Zaradite trošeći

Piše Danijel Cvjetićanin, Univerzitet „Singidunum“

Mnogi savremeni ekonomisti ponovo afirmišu kejnzijanske principe. Između ostalih, tu su i Štiglic i Krugman, često pominjani među brojnim ljubiteljima državne ekonomske intervencije u Srbiji. Da li se potrošnjom zaista može oporaviti ekonomija?

Iako se broj ekonomista analitičara povećava, još se nijedan nije latio posla da analizira, jednu po jednu,  javne prevare potrošača od strane kompanija, koje nagovaraju kupce da „uštede kupujući“. Za sada se neću baviti ovim poslom, kao ni objašnjenjima zašto se mobilni telefoni mogu (TV reklame to često ističu) kupiti za jedan dinar, pa čak i hiljadama puta jeftinije. Pretpostavljam da je to moguće jedino ako se obavežete da ćete od istog operatera da kupujete svakoga meseca po pet „zanziba“. Pitate me šta su „zanzibe“? Ne znam! Jedino mi je poznato da su veoma skupe.
Nisam primetio da su ovakvi „izazovi“ (prevare?) pobudili ozbiljniju pažnju države ili organizacija koje često, među svojim ciljevima, navode zaštitu potrošača.

ČUDESA
Primer ne bi bio vredan pomena da na makroekonomskom nivou ne postoje slični pronalasci i čudesa. Vlade nekih zemalja trude se, godinama i decenijama, da probleme prezaduženosti reše dodatnim zaduživanjem i politikom još veće potrošnje. Pa i naše vlade se, gotovo bez izuzetka, svrstavaju u pomenutu grupu. Što je najinteresantnije, za to doživljavaju ovacije i nagrade razdraganih birača, koji se čudom čude kako uz velike kredite i prilive od prodaje resursa (privatizacije) snaga privrede postaje sve manja, nezaposlenost radne snage sve veća, a građani zbog tužnih perspektiva sve bezvoljniji. Mnogi počinju da sumnjaju da ih je neko pokrao. Ali veruju vlasti i glasaju za njen (još jedan) mandat. Ili se plaše da će ih sledeća garnitura novopečenih (još gladnih) evroatlantskih aktivista – dodatno ojaditi?
Zagovornici razvojne politike koja bi se oslonila na potrošnju, izazvanu državnom intervencijom, traže oslonac u Kejnzovoj ekonomskoj teoriji, uspešno primenjenoj u krizi tridesetih godina (Ruzveltov „Nju dil“). Kejnz je objasnio nesavršenost – na kratak rok (podsetio bih na Kejnzov stav: „Na dugi rok – svi smo mrtvi“) – slobodnog tržišnog mehanizma koji zbog prekomerne štednje ne obezbeđuje dovoljno visok nivo agregatne tražnje (potrošnje). Takođe, Kejnz je pokazao kako se merama ekspanzivne monetarne i fiskalne politike problem može rešiti. Mnogi savremeni ekonomisti (novi kejnzijanci) ponovo afirmišu kejnzijanske principe. Između ostalih, tu su i Štiglic i Krugman, često pominjani među brojnim (zaista više nego brojnim) ljubiteljima državne ekonomske intervencije u Srbiji.

KEJNZ    
Primetićete, međutim, da naši obožavaoci „kejnzijanizma“ nisu zapazili da, čak i u teoriji (a naročito u praksi), mere monetarne i fiskalne politike mogu da deluju (i pomognu) jedino pod uslovom da u privredi dobro funkcioniše slobodna konkurencija, oslonjena na čvrst pravni poredak i prostorni red. Kao što nisu zapazili da Krugman i Štiglic pretpostavljaju da sloboda (sloboda!) već postoji u osnovama privrednog sistema, a ne da moćni lideri mlate topuzom državne i stranačke samovolje po privrednicima. Teško da bi u uslovima feudalnog apsolutizma ili partijske samovolje kejnzijanske mere dale bilo kakav rezultat.
Recite i sami, možete li da zamislite intervencionističke mere koje bi otklonile destruktivne posledice Dinkićevog NIP-a, „industrijske politike“ ili drugih oblika cinične samovolje stranačkih moćnika? Zalaganje za „kejnzijanske“ mere može da posluži jedino kao opravdanje aktivnosti koje su Dinkić i komp, valjda po nalogu EA prijatelja, preduzeli u zatiranju srpske privrede. Lično mislim da je Dinkić najsrećniji kada sluša o „poštenim“ namerama drugih stranaka da interventnim merama usreće građane. „Ma i ja baš to radim, zar ne primećujete!“ klikće (u sebi) zajapureni ministar po profesiji.

OLAND    
Neki ukazuju na poučan primer Francuske, gde je na predsedničkim izborima pobedio kandidat koji je rešio da se sa krizom bori povećanjem potrošnje, a ne štednjom i stezanjem kaiša. Ekonomski mudraši u vladi Srbije s ponosom ističu da se, baš na taj način, sa krizom bore već više od deset godina (sa poznatim uspehom). U tom je periodu potrošnja u Srbiji bila za petinu veća od proizvodnje, a uvoz dva puta veći od izvoza.
Ekonomska struka pokazala je da primena iste ekonomske politike, u različitim uslovima, može dati suprotne rezultate. U privredama, u kojima su proizvodni resursi (ne samo radna snaga) iznad „prirodnog“ nivoa nezaposlenosti,   upumpavanje dodatne količine novca, inostranim kreditima ili deficitnim finansiranjem potrošnje, može da poveća agregatnu tražnju, zaposlenost i proizvodnju. To, međutim, ne važi za privrede slične srpskoj, u kojima se zaduživanje u inostranstvu odražava najviše na rast uvoza (i potrošnje), a rast državnih izdataka izaziva najčešće opšti rast cena (inflaciju).

SITI PROMENA    
Da li se i vama čini da je javno mnjenje Srbije već zasićeno permanentnim najavama promena? Decenijama (pa možda i vekovima) vlast i opozicija najavljuju promene („Ne može se, drugovi, raditi na stari način“). Ali je malo onih, koji su, osim blagodeti tehnološkog progresa, primetili bitnije novine. A najmanje onih koji su spremni da shvate da periodi odricanja (i štednje) nužno prethode razdobljima bržeg privrednog napretka.