Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
BEOGRAD – Ujedinjeni regioni Srbije isključili su u utorak iz članstva Narodnu partiju Maje Gojković, jer je prekršila koalicioni sporazum, saopštio je taj savez.
URS je naveo da je Maja Gojković “mimo znanja i saglasnosti” Predsedništva URS-a samostalno ponudila Demokratskoj stranci dva mandata koja je dobila na izbornoj listi URS-Mladjan Dinkić, za pokušaj formiranja, kako se navodi, “patrljak vlade”.
“Maja Gojković je u više navrata u poslednjih mesec dana grubo prekršila koalicioni sporazum i odluke Predsedništva URS-a. Uprkos odluci Predsedništva da se pregovori s potencijalnim partnerima na republičkom i na lokalnom nivou o formiranju vlasti vode jedinstveno, Maja Gojković ih je vodila samostalno, neovlašćeno i u svom ličnom interesu”, navodi se u saopštenju sa sednice Predsedništva URS-a.
Osim toga, Narodna partija je mandate osvojene na listama URS-a na lokalnim izborima u Leskovcu, Nišu i Mladenovcu takođe zloupotrebila u sopstvenom interesu, navodi se u saopštenju.
Izvor: Beta
Koliko se sećam ovo je drugo iskljčenje golibice prevrtača.
Šešelj pa sad Dimkić a Golubica sad leti u tuđe jato neznam
dali je novi golubarnik dovoljno velik za prevrtače.
Evo šta kaže Vojislav Šešelj u jednom intervjuu:
„Ja sam veoma rano počeo da proučavam neke istorijske cinjenice i da širim vidike u odnosu na one knjige koje su mi bile dostupne kroz školovanje, a o četništvu u Drugom svjetskom ratu među starijim ljudima se uglavnom nije pričalo, prikrivalo se, i ako bi se ponešto reklo, vodilo se računa da to djeca ne čuju. Što se tiče nekog mog porodičnog miljea, po majčinoj liniji je u porodici otprilike pola bilo u četnicima, pola u partizanima. U očevoj isto tako. Ali se, bar u tom kraju Hercegovine odakle su moji, uglavnom nisu međusobno ubijali. Do ’43. godine u selu gdje mi je majka rođena, svi su bili četnici. U septembru ’43, kad je kapitulirala Italija, svi su prešli u partizane i još poslije rata skoro svi obezbijedili boračke penzije. Takva su vremena bila“.
Vidim da ovaj podatak potvrđuju i drugi izvori na internetu.
Kada je reč o slučaju Marka Ristića, jedan komentator je lepo primetio licemernu poziciju Dejana Medakovića. Čovek koji je ceo rat spokojno proveo u Muzeju kneza Pavla u okupiranom Beogradu (po oslobođenju preimenovanom u Narodni muzej), i posle rata zauzimao značajne, pa i vodeće položaje u mnogim kulturnim i univerzitetskim institucijama, nije baš najpogodnija osoba da prenosi zaprepašćenje „napaćenog građanskog Beograda“ nad Ristićevim pozivom na „uništenje izdajničke reakcije“. Bar Medaković nije, kako se iz njegove biografije može videti, stradao kao žrtva Ristićevog poziva. Ne kažem da je zaslužio, ali svakako nije patio u sistemu koji ovde očigledno služi kao meta. Naprotiv, po mnogo čemu je bio njegov dobitnik, i mogao je u njemu nesmetano da ostvari svoj stvaralački potencijal.
Ovo utoliko pre važi za Milana Kašanina koji se izjašnjava o Ristiću na izneseni način. Ne mogu da komentarišem tu ocenu pošto ne poznajem Ristićevo delo, ali vidim da ga na nekim mestima spominju kao značajnog esejistu i književnog kritičara.
Ne čudi spominjanje Kašanina i Medakovića na istom mestu. Kašanin je bio direktor Muzeja kneza Pavla u kome je Medaković radio za vreme okupacije. Sa samim knezom Pavlom bio je u vrlo bliskim odnosima. Toliko bliskim da mu je jednom prilikom napisao sledeće pismo:
„Vaše kraljevsko visočanstvo,
Istinski sam srećan što Vam se svidela knjiga o našoj umetnosti. Dozvolite da Vam toplo blagodarim na laskavom mišljenju i pismu koje me je tako prijatno iznenadilo. Vaša pohvala, visočanstvo, to je najveće priznanje koje sam mogao dobiti, i najveće ohrabrenje za dalji moj rad, jer ni do čijeg mišljenja na svetu ne držim koliko do Vašeg.
