22 godine a danas nam je produktivnost kao pre 31 godinu. Zaposlenost raste u zdravstvu, obrazovanju i državnoj upravi, ali je nedopustivo malo zaposlenih u prerađivačkoj industriji.

Povećanje broja nezaposlenih istovremeno je i povećanje siromaštva. Oko 10% građana Srbije je (zvanično, statistički) siromašno. To ne bi bilo strašno da nije mnogo više onih koji su jako blizu te granice.

Samo prosečna godišnja stopa rasta BDP veća od 5,8% do kraja ove decenije omogućava povećanje zaposlenosti, a sa tim i standarda.

Prosečna plata u Srbiji dva puta manje nego u Hrvatskoj i tri puta manje nego u Sloveniji. I ovaj iznos je mislena imenica za stotine hiljada zaposlenih u „sivoj“ ekonomiji gde se ukazuju obrisi klasičnog ropskog rada.

Poniženi, obespravljeni i loše plaćeni srpski radnici nemaju neophodnu podršku ni srpske države, ali ni slabo organizovanih i duboko podeljenih sindikata. Nedovoljno zaštićena prava radnika se minimalno poštuju, dok vođe sindikata sa predstavnicima vlasti i poslodavaca vode beskrajan i jalov socijalni dijalog.

Spisku zvanično nezaposlenih lica ne pripada ni oko 100.000 radnika koji su zvanično zaposleni u nekadašnjim društvenim preduzećima koja su neuspešno privatizovana. Mnogi od njih ne obavljaju nikakav posao. Od ovog broja je oko 15.000 radnika zaposleno u firmama kod kojih su raskinuti ugovori o privatizaciji.

Oni su verovatno budući talas zvanično nezaposlenih koji će pre povećati broj zaposlenih u „sivoj“ ekonomiji, nego što će se uhljebiti zahvaljujući režimu i subvencijama. Sve više obrazovanih pristiglih najamnika postaju taoci ilegalnih preduzetnika.

Široko reklamirane subvencije ne ukidaju uzroke nezaposlenosti i rada na crno. Poslodavci ne zapošljavaju kada im država daje subvencije, već kada imaju povećanu tražnju za robom koju proizvode.

Nezaposlenost je sistemski problem. Svi zapošljavaju, a sve više nezaposlenih. Biće ih sve dok se ne sprovedu strukturne reforme i javnog sektora, poreskog sistema, pravosuđa, javne uprave…

Zapošljavati nove radnike u sistemu koji je stvorio milion nezaposlenih je isto što i primati nove mornare na torpedovani brod, reče Milan Knežević potpredsednik Asocijacije malih i srednjih preduzeća.

Svojim amaterskim improvizacijama država ugrožava postojeća radna mesta, a hoće da otvara nova?! Privreda je za četiri godine bankama samo za kamate morala da plati 16,6 milijardi evra. Oko 20% zaduženih preduzeća je u docnji sa otplatom kredita kod banaka. Zapošljavanje par hiljada ljudi se slavi kao najveće dostignuće, a niko ne odgovara za stotine hiljada izgubljenih radnih mesta. To je „šminkanje mrtvaca“, kaže Knežević.

Ali, da se vratimo „postkriznom modelu“ koji nam se nudi.

Stiglo nas je (zlo)namerno zaduživanje

Srbija će, pored preusmeravanja kapitalnih investicija ka energetskom sektoru i transportu, morati i ciljano da finansira sprovođenje industrijske politike. Postoji saglasnost da Srbija treba da razvija izvoz srednjih tehnologija.

Mora se otvoreno reći: sa starim modelom rasta zasnovanom na preteranom zaduživanju, Srbija je ušla u krizu i bez svetske ekonomske krize. Od 2005. do 2008. velika kreditna zaduženja kompanija jesu išla u investicije, ali pretežno u nekretnine i usluge, a ne u industriju. Ovo je dovelo do neodrživih neravnoteža.

Umesto potrošnjom guranog rasta, novi, investiciono orijentisani model nametnuo se kao neizbežan. Ali, šta ako stopa rasta BDP bude samo 3 posto godišnje? Onda Srbija zasigurno ulazi u dužničku krizu, stropoštavanje kursa i snažan pad životnog standarda.

Postkrizni model je ponuđen nakon što je režim obznanio da je Srbija „izašla iz krize“. Bankarski analitičari podsećaju da je „izlazak iz krize“ statistička kategorija. Tvrde da i ako smo izašli iz krize, nismo se vratili na nivo proizvodnje pre njenog izbijanja. Stručnjaci podsećaju i da izlazak iz krize ne podrazumeva istovremeno poboljšanje životnog standarda za sve građane. Temeljni pokazatelj snage srpske privrede ostaje pre svega deficit iz spoljnotrgovinske razmene.

Iz krize smo možda izašli ponajviše zahvaljujući „dogovornoj“ statistici Vlade i Narodne banke Srbije kojom su lažno prikazani najvažniji podaci o stanju srpske privrede za period 2001–2009. Prikrivan je realan pad bruto društvenog proizvoda i na taj način su i mnogi drugi izvedeni pokazatelji stanja privrede postali „bolji“. To, na žalost, omogućava i trošenje nezarađenog.

Gde se Srbija stvarno nalazi, građani osećaju na svojoj koži i bez statističke gimnastike. Ovi „novi zvanični podaci“ imaju odraza i na projekcije u „Postkriznom modelu“. Otuda i njegova zavodljiva lakoća prihvatanja. Ali to spada u domen psihologije i propagandne manipulacije, a ne makroekonomije.

Da je neka druga zemlja u pitanju, članovi vlade bi za ovakav postupak krivično odgovarali. A za neodgovornost, neažurnost i grube početničke greške, režimske institucije bi morale pretrpeti duboke rezove i korenite promene.

Izvor: “Fond strateške kulture” (srb.fondsk.ru)