Američka mina pod Turskom

Piše Zoran Milošević

Zaslepljena idejama neoosmanizma i panturkizma Ankara ne vidi da sama sebi kopa raku, da se priprema fragmentacija svih država na Bliskom istoku, pa tako i Turske, kako bi oslabljeni SAD i dalje mogao da kontroliše ovaj region bogat resursima

 

Visoki činovnik američke vlade Fred Hof, koji je krajem 2011. godine ušao u specijalni tajni komitet pri administraciji Baraka Obame za pripremu agresije na Siriju, je nazvao sirijsku vladu „hodajućim mrtvacem“ i otkrio, početkom maja, da Amerikanci imaju gotove scenarije napada na ovu bliskoistočnu zemlju. Istovremeno, iz Londona stižu vesti da su i oni pripremili scenarije napada na Siriju. Po engleskim planovima agresija bi trebalo da započne udarima avijacije (Engleske, Francuske, Turske i SAD-a), posle čega bi se stvorila „Zona bezbednosti“ (po obrascu Bengazija u Libiji) iz koje bi nastali uslovi za delovanje „Sirijske oslobodilačke armije“.

KO NEDOSTAJE
Interesantna je i činjenica da se u Danskoj od 2. do 15. maja 2012. godine održavaju vojni manevri pod nazivom „Kristalni orao“, gde oko 15.000 vojnika (iz Hrvatske, Slovenije, Rumunije, Austrije, Češke, Danske, Estonije, Francuske, Nemačke, Litvanije, Italije, Poljske, Slovačke, Španije i SAD-a) uvežbava napad na Siriju. Tako se definitivno potvrđuje da ulazak u Evropsku uniju i NATO predstavlja kapitulaciju i pristajanje na vazalni odnos, te prosleđivanja svoje vojske da gine za američke i anglosaksonske ciljeve. (Hrvati i Slovenci nisu hteli da se bore za Jugoslaviju, ali sada rado i bespogovorno idu da ginu u napadu na Siriju. Nedostaje još samo da Šutanovac ponosno isprati i srpske vojnike u „svetli“ napad na „zločestu“ Siriju).
U oba plana, kako navodi Igor Ignatčenko iz ruskog Fonda strateške kulture (fondsk.ru), velika uloga se dodeljuje Turskoj koja bi trebalo da podnese glavni teret kopnenog napada na Siriju. Sa ovom ulogom, što je posebno interesantno, turska vlada je saglasna (ministar spoljnih poslova Turske Ahmet Davutoglu ističe „da je ta mera iznuđena, ali potpuno realna“). Amerikanci sa svoje strane su tokom proteklog meseca (Hilari Klinton) već izjavili da ako Savet bezbednosti ne dozvoli napad na Siriju, to će se uraditi uz obrazloženje da Sirija napada Tursku, a ova država kao član NATO-a ima pravo zaštite drugih članica. Drugim rečima, bilo kakva provokacija, čak i iz Ankare, može biti povod za napad na Siriju.
Prema informacijama koje je objavio ruski Institut za Bliski istok u maju je održan i sastanak Saveta za nacionalnu bezbednost Turske, na kojem su razmatrani scenariji uvećanja broja izbeglica iz Sirije i podela ove države na tri dela (sve prema američkim i anglosaksonskim planovima). Takođe, vlada je razmatrala mogućnost primene člana pet Dogovora o NATO, tj. pozivanja ove vojne alijanse da pomogne Turskoj u napadnu na Siriju. Premijer Turske Erdogan je za italijansku dnevnu novinu „Korijera dela sera“ izjavio: „Režimu Asada je došao kraj. Mi smo strpljivi, ali ako sirijska armija ponovi greške na granici, mi ćemo sirijsko pitanje razmatrati u okviru petog člana Dogovora o NATO“.
Turska islamistička vlada je opijena maštom o obnovi Osmanskog carstva, kao i idejom o obnovi „velike Turske“, što je njen motiv za učešćem u projektima SAD-a i Anglosaksonaca uopšte o stvaranju „velikog (novog) Bliskog istoka“. Prema informacijama generalnog direktora Ministarstva privrede i trgovine Turske Bulenta Esinglia „Erdogan je predviđen za potpredsednika velikog Bliskog istoka“, te je zato spreman da sve učini kako bi se Sirija podelila na tri dela. Međutim, ističe Igor Ignatčenko, turska vlada zaslepljena idejama neoosmanizma i panturkizma ne vidi da sama sebi kopa raku. Erdogan neće ili ne želi da vidi, da se priprema fragmentacija svih država na Bliskom istoku, pa tako i Turske, kako bi oslabljeni SAD i dalje mogao da kontroliše ovaj region bogat resursima, pre svega naftom i gasom.
Bez obzira na to što je Turska član NATO-a, ona još uvek nema podršku SAD-a i Evropske unije u borbi protiv kurdskog separatizma. Turski general, bivši glavnokomandujući turskim oružanim snagama, u intervjuu 2007. godine je otvoreno upozorio „da postoji rizik od podele Turske. To žele SAD i Evropska unija“. Da je ovo realno, pokazuje i ovogodišnji izveštaj Ministarstva spoljnih poslova SAD-a, u kojem kritikuje Tursku zbog stanja ljudskih prava i poziva vladu da je stavi na „crni spisak“. Iako američka vlada i predsednik imaju dobre odnose sa turskim predsednikom i premijerom (zasnovano na ličnom poverenju, a ne partnerstvu dve države), u američkom Kongresu postoji snažno antitursko raspoloženje i Turska se postojano razmatra kao „pretnja miru i bezbednosti“.

