„Atelje 212“ i Politički teatar

Piše Raško V. Jovanović

Događaji iza kulisa u „Ateljeu 212“, kao i ukupna situacija u beogradskom glumištu, izazvali su veću pažnju kulturne javnosti nego čitav izvođeni repertoar protekle sezone

 

Kada je, ako se dobro sećamo, posle premijere „Kose“ osvanuo na zidu  „Ateljea 212“ grafit „Filozofija palanke“, sasvim tačno je nagoveštena era upravnikovanja Kokana Mladenovića u ovom pozorištu. Pošto je grafit ubrzo zamazan, pa izbrisan, uz žestoku marketinšku delatnost neviđenu u dotadašnjoj našoj pozorišnoj praksi, Mladenović je posle prve svoje sezone, koja je, inače nedovoljno i na brzinu koncipovana, kao tematski zaštitni znak imala revoluciju, pripremao narednu sezonu u znaku  negdašnje i nekakve buduće  Jugoslavije (!) – „N(EX)t YU“, pa su se tu našle, pored „Kose“ i „Gospode Glembajevih“, još i predstave „Dokle?“, „Da nam živi, živi rad“, „Otac na službenom putu“ i „Zbogom SFRJ“ u kojima se, mahom sasvim nepotrebno i uzaludno, podgreva jugonostalgija.

ZBOGOM, KOKANE

[restrictedarea]

Naravno, može se postaviti pitanje kako je uopšte došao na repertoar tekst Kokana Mladenovića „Zbogom SFRJ“, koji je u suštini pozorišna parafraza filma Volfganga Bekera  „Zbogom, Lenjine“. Inače to delo i predstava  nisu postigli neki osobit umetnički domet na šta smo već imali prilike da ukažemo („Pečat“, br. 199, 13. 01. 2012). Utisak je da jugonostalgija nije bila jedini motiv autora i reditelja Kokana Mladenovića da na sceni „svog“ pozorišta postavi vlastiti komad. Stavljanje na repertoar i izvođenje komada proisteklo je, kako nam izgleda, iz njegove želje da repertoar „Ateljea 212“ sa pretežno bulevarskih staza uputi prema političkom pozorištu. Kao što je poznato, negovanje političkoga repertoara iziskuje postojanje određenog ideološkog polazišta, zapravo programskog opredeljenja zasnovanog na kritičkom stavu koji proističe iz istinitih činjenica. Političko pozorište, kako ističe Zigfrid Melhinger, obično prikazuje ono što se tiče svih: zbivanja, situacije, nalaze, načine ponašanja, običaje i zloupotrebe i sve to može se ticati svakoga kao pojedinca. Znači, političko pozorište obraćajući se javnosti trebalo bi da saopštava kritiku koja na osnovi stvarnih činjenica, u želji da se dođe do istine, otkriva, razobličuje i demaskira. Svaka predstava političkog teatra mora biti utemeljena na proverenim činjenicama, što je upravo nedostajalo sledećem Mladenovićevom repertoarskom potezu – realizaciji autorskoga projekta Olivera Frljića „Zoran Đinđić“, o kojem smo pisali kao o scenskom plakatu, koncipovanom da bude u brehtovskom duhu da bi se zaglibio u plićaku poigravanja sa pravoslavljem, srpskom svetosavskom tradicijom, himnom i nacionalnim simbolima („Pečat“, br. 218, 25. 05. 2012).
Međutim, dogodovštine tokom pripreme predstave (nekoliko glumaca vratilo je uloge) dovele su do eskalacije otpora većine članova glumačkoga ansambla „Ateljea 212“ protiv upravnika Kokana Mladenovića, koji je u pozorištu postojao još od njegovog dolaska, naročito posle svrstavanja „Kose“ na repertoar. Posle premijernog izvođenja predstave „Zoran Đinđić“ usledile su konferencije za novinare – na prvoj, koju je sazvao Mladenović, u nešto pomirljivijem tonu no inače, on je izložio svoja stanovišta, da bi članovi ansambla, već sledećeg dana, na posebno organizovanoj konferenciji, novinarima saopštili sadržaj peticije upućene nadležnima u Gradskoj skupštini, odlučno zatraživši smenu upravnika, koga optužuju, pored ostalog, za nedolično i bahato ponašanje.
Potom je usledilo „prepucavanje“ upravnika i pobunjenih glumaca u medijima, uz međusobna optuživanja. Pored ostalog, upravnik Mladenović tvrdio je kako je uspešno finansijski poslovao, ali i da bi rezultati bili znatno bolji da glumci nisu vraćali uloge. Glumci ističu da su oni još ranije istakli svoj zahtev za njegovu smenu, ali da su na njihovo pismeno obraćanje nadležni poslali budžetsku inspekciju. Međutim, obelodanjene su, pored ostalih, i neke karakteristične pojedinosti. Prva je da je upravnik Mladenović potpisao ugovor sa samim sobom (!) valjda za režiju predstave „Zbogom SFRJ“, a druga se odnosi na slučaj glumice Anice Dobre, koja je za 12 godina svoga angažmana primila 144 plata u „Ateljeu 212“, a za to vreme odigrala samo dve uloge. Kako je tokom čitavog tog perioda u Nemačkoj snimila čak 29 filmova ispada da je ona ostvarila glumački posao stoleća!
Na svojoj konferenciji, koliko nam je poznato, upravnik Mladenović izneo je podatak da je otkako vodi pozorište dvadeset osmoro glumaca vratilo uloge zbog čega su  u većini slučajeva morali biti angažovani umetnici sa strane. Možda i zbog toga, tek ponovo izabrani  gradonačelnik Beograda Dragan Đilas, zatražio je od „Ateljea 212“, a i od ostalih pozorišta na budžetu grada analizu uposlenosti svih glumaca u stalnom angažmanu. Biće veoma zanimljivo analizirati te podatke. Zato i nismo skloni da poverujemo da će ta analiza imati neke veće posledice u smislu izmene sadašnjeg stanja u beogradskim pozorištima (i ne samo u njima). Bilo bi dobro da je gradonačelnik od beogradskih pozorišta zatražio i podatke koliko su predstava odigrali, naročito na svojim velikim scenama, na kojima se, kako nam se čini, prosečno tri puta sedmično podizala zavesa iz dva jednostavna razloga: najpre zato što nisu u mogućnosti da okupe ansambl predstave, budući da se, po pravilu, angažuju gostujući glumci, ali i stoga što zbog pogrešne repertoarske politike nema dovoljno zainteresovanih gledalaca! (Ovo se naročito odnosi na JDP, a delimično i na BDP).

