„Атеље 212“ и Политички театар

Пише Рашко В. Јовановић

Догађаји иза кулиса у „Атељеу 212“, као и укупна ситуација у београдском глумишту, изазвали су већу пажњу културне јавности него читав извођени репертоар протекле сезоне

 

Када је, ако се добро сећамо, после премијере „Косе“ освануо на зиду  „Атељеа 212“ графит „Филозофија паланке“, сасвим тачно је наговештена ера управниковања Кокана Младеновића у овом позоришту. Пошто је графит убрзо замазан, па избрисан, уз жестоку маркетиншку делатност невиђену у дотадашњој нашој позоришној пракси, Младеновић је после прве своје сезоне, која је, иначе недовољно и на брзину конципована, као тематски заштитни знак имала револуцију, припремао наредну сезону у знаку  негдашње и некакве будуће  Југославије (!) – „N(EX)t YU“, па су се ту нашле, поред „Косе“ и „Господе Глембајевих“, још и представе „Докле?“, „Да нам живи, живи рад“, „Отац на службеном путу“ и „Збогом СФРЈ“ у којима се, махом сасвим непотребно и узалудно, подгрева југоносталгија.

ЗБОГОМ, КОКАНЕ

[restrictedarea]

Наравно, може се поставити питање како је уопште дошао на репертоар текст Кокана Младеновића „Збогом СФРЈ“, који је у суштини позоришна парафраза филма Волфганга Бекера  „Збогом, Лењине“. Иначе то дело и представа  нису постигли неки особит уметнички домет на шта смо већ имали прилике да укажемо („Печат“, бр. 199, 13. 01. 2012). Утисак је да југоносталгија није била једини мотив аутора и редитеља Кокана Младеновића да на сцени „свог“ позоришта постави властити комад. Стављање на репертоар и извођење комада проистекло је, како нам изгледа, из његове жеље да репертоар „Атељеа 212“ са претежно булеварских стаза упути према политичком позоришту. Као што је познато, неговање политичкога репертоара изискује постојање одређеног идеолошког полазишта, заправо програмског опредељења заснованог на критичком ставу који проистиче из истинитих чињеница. Политичко позориште, како истиче Зигфрид Мелхингер, обично приказује оно што се тиче свих: збивања, ситуације, налазе, начине понашања, обичаје и злоупотребе и све то може се тицати свакога као појединца. Значи, политичко позориште обраћајући се јавности требало би да саопштава критику која на основи стварних чињеница, у жељи да се дође до истине, открива, разобличује и демаскира. Свака представа политичког театра мора бити утемељена на провереним чињеницама, што је управо недостајало следећем Младеновићевом репертоарском потезу – реализацији ауторскога пројекта Оливера Фрљића „Зоран Ђинђић“, о којем смо писали као о сценском плакату, конципованом да буде у брехтовском духу да би се заглибио у плићаку поигравања са православљем, српском светосавском традицијом, химном и националним симболима („Печат“, бр. 218, 25. 05. 2012).
Међутим, догодовштине током припреме представе (неколико глумаца вратило је улоге) довеле су до ескалације отпора већине чланова глумачкога ансамбла „Атељеа 212“ против управника Кокана Младеновића, који је у позоришту постојао још од његовог доласка, нарочито после сврставања „Косе“ на репертоар. После премијерног извођења представе „Зоран Ђинђић“ уследиле су конференције за новинаре – на првој, коју је сазвао Младеновић, у нешто помирљивијем тону но иначе, он је изложио своја становишта, да би чланови ансамбла, већ следећег дана, на посебно организованој конференцији, новинарима саопштили садржај петиције упућене надлежнима у Градској скупштини, одлучно затраживши смену управника, кога оптужују, поред осталог, за недолично и бахато понашање.
Потом је уследило „препуцавање“ управника и побуњених глумаца у медијима, уз међусобна оптуживања. Поред осталог, управник Младеновић тврдио је како је успешно финансијски пословао, али и да би резултати били знатно бољи да глумци нису враћали улоге. Глумци истичу да су они још раније истакли свој захтев за његову смену, али да су на њихово писмено обраћање надлежни послали буџетску инспекцију. Међутим, обелодањене су, поред осталих, и неке карактеристичне појединости. Прва је да је управник Младеновић потписао уговор са самим собом (!) ваљда за режију представе „Збогом СФРЈ“, а друга се односи на случај глумице Анице Добре, која је за 12 година свога ангажмана примила 144 плата у „Атељеу 212“, а за то време одиграла само две улоге. Како је током читавог тог периода у Немачкој снимила чак 29 филмова испада да је она остварила глумачки посао столећа!
На својој конференцији, колико нам је познато, управник Младеновић изнео је податак да је откако води позориште двадесет осморо глумаца вратило улоге због чега су  у већини случајева морали бити ангажовани уметници са стране. Можда и због тога, тек поново изабрани  градоначелник Београда Драган Ђилас, затражио је од „Атељеа 212“, а и од осталих позоришта на буџету града анализу упослености свих глумаца у сталном ангажману. Биће веома занимљиво анализирати те податке. Зато и нисмо склони да поверујемо да ће та анализа имати неке веће последице у смислу измене садашњег стања у београдским позориштима (и не само у њима). Било би добро да је градоначелник од београдских позоришта затражио и податке колико су представа одиграли, нарочито на својим великим сценама, на којима се, како нам се чини, просечно три пута седмично подизала завеса из два једноставна разлога: најпре зато што нису у могућности да окупе ансамбл представе, будући да се, по правилу, ангажују гостујући глумци, али и стога што због погрешне репертоарске политике нема довољно заинтересованих гледалаца! (Ово се нарочито односи на ЈДП, а делимично и на БДП).