MILIONI SRBA – U TURSKOJ

[restrictedarea]

Za 21. mart ove godine bilo je planirano da se proglasi nezavisnost Kurdske autonomije na severu Iraka (koju Kurdi nazivaju Južni Kurdistan, dok onaj deo u Siriji nazivaju Zapadni, Istočni je u Iranu, a Severni u Turskoj), ali je sve odloženo na neodređeno vreme zbog pritiska SAD-a. Plan o stvaranju Kurdistana postoji odavno, ali je tek agresijom SAD-a na Irak, 2003. godine, sve postalo realno. Naime, da SAD želi da podeli i oslabi Tursku, govori i mapa potpukovnika američke armije objavljene u časopisu „Armed forses džornal“, gde se vidi „novi Bliski istok“. Mapa i prateći materijali oko „novog Bliskog istoka“ sa podeljenim svim državama i formiranim Kurdistanom prezentovana je i svim oficirima u NATO-u, 16. septembra 2006. godine, u Rimu, pa i turskim. Po tom planu istočni deo Turske sa glavnim gradom Dijarbekirom obrazuje Kurdistan. Uzimaju se i delovi Iraka, Sirije i Irana, uz prethodno fragmentaciju svih ovih država po obrascu Jugoslavije. (Uzgred rečeno, da je političke mudrosti i patriotizma u Srbiji ovo vreme prekomponovanja Bliskog istoka i Turske nateralo bi i  naš vladu i političke partije da postave pitanje Srba muslimanske vere u Turskoj, koji još uvek govore srpski, a nemaju nikakva prava. Prema procenama, jer tačnih podataka nema, pošto u Turskoj nikada nije urađen popis na kojem bi stanovnici mogli da se izjasne o svom maternjem jeziku i nacionalnom poreklu, u ovoj državi živi do 10 miliona Srba islamske vere).
Teritorija Kurdistana je bogata naftom i drugim rudama, te Amerikanci očekuju da će nova vlada ove novoformirane države dozvoliti, kao vid zahvalnosti za sticanje države, da jeftino koristi ova bogatstva, kako je to već urađeno u Iraku 2003. i u nedavno formiranoj Republici Južni Sudan. Koliko vremena će proteći dok se na mapi država pojavi država Kurdistan (Kurda u ovom regionu ima između 50 i 70 miliona) – ne zna se. Međutim, na severu Malija javlja se nova država Azabad, a njeno formiranje utemeljuje put formiranju Kurdistana.
Očigledno je da je „arapsko proleće 2011“ dalo podsticaj preraspodeli sfera uticaja na Bliskom istoku i Severu Afrike, deo toga je i obznanjena želja sirijskih Kurda da proglase samostalnu državu „Zapadni Kurdistan“, čiji bi glavni grad bio Afrin.
„Napad turske armije na Siriju značiće da je Turska stala na minu koju su joj postavile SAD“ (Igor Ignatčenko). Drugim rečima, to znači da se ponovo pokazuje da je aktuelni premijer Turske poveo svoju državu i narod u avanturu iz koje će (i država i narod) izaći kao gubitnik, što se ne može reći za budućeg potpredsednika „velikog Bliskog istoka“ Tajipa Erdogana. Njemu se lično otvara veličanstveni put moći i bogatstva, ali popločan krvlju i suzama Arapa, a bogami i samih Turaka. Izdaja se u američkom Novom svetskom poretku očigledno personalno isplati, tako da se može o aktuelnom vremenu govoriti kao o vremenu izdajica. Posebno u politici i kulturi.

[/restrictedarea]