Znam da ste sada u velikom poslu i da Vas ne mogu viđati onako često kao ranije. Ali isto onako želim i isto onako verujem da će sve Vaše brige i napori dovesti do uspeha. Naš svet je sav zabrinut, ali niko nije malodušan.
Ja bezgranično verujem u srpski narod, u Srbiju i onoga koji ih sad vodi.
Iskreno odani
M. Kašanin.”
Ovakvo zaista preterano ulagivanje i laskanje svome vladaru, bez obzira što je knez Pavle bio poznavalac umetnosti i njegov prijatelj, čini se ipak neprimerenim za jednog istaknutog intelektualca poput Kašanina. Ali, to je i dokaz da nije samo ljubav prema Titu kod nekih stvaralaca bila bezgranična. Vidimo je ovde i u slučaju nekih drugih vladara i stvaraoca. Za vreme okupacije Kašanin inače ne samo što vodi Muzej, i skuplja nove eksponate, nego i objavljuje knjige. Govori se i da nikada, i pored „silnih pritisaka“, nije pristao da publikuje ni jednu negativnu reč na temu Kraljevine Jugoslavije, čiji je duboki privrženik zauvek ostao.
Da li je Kašanin posle rata stradao? Nije, osim ako se pod stradanjem ne podrazumeva da nije imao tako neposredne i srdačne odnose sa novim vlastima. U javnosti se spominjalo kako je njegova kuća sa bibiliotekom i mnogim rukopisima bila spaljena za vreme oslobađanja Beograda, ispada maltene da su je oslobodioci spalili?! Kao optužujuća činjenica u pogledu nove vlasti navodi se i to da je bio smenjen sa mesta direktora Muzeja, i da je na njegovo mesto došao Veljko Petrović. Ne znam zašto bi ovo trebalo da služi kao dokaz „progona“. Pa posle 10 godina upravljanja, u čemu je problem da neko drugi preuzme tu ulogu? U prvim godinama po oslobođenju jeste živeo povučeno, kažu da je „pao u nemilost nove vlasti“. Možda. Ali, svakako nije patio u stepenu koji bi „uništenje izdajničke reakcije“ podrazumevalo (da se mogao uklopiti u ovaj profil, bar prema načinu na koji kritičari komunista to predstavljaju, mogao je). 1953. je postao direktor Galerije fresaka i u toj ustanovi radio 10 godina. Posle rata objavio je mnoge knjige, dosta iz nacionalne književnisti i umetnosti (najpoznatija mu je „Srpska književnost u srednjem veku“ iz 1975.). Organizovao je i brojne izložbe fresaka i takođe objavio njima posvećene publikacije. Toliko o „komunističkom zatiranju srpske nacionalne kulture“.
Što se tiče Miloša Crnjanskog, ni on nije prošao tako tragično kako bi trebalo da sugeriše Ristićevo „sahranjivanje“ ovog književnika. I njemu su posle rata nesmetano objavljivane knjige.
Pa šta nam to govori? Da iako je nova vlast bila ipak tolerantna prema stvaraocima poreklom iz stare građanske klase, od kojih su neki zauzimali uticajna mesta u predratnim kulturnim ustanovama (a i u vreme rata), i to mnogo tolerantnija nego što se danas predstavlja, ovi građanski intelektualci nisu bili sasvim tolerantni prema stvaraocima bliskim toj vlasti. Nekako se čini da su sve vreme vrebali priliku, sledeći svoj klasni poriv, da uzvrate vlasti koja ne samo da ih nije ozbiljno ugrožavala, nego im je, naprotiv, omogućila solidne uslove za stvaralački rad. Da su takvu kritičnost ispoljavali prema onoj nekadašnjoj, ili okupatorskoj, ne bi im se imalo mnogo šta zameriti. Pokazali bi principijelnost koja i treba da obeležava kritički duh intelektualaca. Ovako, čini se da im je možda ponajviše smetalo odsustvo dvorova, plemstva i luksuza kojima su nekada bili okruženi.