Америчка мина под Турском

Пише Зоран Милошевић

Заслепљена идејама неоосманизма и пантуркизма Анкара не види да сама себи копа раку, да се припрема фрагментација свих држава на Блиском истоку, па тако и Турске, како би ослабљени САД и даље могао да контролише овај регион богат ресурсима

 

Високи чиновник америчке владе Фред Хоф, који је крајем 2011. године ушао у специјални тајни комитет при администрацији Барака Обаме за припрему агресије на Сирију, је назвао сиријску владу „ходајућим мртвацем“ и открио, почетком маја, да Американци имају готове сценарије напада на ову блискоисточну земљу. Истовремено, из Лондона стижу вести да су и они припремили сценарије напада на Сирију. По енглеским плановима агресија би требало да започне ударима авијације (Енглеске, Француске, Турске и САД-а), после чега би се створила „Зона безбедности“ (по обрасцу Бенгазија у Либији) из које би настали услови за деловање „Сиријске ослободилачке армије“.

КО НЕДОСТАЈЕ
Интересантна је и чињеница да се у Данској од 2. до 15. маја 2012. године одржавају војни маневри под називом „Кристални орао“, где око 15.000 војника (из Хрватске, Словеније, Румуније, Аустрије, Чешке, Данске, Естоније, Француске, Немачке, Литваније, Италије, Пољске, Словачке, Шпаније и САД-а) увежбава напад на Сирију. Тако се дефинитивно потврђује да улазак у Европску унију и НАТО представља капитулацију и пристајање на вазални однос, те прослеђивања своје војске да гине за америчке и англосаксонске циљеве. (Хрвати и Словенци нису хтели да се боре за Југославију, али сада радо и беспоговорно иду да гину у нападу на Сирију. Недостаје још само да Шутановац поносно испрати и српске војнике у „светли“ напад на „злочесту“ Сирију).
У оба плана, како наводи Игор Игнатченко из руског Фонда стратешке културе (fondsk.ru), велика улога се додељује Турској која би требало да поднесе главни терет копненог напада на Сирију. Са овом улогом, што је посебно интересантно, турска влада је сагласна (министар спољних послова Турске Ахмет Давутоглу истиче „да је та мера изнуђена, али потпуно реална“). Американци са своје стране су током протеклог месеца (Хилари Клинтон) већ изјавили да ако Савет безбедности не дозволи напад на Сирију, то ће се урадити уз образложење да Сирија напада Турску, а ова држава као члан НАТО-а има право заштите других чланица. Другим речима, било каква провокација, чак и из Анкаре, може бити повод за напад на Сирију.
Према информацијама које је објавио руски Институт за Блиски исток у мају је одржан и састанак Савета за националну безбедност Турске, на којем су разматрани сценарији увећања броја избеглица из Сирије и подела ове државе на три дела (све према америчким и англосаксонским плановима). Такође, влада је разматрала могућност примене члана пет Договора о НАТО, тј. позивања ове војне алијансе да помогне Турској у нападну на Сирију. Премијер Турске Ердоган је за италијанску дневну новину „Коријера дела сера“ изјавио: „Режиму Асада је дошао крај. Ми смо стрпљиви, али ако сиријска армија понови грешке на граници, ми ћемо сиријско питање разматрати у оквиру петог члана Договора о НАТО“.
Турска исламистичка влада је опијена маштом о обнови Османског царства, као и идејом о обнови „велике Турске“, што је њен мотив за учешћем у пројектима САД-а и Англосаксонаца уопште о стварању „великог (новог) Блиског истока“. Према информацијама генералног директора Министарства привреде и трговине Турске Булента Есинглиа „Ердоган је предвиђен за потпредседника великог Блиског истока“, те је зато спреман да све учини како би се Сирија поделила на три дела. Међутим, истиче Игор Игнатченко, турска влада заслепљена идејама неоосманизма и пантуркизма не види да сама себи копа раку. Ердоган неће или не жели да види, да се припрема фрагментација свих држава на Блиском истоку, па тако и Турске, како би ослабљени САД и даље могао да контролише овај регион богат ресурсима, пре свега нафтом и гасом.
Без обзира на то што је Турска члан НАТО-а, она још увек нема подршку САД-а и Европске уније у борби против курдског сепаратизма. Турски генерал, бивши главнокомандујући турским оружаним снагама, у интервјуу 2007. године је отворено упозорио „да постоји ризик од поделе Турске. То желе САД и Европска унија“. Да је ово реално, показује и овогодишњи извештај Министарства спољних послова САД-а, у којем критикује Турску због стања људских права и позива владу да је стави на „црни списак“. Иако америчка влада и председник имају добре односе са турским председником и премијером (засновано на личном поверењу, а не партнерству две државе), у америчком Конгресу постоји снажно антитурско расположење и Турска се постојано разматра као „претња миру и безбедности“.