MANIPULACIJA POZORIŠTEM
Ali, predstava „Zoran Đinđić“ izazvala je i još jednu buru: podršku glumcima „Ateljea 212“ koji su ustali protiv upravnika Kokana Mladenovića dalo je, pored članova Upravnog odbora „Ateljea 212“ i više od stotinu kolega, kao i njihova esnafska  organizacija – Udruženje dramskih umetnika Srbije. Dabome, ishod ovog sukoba neizvestan je. Iako nema širu podršku u javnosti, Kokan Mladenović, kako izgleda, nije bez izvesne potpore gradonačelnika Đilasa, koji kao da je dobio krila posle neverovatne izborne pobede. S druge strane, glumci „Ateljea 212“ kao da su zaboravili da samoupravljanje već predstavlja davnu prošlost i da nisu oni ti koji odlučuju hoće li raditi sa ovim ili onim upravnikom!
U međuvremenu, pojedini članovi „Ateljea 212“ na različite načine distanciraju se od novonastale situacije. Tihomir Stanić – da li samo zbog toga? – uzeo je neplaćeno odsustvo i izjavio je kako nije u toku sa dešavanjima u pozorištu, dok Mima Karadžić, član „Ateljea 212“ nekih 25 godina, koji se ubraja u grupu zaposlenih koji primaju platu, a retko glume, zagovara sistem da glumci rade na ugovor po predstavi. Koliko nam je poznato, o takvom sistemu angažovanja glumaca, koji se u Beogradu manje-više praktično već godinama sprovodi, pa glumci angažovani u pojedinim pozorišnim ansamblima, naporedo sa „slobodnjacima“ i penzionerima, nastupaju na scenama drugih pozorišta, razmišlja se na nadležnim mestima u gradu. Sve ovo pokazuje kako usvojeni Zakon o kulturi, bez odgovarajućih podzakonskih akata i bez zakona o pojedinim umetničkim delatnostima (o potrebi donošenja zakona o pozorištima govori se godinama), nije mogao razrešiti mnoga akutna pitanja, pored ostalih i regulisanje problema nastupanja glumaca angažovanih u jednom pozorišnom ansamblu u projektima na scenama drugih pozorišta, kao i delovanja u drugim medijima (film, radio i televizija).
Istini za volju, Kokan Mladenović nije danas jedini promoter političkog pozorišta u našoj sredini. Političko pozorište prisutno je u gotovo svim našim teatrima, osobito beogradskim – počev od Narodnog pozorišta (setimo se „Cara Edipa“ pretprošle sezone u režiji Vide Ognjenović i „Mizantropa“ u režiji Egona Savina ove sezone), pa do Večernje scene Dečjeg pozorišta „Boško Buha“ (na kojoj je ove sezone prikazan komad „Svojta“ Nebojše Romčevića) i može se reći da je ono, danas i ovde, kao što je to uostalom bilo vazda i u prošlosti, retko slobodno i u skladu sa temeljnim pravom demokratije o slobodi govora, budući da u uslovima partokratije koja vlada u čitavom društvu, najrazličitiji stranački moćnici, zajedno sa ekonomskim, kako sitni, tako i oni krupniji, uzimaju svoj danak i u sferama pozorišta. Jer, kako je još Zigfrid Melhinger uočio u knjizi „Političko kazalište“ (Zagreb, 1989), kao što vlast može zloupotrebiti političko pozorište, „tako njime može manipulirati establišment neke demokracije“.
U današnjem vremenu svedoci smo najrazličitijih manipulacija u svim umetničkim oblastima, pa i u pozorištu. O filmu i televiziji da i ne govorimo, posebno o rijaliti televizijskim emisijama, smišljenim i plasiranim da razbijaju nacionalnu kulturu, koje već imaju odjeke ne samo u tabloidnoj  štampi, nego i na pozorišnoj sceni. Nedavno smo imali prilike da vidimo predstavu Kruševačkog pozorišta „Iza rešetaka“ u režiji Kokana Mladenovića, koja nije ništa drugo do scenski eho rijaliti televizijskih emisija. Ali, slika društva ne prikazuje se samo na pozorišnim scenama, već se projektuje i iza kulisa, i to ne samo u „Ateljeu 212“,  nailazeći na veliko zanimanje pozorišne publike, ali i onih koji ne odlaze u pozorište! I ta slika, sasvim razumljivo, ne razlikuje se mnogo od opšte društvene situacije.

[/restrictedarea]