МАНИПУЛАЦИЈА ПОЗОРИШТЕМ
Али, представа „Зоран Ђинђић“ изазвала је и још једну буру: подршку глумцима „Атељеа 212“ који су устали против управника Кокана Младеновића дало је, поред чланова Управног одбора „Атељеа 212“ и више од стотину колега, као и њихова еснафска  организација – Удружење драмских уметника Србије. Дабоме, исход овог сукоба неизвестан је. Иако нема ширу подршку у јавности, Кокан Младеновић, како изгледа, није без извесне потпоре градоначелника Ђиласа, који као да је добио крила после невероватне изборне победе. С друге стране, глумци „Атељеа 212“ као да су заборавили да самоуправљање већ представља давну прошлост и да нису они ти који одлучују хоће ли радити са овим или оним управником!
У међувремену, поједини чланови „Атељеа 212“ на различите начине дистанцирају се од новонастале ситуације. Тихомир Станић – да ли само због тога? – узео је неплаћено одсуство и изјавио је како није у току са дешавањима у позоришту, док Мима Караџић, члан „Атељеа 212“ неких 25 година, који се убраја у групу запослених који примају плату, а ретко глуме, заговара систем да глумци раде на уговор по представи. Колико нам је познато, о таквом систему ангажовања глумаца, који се у Београду мање-више практично већ годинама спроводи, па глумци ангажовани у појединим позоришним ансамблима, напоредо са „слободњацима“ и пензионерима, наступају на сценама других позоришта, размишља се на надлежним местима у граду. Све ово показује како усвојени Закон о култури, без одговарајућих подзаконских аката и без закона о појединим уметничким делатностима (о потреби доношења закона о позориштима говори се годинама), није могао разрешити многа акутна питања, поред осталих и регулисање проблема наступања глумаца ангажованих у једном позоришном ансамблу у пројектима на сценама других позоришта, као и деловања у другим медијима (филм, радио и телевизија).
Истини за вољу, Кокан Младеновић није данас једини промотер политичког позоришта у нашој средини. Политичко позориште присутно је у готово свим нашим театрима, особито београдским – почев од Народног позоришта (сетимо се „Цара Едипа“ претпрошле сезоне у режији Виде Огњеновић и „Мизантропа“ у режији Егона Савина ове сезоне), па до Вечерње сцене Дечјег позоришта „Бошко Буха“ (на којој је ове сезоне приказан комад „Својта“ Небојше Ромчевића) и може се рећи да је оно, данас и овде, као што је то уосталом било вазда и у прошлости, ретко слободно и у складу са темељним правом демократије о слободи говора, будући да у условима партократије која влада у читавом друштву, најразличитији страначки моћници, заједно са економским, како ситни, тако и они крупнији, узимају свој данак и у сферама позоришта. Јер, како је још Зигфрид Мелхингер уочио у књизи „Политичко казалиште“ (Загреб, 1989), као што власт може злоупотребити политичко позориште, „тако њиме може манипулирати естаблишмент неке демокрације“.
У данашњем времену сведоци смо најразличитијих манипулација у свим уметничким областима, па и у позоришту. О филму и телевизији да и не говоримо, посебно о ријалити телевизијским емисијама, смишљеним и пласираним да разбијају националну културу, које већ имају одјеке не само у таблоидној  штампи, него и на позоришној сцени. Недавно смо имали прилике да видимо представу Крушевачког позоришта „Иза решетака“ у режији Кокана Младеновића, која није ништа друго до сценски ехо ријалити телевизијских емисија. Али, слика друштва не приказује се само на позоришним сценама, већ се пројектује и иза кулиса, и то не само у „Атељеу 212“,  наилазећи на велико занимање позоришне публике, али и оних који не одлазе у позориште! И та слика, сасвим разумљиво, не разликује се много од опште друштвене ситуације.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.