МИЛИОНИ СРБА – У ТУРСКОЈ

[restrictedarea]

За 21. март ове године било је планирано да се прогласи независност Курдске аутономије на северу Ирака (коју Курди називају Јужни Курдистан, док онај део у Сирији називају Западни, Источни је у Ирану, а Северни у Турској), али је све одложено на неодређено време због притиска САД-а. План о стварању Курдистана постоји одавно, али је тек агресијом САД-а на Ирак, 2003. године, све постало реално. Наиме, да САД жели да подели и ослаби Турску, говори и мапа потпуковника америчке армије објављене у часопису „Армед форсес џорнал“, где се види „нови Блиски исток“. Мапа и пратећи материјали око „новог Блиског истока“ са подељеним свим државама и формираним Курдистаном презентована је и свим официрима у НАТО-у, 16. септембра 2006. године, у Риму, па и турским. По том плану источни део Турске са главним градом Дијарбекиром образује Курдистан. Узимају се и делови Ирака, Сирије и Ирана, уз претходно фрагментацију свих ових држава по обрасцу Југославије. (Узгред речено, да је политичке мудрости и патриотизма у Србији ово време прекомпоновања Блиског истока и Турске натерало би и  наш владу и политичке партије да поставе питање Срба муслиманске вере у Турској, који још увек говоре српски, а немају никаква права. Према проценама, јер тачних података нема, пошто у Турској никада није урађен попис на којем би становници могли да се изјасне о свом матерњем језику и националном пореклу, у овој држави живи до 10 милиона Срба исламске вере).
Територија Курдистана је богата нафтом и другим рудама, те Американци очекују да ће нова влада ове новоформиране државе дозволити, као вид захвалности за стицање државе, да јефтино користи ова богатства, како је то већ урађено у Ираку 2003. и у недавно формираној Републици Јужни Судан. Колико времена ће протећи док се на мапи држава појави држава Курдистан (Курда у овом региону има између 50 и 70 милиона) – не зна се. Међутим, на северу Малија јавља се нова држава Азабад, а њено формирање утемељује пут формирању Курдистана.
Очигледно је да је „арапско пролеће 2011“ дало подстицај прерасподели сфера утицаја на Блиском истоку и Северу Африке, део тога је и обзнањена жеља сиријских Курда да прогласе самосталну државу „Западни Курдистан“, чији би главни град био Африн.
„Напад турске армије на Сирију значиће да је Турска стала на мину коју су јој поставиле САД“ (Игор Игнатченко). Другим речима, то значи да се поново показује да је актуелни премијер Турске повео своју државу и народ у авантуру из које ће (и држава и народ) изаћи као губитник, што се не може рећи за будућег потпредседника „великог Блиског истока“ Тајипа Ердогана. Њему се лично отвара величанствени пут моћи и богатства, али поплочан крвљу и сузама Арапа, а богами и самих Турака. Издаја се у америчком Новом светском поретку очигледно персонално исплати, тако да се може о актуелном времену говорити као о времену издајица. Посебно у политици и култури.

[/restrictedarea]